Отворите главни мени

Прахово је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу.

Прахово
Prahovo.jpg
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.1506
Географске карактеристике
Координате44°17′19″ СГШ; 22°35′20″ ИГД / 44.288666° СГШ; 22.589° ИГД / 44.288666; 22.589Координате: 44°17′19″ СГШ; 22°35′20″ ИГД / 44.288666° СГШ; 22.589° ИГД / 44.288666; 22.589
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина49 м
Прахово на мапи Србије
Прахово
Прахово
Остали подаци
Поштански број19330
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Према попису из 2002. било је 1506 становника (према попису из 1991. било је 2296 становника).

Садржај

Положај селаУреди

Прахово је индустријско насеље збијеног типа удаљено 9 километара североисточно од Неготина. Смештено је на просечно 60 метара надморске висине, на десној обали Дунава. Железничком пругом и савременим путем повезано је са већим насељима. Површина атара је 1.957 хектара.

Насеље је поред Дунава а између села Радујевац, Самариновац и Душановац. Куће су на тераси, коју Дунав ретко запљускује, јер је од ње до реке пошира шљунковита и песковита обала.[1]

ИсторијаУреди

Остаци старије насељености упућују на знатну старост насеља (трагови старог утврђења, локалитети Селиште и Стара Капела и други). Захваљујући близини дунавског лимеса и важних комуникација, на подручју Прахова се од 4. до 6. века развијао римски град Акве (лат. Aquae) који је припадао провинцији Приобалној Дакији (лат. Dacia Ripensis). Римски град Акве је имао и свог епископа, који је у 6. веку био потчињен архиепископу Јустинијане Приме (лат. Iustiniana Prima).[2]

У близини Прахова константовани су праисторијски локалитети: Идеће (вишеслојно праисторијско насеље из средњег неолита откривено шездесетих година прошлог века током изградње локалног пута ка Прахову), затим локалитет поред железничке станице (где су откривени налази који припадају старчевачкој култури и металном добу) и локалитет Фабрика суперфосфата (вишеслојно праисторијско насеље из средњег неолита).[3]

Под садашњим именом, Прахово се први пут помиње у турским пописима у 16. веку (1530. године) као насеље са 34 куће. Године 1586. је имало 24 куће.

На аустријским картама, Лангеровој и карти Темишварски Банат забележено је под именом Prahova-Prava, а 1736. године свештеник је у Прахову опслуживао 60 кућа. Село Prahova забележено је 1784. године. У периоду од 1807-1810. године забележено је под именима: Grahva, Prahova и Праова, а 1811. године – Праово. Године 1846. Прахово је имало 160, 1866. – 203, а 1924. године 370 кућа.[4]

Данашње насеље је подељено на Прахово (главни део насеља), Колонију и Прахово пристаниште.

Између два светска рата у Прахову су живеле следеће фамилије: Брсановић, Драгић, Трандафиловић, Ануцојевић, Брзуловић, Првујкић и Теодосијевић, Бребуловић, Удрић или Черчеловић, Њењуловић, Аврамовић, Праховљановић, Војимировић, Ћиришановић, Јеремић, Михајловић, Крекуловић, Димитријевић, Владић или Костантиновић, Ротаровић, Предић, Миорић, Јанковић, Војиновић и Кицупрановић, Андрејевић, Крачуновић, Шонић, Калинуцић, Гугић, Апановић, Челојевић, Абрашевић, Станчуловић, Танасијевић, Драгушиновић, Поповић, Буљигић, Фурњигић, Боболановић, Царановић и многе друге.[5]

Заветина насеља је Света Тројица. Православна црква Вазнесења Господњег у насељу је сазидана 1872. године.

Становништво Прахова је православно, а национално се изјашњава као српско (93,29%), влашко (3,12%) и остали (3,59%). Прахово је сврстано у влашка насеља.

Прахово је 1921. године имало 370 кућа и 1.914 становника, 1948 - 566 кућа и 2.186 становника, а 2002. године 700 кућа и 1.495 становника. Године 2007. на привременом раду у иностранству из овог насеља је око 580 становника (углавном у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Америци).

Основна школа у насељу је почела са радом 1882. године. Школске 2006/2007. године је имала 107 ученика.

Земљорадничка задруга у Прахову је основана 1899. године. (обнављана 1921. и 1947. године). Године 1960. припојена је Земљорадничкој задрузи у Неготину, заједно са задругама из Душановца и Самариновца. У периоду од 1950. до 1953. године у Прахову је радила и Сељачка радна задруга „Добривоје Радосављевић-Боби“ (престала са радом на основу одлуке скупштине задругара). Електричну расвету Прахово добија 1931. године (када је изграђена термо електрана за потребе железнице), Дом културе 1950, телефонске везе са светом 1982. (1989. године), а водовод 1998. године.

Код Прахова Немци су у Другом светском рату операција Дунавски вилењак потопили више десетина сопствених бродова и чамаца да не падну у руке Совјетском Савезу.

Овде се налази ФК Дунав Прахово.

ДемографијаУреди

У насељу Прахово живи 1257 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,0 година (42,2 код мушкараца и 45,8 код жена). У насељу има 488 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,08.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
 
Демографија[6]
Година Становника
1948. 2.186
1953. 2.174
1961. 2.600
1971. 2.455
1981. 2.412
1991. 2.296 1.809
2002. 1.506 2.235
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
1.405 93,29 %
Власи
  
47 3,12 %
Румуни
  
11 0,73 %
Црногорци
  
5 0,33 %
Роми
  
4 0,26 %
Хрвати
  
1 0,06 %
Словенци
  
1 0,06 %
Македонци
  
1 0,06 %
Бугари
  
1 0,06 %
Југословени
  
1 0,06 %
непознато
  
24 1,59 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

СаобраћајУреди

 
Железничка станица у Прахову

РеференцеУреди

  1. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 203. 
  2. ^ Turlej 2016, стр. 56, 125-133.
  3. ^ Булатовић Александар, Капуран Александар, Јањић Гордан (2013). Археолошка грађа Србије - Неготин, Културна стратиграфија праисторијских локалитета Неготинске Крајине. Београд-Неготин: Археолошки институт Београд, Музеј Крајине Неготин. стр. 159-169. ISBN 978-86-80093-75-8. 
  4. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 204. 
  5. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 205. 
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди