Отворите главни мени

Симо Матавуљ

(преусмерено са Сима Матавуљ)

Симо Матавуљ (Шибеник, 12. септембар 1852Београд, 20. фебруар 1908) био је српски писац из Далмације, који припада епохи реализма. Његова најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.

Симо Матавуљ
Simo Matavulj.jpg
Датум рођења(1852-09-12)12. септембар 1852.
Место рођењаШибеник
 Аустријско царство
Датум смрти20. фебруар 1908.(1908-02-20) (55 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина Србија
Најважнија дела
Романи: Бакоња фра Брне (1892), Ускок (1893); Збирке приповедака: Са јадрана(1891), Приморска обличја(1893), С мора и планине(1901), Немирне душе(1908), Из приморског живота(1890), Из Црне Горе и Приморја(1880,1889); Од појединачних приповедака издвајају се: Поварета, Пилипенда, Пошљедњи витезови и Ошкотац и Била, Света освета, Ново оружје;

БиографијаУреди

Симо Матавуљ је рођен у Шибенику 12. септембра (31. августа по јулијанском календару) 1852. Био је један од петоро деце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године.[1]

До прелаза у Црну Гору, 1881., он је учитељ у разним далматинским селима и наставник Српске поморске закладне школе у Србини код Херцег Новог. У Црној Гори је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце. Путовао је у Милано и Париз као вођа једне групе црногорских младића који су одлазили на школовање. Том приликом је у Паризу остао неколико месеци. У Србију прелази 1887. године (најпре у Зајечар, а потом у Београд), где ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа. У Црну Гору одлази још један пут да би био учитељ кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо враћа у Србију. Умро је у Београду 20. фебруара (8. фебруара по јулијанском календару) 1908. Био је редовни члан Српске краљевске академије од 30. јануара 1904.

Књижевни радУреди

Матавуљ се у књижевности први пут јавља на Цетињу у службеним црногорским новинама са једном историјском причом, коју је написао поводом веридбе кнеза Петра Карађорђевића са кнегињом Зорком, а на подстицај и према казивању самога кнеза Николе. Затим је прешао на оригинално стварање и до смрти радио врло живо на приповеци и роману. Написао је око седамдесет приповедака и новела, махом објављених у засебним збиркама, као: „Из Црне Горе и Приморја“, „Из приморског живота“, „Из београдског живота“, „Из разнијех крајева“, „С мора и с планине“, „Са Јадрана“, „Приморска обличја“, „Београдске приче“, „Живот и немирне душе“, поред још неколико приповедака објављених у посебним издањима. Написао је и два романа: „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“. Поред тога, Матавуљ је оставио и неколико свезака путописа, успомена и књижевних чланака разне садржине („Бока и Бокељи“, „Десет година у Мавританији“ итд.). Најзначајније му је дело из те области „Биљешке једног писца“, врста аутобиографије, писана живим, пластичним стилом и проницљивим посматрачким даром. Матавуљ је још написао и две драме: „3авјет“ и „На слави“, — прва са предметом из дубровачког, а друга из београдског живота. Он је и преводио са страних језика, највише са француског: „На води“ од Мопасана, „Сан“ од Золе, „Пучанин као властелин“ и „Мизантроп“ од Молијера, „Зимске приче“ од Вогиеа.

По природи трезвен и опрезан дух, Матавуљ је почео да пише тек у зрелијим годинама. Он је поступно али енергично изграђивао свој таленат, трудећи се да недостатке свога уског школовања надокнади личним усавршавањем. Он чита не само француске и италијанске књижевнике већ и научнике и мислиоце. Поред великог књижевног образовања, којим је надмашио све раније приповедаче, он стиче и широко познавање историје и филозофије. Уколико се више ширио видик његова сазнања и његово животно искуство, утолико је пуштао маха своме таленту. У своје време, Матавуљ је био један од најобразованијих и „најевропскијих“ српских писаца.

До Матавуља, наши писци се развијају поглавито под утицајем руске, немачке и мађарске књижевности; од њега почиње и сасвим превлађује романски утицај, нарочито француски. Матавуљ је највише читао и преводио француске реалисте и натуралисте; на њиховим делима је развио укус и учио вештину писања. Нарочито је волео и читао Золу и Гија де Мопасана, и по њиховим узорима почео и сам писати. Он је од француских натуралиста научио да оштро, објективно и савесно посматра живот и потом уноси у дело, У својим „Биљешкама“ он то изрично вели и објашњава како он схвата француски књижевни реализам, који се не састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно повеже према вишем уметничком циљу у границама стварности. До њега, наши се писци никада нису сасвим отргли од романтичарских склоности; тек је Матавуљ потпун и чист реалиста. Он је у приповеци доследно спровео идеје европског књижевног реализма, трудећи се да хладно и објективно описује живот, без узбуђења и тенденција, увек на основи образаца из стварног живота. Тако је Матавуљ створио најбогатију и најразноврснију галерију националних типова, оштро и тачно извајаних према животу. Док су остали српски приповедачи приказивали живот само у уском видику свога краја, Матавуљ описује разне српске крајеве и људе из разних друштвених слојева. Он описује Далмацију као и Црну Гору и Београд, сељаке и морнаре као и грађане и интелектуалце. Најбоља су му дела „Ускок“ и „Бакоња фра Брне“. У првом слика патријархални морал и витештво горштака из црногорског крша, а у другом приморске сељаке и фрањевце једног католичког манастира из Приморја, на основи личних утисака и успомена из свога ђаковања у манастиру. „Бакоња фра Брне“ је писан ведрим и добродушним хумором, са дискретном подругљивошћу према светим људима, но без сарказма и тенденција, слично поступку Анатола Франса, чија је дела ценио и кога је и лично познавао. То је његово најбоље дело, препуно хумора, живописности и проницљиве психологије. То је, уједно, и један од најбољих романа српске књижевности. Најпознатија његова приповетка је Пилипенда, која описује унијаћење Срба из Петровог поља у Далмацији.

Матавуљ се одликује оштрим и трезвеним посматрањем живота, способношћу да запази и одабере карактеристике лица и ситуација, да то каже занимљиво, неусиљено и једноставно. Он не измишља ни фабулу ни епизоде, нити их развија према сопственим афектима и расположењима. Лица и догађаје тражи у животу, управо у спољном животу, у ономе што је доступно чулним опажањима, и догађаје развија у границама животних могућности. Он је од француских натуралиста примио оно што се могло технички савладати и примити разумом, али код њега нема ни Золине трагике ни Мопасанова артизма. Због тога у његовим новелама нема поезије и дубљег и сложенијег унутрашњег живота, нема правог уметничког склада у целинама. Његовим делима оскудева машта и лиризам. Те своје недостатке, који су му сметали да постане писац шире публике, надокнадио је својим великим књижевним образовањем, које га је учинило популарним код књижевно образоване публике.

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди