Википедија

Синташтанска култура

Синташтанска култура (рус. Синташтинская культура), око 2050–1900 п. н. е, прва је фаза културе Синташта–Петровка[1] или Синташта–Аркаимске културе,[2] и археолошка култура касног средњег бронзаног доба,[3] која се налази источно од јужног Урал, у оквиру северне евроазијске степе на границама источне Европе и централне Азије. Цео комплекс Синташта–Петровка датиран је у недавној публикацији Стефана Линднера, на основу серије од 19 калибрираних узорака радиокарбонског датирања који припадају прибкижно 2050–1750 пре нове ере.[4][5] Фазу културе Петровка можемо датирати в. 1900–1750 пре нове ере.[6][7] Најстарија поуздана анализа људских остатака из Синташте је радиокарбонска датована на средњу вредност од 2198±66 cal пре нове ере (2335–2041 calBC), и генетски анализирана као Y хаплогрупа Р1а-З93 < Р-З2124.[8]

Синташтанска култура је раније датована у период 2200–1800 године пре нове ере.[9][10][11] У 2020. години Вентрек Милер и други су још увек датирали кулутуру за период од 2400–1800. п. н. е.[12][13] Култура је добила име по археолошком налазишту Синташта у Чељабинској области, Русија, и шири се кроз Оренбуршку област, Башкортостан и Северни Казахстан.

Сматра се да ова култура представља миграцију народа на исток из културе жичане робе . Широко се сматра пореклом индоиранских језика.[14][15] Најраније познате кочије пронађене су у сахранама у Синташти, а култура се сматра јаким кандидатом за порекло технологије, која се проширила по целом Старом свету и играла важну улогу у древном ратовању.[16][17] Синташтанска насеља су такође изузетна по интензитету експлоатације бакра и металургије бронзе која се тамо одвија, што је необично за степску културу.[18] Међу главним обележјима синташтанске културе су високи нивои милитаризма и обимна утврђена насеља, од којих су 23 позната.[19]

Према Аллентофту и др. (2015), синташтанска култура вероватно потиче барем делимично из културе линеарне керамике

Према руским археолозима, синташтанска култура је настала из интеракције две претходне културе, полтавске културе и абашевске културе. Због потешкоћа у идентификацији остатака синташтанских локалитета испод оних каснијих насеља, култура је тек деведесетих година 20. века разликована од андроновске културе.[2] Тада је препозната као посебна целина, која је чинила део „андроновског хоризонта“.[1] Резултати генетске студије објављене у часопису Натуре 2015. године сугеришу да је култура Синташта настала као резултат миграције народа на исток из културе линеарне керамике.[20]

Морфолошки подаци сугеришу да је синташтанска култура можда настала као резултат мешавине степског порекла из полтавске културе и катакомбне културе, са пореклом из неолитских шумских ловаца-сакупљача.

Иако други истраживачи мисле да је то застарела хронологија, даља истраживања тврде да су се прва насеља у Синташти појавила око 2400. године пре нове ере и да су трајала до 1800. године пре нове ере са проценама становништва на сваком локалитету у распону од 200 до 700 јединки,[12] током периода климатских промена које су довеле до тога да је ионако сушно подручје казахстанских степа постало још хладније и суше. Мочварне низије око Урала и горњег Тобола, које су раније биле омиљене као зимска уточишта, постале су све важније за опстанак. Под овим притисцима и полтавски и абашевски сточари су се трајно населили у упоришта у речним долинама, избегавајући одбрамбене локације на врховима брда.[21] Вентреска Милер и др. такође тврди да су „до 2300 кал. пре нове ере, налазишта средњег бронзаног доба повезана са културним групама Синташте и Петровке у северном Казахстану у великој мери експлоатисала припитомљена говеда, овце и козе уз коње уз повремени лов на дивље животиње.“[13]

Њен непосредни претходник у уралско-тоболској степи била је култура Полтавка, изданак сточарског хоризонта Јамнаја који се преселио на исток у регион између 2800. и 2600. п. н. е.. Неколико синташтанских градова подигнуто је изнад старијих полтавских насеља или близу полтавских гробља, а полташки мотиви су чести на синташтанској грнчарији.[22]

Синташтанска материјална култура такође показује утицај позне Абашевске културе, која потиче из фатјановско-балановске културе, збирке насеља од линернне керамике у зони шумских степа северно од синташтанског региона која су такође била претежно сточарска . [22]

Друштво уреди

Језички идентитет уреди

 
Реконструисана гробна хумка

Сматра се да су људи синташтанске културе говорили прото-индоирански, предак индоиранске језичке породице .[14] Ова идентификација је првенствено заснована на сличностима између делова Риг Веде, религиозног текста који укључује древне индоиранске химне забележене на ведском санскриту, и погребних ритуала културе Синташта како их је открила археологија.[15] Многе културне сличности са Синташтом такође су откривене у нордијском бронзаном добу Скандинавије.

Од синташтанске културе Индоиранци су пратили миграције Индоиранаца у Анадолију, Индију и Иран.[23][24] Од 9. века пре нове ере, ирански језици су такође мигрирали на запад са Скитима назад у понтску степу одакле су дошли прото-Индоевропљани.[24]

Ратовање уреди

 
Модел кочије, музеј Аркаим

Претходну абашевску културу већ је обележило ендемско међуплеменско ратовање;[25] појачан еколошким стресом и конкуренцијом за ресурсе у периоду Синташте. Ово је довело до изградње утврђења у невиђеним размерама и иновација у војној техници као што је проналазак ратних кола. Повећана конкуренција између племенских група такође може да објасни екстравагантне жртве које се виде у сахранама у Синташти, јер су ривали покушавали да надмаше једни друге у чиновима упадљиве потрошње аналогно северноамеричкој традицији потлача.[21]

Типови синташтанских артефаката као што су врхови копаља, трокраки врхови стрела, длета и велике секире са рупом одведене су на исток.[26] Многи синташтански гробови су опремљени оружјем. Гробни материјал особа вишег друштвеног статуса укључује њихове злогласне кочије, као и секире, врхове буздова, врхове копаља и образе. На локалитетима у Синташти налазе се налази рога и кости, који се тумаче као намештај (хватаљке, ослонци за стреле, крајеви лука, петље за тетиве) лукова; нема назнака да су делови за савијање ових лукова укључивали било шта друго осим дрвета.[27] Налазе се и врхови стрела, направљени од камена или кости, а не од метала. Ове стрелице су кратке, 50–70 cm дужине, а сами лукови су могли бити одговарајуће кратки.[27]

Синташтанска култура и кочија су такође снажно повезане са прецима савремених домаћих коња, популацијом ДОМ2. ДОМ2 коњи потичу из степа западне Евроазије, посебно доњег Волга-Дона, али не и из Анатолије, крајем четвртог и почетком трећег миленијума пре нове ере. Њихови гени могу показати селекцију за лакше припитомљавање и јача леђа.[28]

Производња метала уреди

 
Ископ и делимична реконструкција објекта

Економија Синташте почела је да се окреће око металургије бакра. Руде бакра из оближњих рудника (као што је Воровскаја јама) одвожене су у насеља Синташта да би се прерађивале у бакар и арсенову бронзу. Ово се десило у индустријском обиму: све ископане зграде на локалитетима Синташта Синташта, Аркаим и Устје садржале су остатке пећи за топљење и шљаке.[21] Око 10% гробова, углавном одраслих мушкараца, садржало је артефакте везане за металургију бронзе (калупи, керамичке млазнице, остаци руде и шљаке, металне шипке и капи). Међутим, ови надгробни материјали у вези са производњом метала ретко се јављају заједно са гробним материјалом вишег статуса. То вероватно значи да они који су се бавили производњом метала нису били на врху друштвене хијерархије, иако сахрањивање на гробљу сведочи о некој врсти вишег статуса.[29]

Велики део синташтанског метала био је намењен за извоз у градове археолошког комплекса Бактрија-Маргијана (БМАЦ) у средњој Азији. Трговина металом између Синташте и БМАЦ-а по први пут је повезала степски регион са древним урбаним цивилизацијама Блиског истока: царства и градови-државе модерног Ирана и Месопотамије су обезбедили велико тржиште за метале. Ови трговачки путеви су касније постали возило којим су коњи, кочије и на крају људи који говоре индоирански ушли на Блиски исток из степе.[30][31]

Физички тип уреди

Физички остаци народа Синташта открили су да су били белци са долихоцефалним лобањама. Синташтанске лобање су веома сличне онима из претходне фатјановско-балановске културе и абашевске културе, које на крају вуку своје порекло из средње Европе. Лобање сродне културе Потаповке су мање долихокефалне, вероватно као резултат мешања Синташтана и потомака културе Јамнаја и Полтавке, који су, иако сличног европског типа, били мање долихокефални од Синташтана. Физички тип Абашево, Синташта, Андроново и Срубнаја се касније примећује код Скита.

Алентофт је анализирао остатке четири појединца приписана овој култури. Мушкарци су носили хаплогрупе analyzed R1a и Y-R1a1a1b а две жене су имале хаплогрупе U2e1e иU2e1h.[20][32]

Анализа из 2015. године четири секелена приписаних овој археолошкој култури, утврдила је да је један мушкарац био носилац хаплогрупе R1a и мт-J1c1b1a, док је други мушкарац носиоe Y-R1a1a1b и mt-J2b1a2a. Две жене носиле су U2e1e и U2e1h.[20][32] Додатно, студија је показала да је килтура генетски блиска Анроновског култури.

Генетика коња уреди

Ширење генетске лозе ДОМ2, за коју се верује да је предак свих модерних припитомљених коња, повезано је са популацијама које су претходиле синташтанској култури и њеној експанзијама. Генетска студија објављена 2021. сугерише да су ови коњи селективно узгајани за жељене особине, укључујући послушност, толеранцију на стрес, издржљивост трчања и виши праг за ношење тежине.[33]

Референце уреди

  1. ^ а б Koryakova 1998b
  2. ^ а б Koryakova 1998a
  3. ^ Lindner, Stephan, (2020). "Chariots in the Eurasian Steppe: a Bayesian approach to the emergence of horse-drawn transport in the early second millennium BC", in Antiquity, Vol 94, Issue 374, April 2020, p. 362: "...The publication of new radiocarbon data series from selected burial sites in the South-eastern Urals has helped to establish a much more accurate chronology for the late Middle Bronze Age Sintashta-Petrovka complex (Hanks et al. 2007: 362, fig. 3)..."
  4. ^ Lindner, Stephan, (2020). "Chariots in the Eurasian Steppe: a Bayesian approach to the emergence of horse-drawn transport in the early second millennium BC", in Antiquity, Vol 94, Issue 374, April 2020, p. 367: "...The 12 calibrated radiocarbon dates belonging to the Sintashta horizon range between 2050 and 1760 cal BC (at 95.4% confidence; Epimakhov & Krause 2013: 137). These dates correlate well with the seven AMS-sampled Sintashta graves in the associated KA-5cemetery, which date to 2040–1730 cal BC (95.4% confidence...)".
  5. ^ Chechushkov, Igor, (2018). Bronze Age Human Communities in the Southern Urals Steppe: Sintashta Petrovka Social and Subsistence Organization, Dissertation for the Degree of Doctor of Philosophy, Kenneth P. Dietrich School of Arts and Sciences, University of Pittsburg, p. iv: "...the Late Bronze Age Sintashta-Petrovka chiefdoms of the southern Urals (cal. 2050–1750 BC)..."
  6. ^ Grigoriev, Stanislav (2021). „Andronovo Problem: Studies of Cultural Genesis in the Eurasian Bronze Age”. Open Archaeology. 7: 3—36. S2CID 233015927. doi:10.1515/opar-2020-0123.  "Andronovo Problem: Studies of Cultural Genesis in the Eurasian Bronze Age", in Open Archaeology 2021 (7), p.27: Five AMS dates for Petrovka culture are "within the range 1880-1750 BC...", these are dates of two sites, Ustye and Kulevchi (Molodin et al., 2014, p.142), "which are located on the territory of Sintashta culture..."
  7. ^ Lindner, Stephan, (2020). "Chariots in the Eurasian Steppe: a Bayesian approach to the emergence of horse-drawn transport in the early second millennium BC", in Antiquity, Vol 94, Issue 374, April 2020, p. 364: "...Indeed, a new radiocarbon series has confirmed the position of the Petrovka stage in the nineteenth to eighteenth centuries BC (Krause et al. 2019). Recent research at the enclosed settlement of Kamennyj Ambar in the Karagajly Ajat River valley (Chelyabinsk Oblast) supports this stratigraphic evidence, based on the existence of different occupation phases...."
  8. ^ Allentoft, Morten E.; et al. (2015). „Population genomics of Bronze Age Eurasia”. Nature. 522 (7555): 167—172. PMID 26062507. S2CID 4399103. doi:10.1038/nature14507. 
  9. ^ Chernykh, E. N. (2008). "Formation of the Eurasian 'Steppe Belt' of Stockbreeding Cultures: Viewed through the Prism of Archaeometallurgy and Radiocarbon Dating", in Archaeology, Ethnology & Anthropology of Eurasia 35/3 (2008), Elsevier: "...radiocarbon estimates...accumulated and systematized at the Laboratory of the Institute of Archaeology, Russian Academy of Sciences (Moscow)...Sintashta, 44 dates; Abashevo, 22; and Petrovka, only nine...the ranges of sum probabilities within the 68% limits: they strikingly coincide, falling between the 22nd and the 18th/17th cent. BC..." (pp. 38 and 48).
  10. ^ Chernykh, E. N., (2009). Formation of the Eurasian Steppe Belt Cultures: Viewed Through the Lens of Archaeometallurgy and Radiocarbon Dating, in B. Hanks & K. Linduff (eds.), Social Complexity in Prehistoric Eurasia: Monuments, Metals and Mobility, Cambridge University Press, pp. 128–133.
  11. ^ Parpola, Asko, (2017). "Finnish vatsa – Sanskrit vatshá – and the formation of Indo–Iranian and Uralic languages", in SUSA/JSFOu 96, 2017, p. 249.
  12. ^ а б Ventresca Miller, Alicia R., et al., (2020 b). "Ecosystems Engineering Among Ancient Pastoralists in Northern Central Asia", in Frontiers in Earth Science, Volume 8, Article 168, 2 June 2020, p. 6: "...Middle Bronze Age (2400–1800 cal BCE) people, often referred to as Sintashta, constructed nucleated settlements, with population estimates ranging from 200 to 700 individuals..."
  13. ^ а б Ventresca Miller, A. R., et al., (2020 a). "Close management of sheep in ancient Central Asia: evidence for foddering, transhumance, and extended lambing seasons during the Bronze and Iron Ages", in STAR, Science & Technology of Archaeological Research, p. 2: "...By 2300 cal BCE, Middle Bronze Age sites associated with Sintashta and Petrovka cultural groups in northern Kazakhstan heavily exploited domesticated cattle, sheep, and goats alongside horses with occasional hunting of wild fauna..."
  14. ^ а б Mallory & Mair 2008, стр. 261.
  15. ^ а б Anthony 2007, стр. 408–411
  16. ^ Raulwing, Peter (2000). Horses, Chariots and Indo-Europeans – Foundations and Methods of Chariotry Research from the Viewpoint of Comparative Indo-European Linguistics. Budapest: Archaeolingua Alapítvány
  17. ^ Holm, Hans J. J. G. (2019): The Earliest Wheel Finds, their Archeology and Indo-European Terminology in Time and Space, and Early Migrations around the Caucasus. Series Minor 43. Budapest: ARCHAEOLINGUA ALAPÍTVÁNY. ISBN 978-615-5766-30-5.
  18. ^ Hanks & Linduff 2009
  19. ^ Semyan, Ivan, and Spyros Bakas, (2021). "Archaeological Experiment on Reconstruction of the 'Compound' Bow of the Sintashta Bronze Age Culture from the Stepnoe Cemetery", in EXARC Journal Issue 2021/2, Introduction.
  20. ^ а б в Allentoft 2015.
  21. ^ а б в Anthony 2007, стр. 390–391
  22. ^ а б Anthony 2007, стр. 386–388
  23. ^ Anthony 2007.
  24. ^ а б Beckwith 2009.
  25. ^ Anthony 2007, стр. 383–384
  26. ^ Rawson, Jessica (јесен 2015). „Steppe Weapons in Ancient China and the Role of Hand-to-hand Combat”. The National Palace Museum Research Quarterly. 33 (1): 49: See reference 33 – E. N. Chernykh, Ancient Metallurgy in the USSR, The Early Metal Age, 225, fig. 78. 
  27. ^ а б Bersenev, Andrey; Epimakhov, Andrey; Zdanovich, Dmitry (2011). „Bow and arrow. The Sintasha bow of the Bronze Age of the south Trans-Urals, Russia”. Ур.: Marion Uckelmann; Marianne Modlinger; Steven Matthews. Bronze Age Warfare: Manufacture and Use of Weaponry. European Association of Archaeologists. Annual Meeting. Archaeopress. стр. 175—186. ISBN 978-1-4073-0822-7. 
  28. ^ Librado, Pablo; et al. (2021). „The origins and spread of domestic horses from the Western Eurasian steppes”. Nature. 598 (7882): 634—640. PMC 8550961  . PMID 34671162. doi:10.1038/s41586-021-04018-9. 
  29. ^ „Metal-Production, Mortuary Ritual, and Social Identity: The Evidence of Sintashta Burials, Southern Urals” (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-02. 
  30. ^ Anthony 2007, стр. 391
  31. ^ Anthony 2007, стр. 435–418
  32. ^ а б Mathieson 2015.
  33. ^ Librado, Pablo; Khan, Naveed; Fages, Antoine; Kusliy, Mariya A.; Suchan, Tomasz; Tonasso-Calvière, Laure; Schiavinato, Stéphanie; Alioglu, Duha; Fromentier, Aurore (2021). „The origins and spread of domestic horses from the Western Eurasian steppes”. Nature (на језику: енглески). 598 (7882): 634—640. Bibcode:2021Natur.598..634L. ISSN 1476-4687. PMC 8550961  . PMID 34671162. doi:10.1038/s41586-021-04018-9. 

Литература уреди

  • Bersenev, Andrey; Epimakhov, Andrey; Zdanovich, Dmitry (2011). „Bow and arrow. The Sintasha bow of the Bronze Age of the south Trans-Urals, Russia”. Ур.: Marion Uckelmann; Marianne Modlinger; Steven Matthews. Bronze Age Warfare: Manufacture and Use of Weaponry. European Association of Archaeologists. Annual Meeting. Archaeopress. стр. 175—186. ISBN 978-1-4073-0822-7. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синташтанска_култура&oldid=27678616”