Википедија

Слепи мишеви (ред)

ред плаентални сисара
(преусмерено са Слепи миш)
За друге употребе, погледајте страницу Слепи миш (ТВ филм).

Слепи мишеви,[2] шишмиши, нетопири, или љиљци (Chiroptera, грч. χείρ - cheir = шака + πτερόν - pteron = крило) су ред сисара које карактерише способност активног лета и ехолокације. Крила су им од коже која је чврсто разапета између дугих прстију њихових шака и зглобова. Шишмиши не лепршају читавим предњим удовима, као што то чине птице, већ лепршају ширењем прстију, који су врло дуги и прекривени танком кожном опном званом патагиум. Слепи мишеви обично лове ноћу, а одмарају се током дана, висећи наглавачке у пећинама, шупљем дрвећу, или зградама. Неке врсте слепих мишева живе саме, а неке у групама од по хиљаду и више јединки. Многе женке слепих мишева скупљају се у „обдаништима“ — колонијама у којима остављају своје младунце да се заједно греју једни до других док оне одлазе у лов.

Слепи мишеви[2]
Временски распон: 56.9–0 Ma[1] касни палеоцен до данас
Обичан вампирски шишмишGreater horseshoe batCynopterus sphinxEgyptian fruit batMexican free-tailed batВелики мишоухи вечерњак
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Кладус: Scrotifera
Кладус: Apo-Chiroptera
Ред: Chiroptera
Blumenbach, 1779
Подредови

(традиционална класификација):

(данашња класификација):

Распрострањеност слепих мишева у свету

Постоји око 1.100 врста слепих мишева на свету, што чини петину укупног броја класификованих врста сисара.[3] Слепи мишеви су по бројности врста други у реду сисара (након глодара), јер чине око 20% свих класифицираних врста сисара у свету, са око 1.240 врста шишмиша подељених у два подреда:

  • мегашишмиши (Megachiroptera) − мање специјализирани и углавном воћоједи, велики шишмиши или летеће лисице и
  • микрошишмиши (Microchiroptera) − високо специјализирани и ехолоцирајући мали шишмиши.

Око 70% врста шишмиша су инсективори, док су већина осталих фругивори, тј. једу воће. Неколико врста, као што су они који једу рибе (Myotis vives) и хране се животињама (изузев инсектима), док су вампирски шишмиши хематофаги, тј. хране се крвљу.

Шишмиши су присутни у већем делу света и обављају виталне еколошке улоге опрашивања цветова и распршивање воћног семена. Многе тропске биљне врсте у потпуности зависе од шишмиша за распршивање својих семена. Шишмиши су и економски важни, јер уништавају инсекте, смањујући тако потребу за употребом пестицида. Најмањи шишмиш је дужинe 29 – 34 mm, са распоном крила од 15 cm и тежином 2 - 2,6 грама. Такође је недвојбено најмања постојећа врста сисара са етрурском горопадницом, која је други кандидат.[4]

Опис

уреди
 
Костур шишмиша.

Шишмиши су једини летећи сисари, а уз птице и једини активно летећи кичмењаци. Неке групе сисара, као што су летећа веверица, бодљорепа веверица и летећи калонг, нпр. имају летне кожице између удова, али могу само клизити с вишег положаја према доле. Насупрот томе, шишмиши могу узлетети и увис.

Летна кожица садржи два слоја коже, а протеже се од коријена шаке до рамена и између ногу. Тај део се назива уропатагиум, који укључује и реп (ако постоји), а обично служи за обухватање плена. Палац је кратак, а нема га само у породици Furipteridae и завршава с канџом, док су преостала четири прста јако продужена и напињу летну кожицу. Велешишмиши претежно имају канџу и на другом прсту, а већина ситношишмиша је нема. Трн на пети служи за затезање репне летне кожице. За разлику од већине других сисара, задње ноге шишмиша су окренуте уназад и завршавају с пет прстију, на којима су канџе. Густо, свиленкасто крзно им је обично сиво до смеђе боје, иако постоје њихове и беле и шарене врсте.

Величина ових животиња је доста променљива, те се по врстама јако разликује. Тако је свињолики шишмиш дуг само око 3 cm и тежак око 2 грама уз етрурског малог миша (званог и етрурска горопадница) сматра најмањим сисаром, док велешишмиш калонг може имати распон крила и до 1,7 m и досећи тежину од 1,5 kg.

Понашање

уреди

Већина шишмиша (осим неких врста великих шишмиша) су ноћне животиње, које дан преспавају у неком од расположивих скровишта. При томе висе наглавачке, тј. с главом према доле, што им у случају опасности омогућава бег падом, једноставним отпуштањем канџица. За држање за подлогу им није потребна снага, јер његова тежина тела у висећем положају аутоматски скупља канџе око подлоге. Зато ни угинуле животиње не падају с хватишта. За оријентацију као и за утвђивање положаја ловине током ноћних летова, шишмиши имају врло добро развијену способност кориштења ултразвука, односно својих ехолокатора. Кроз уста и/или нос распростиру ултразвукове ван подручја чујности за људско ухо. Неке врсте (породица Megadermatidae и Phyllostomidae) за појачавање звука имају упадљиве израслине на носевима, које подсећају на какве листиће. Уши су им добро развијене и често с великим ушним шкољкама, што омогућава боље хватање ехоа испуштених ултразвукова. Мегашишмиши, осим розетних, немају ехолокацијски систем. Већина их има особито добро развијено чуло мириса.

Током дана, шишмиши спавају у најразличитијим склоништима, а најчешће на дрвећу. Стварају колоније које могу имати и више хиљада јединки, али постоје и врсте које су самотњаци. У хладнијим подручјима, зиму проводе у зимском сну или селе у топлија подручја. За вријеме дневног спавања, метаболизам им се успорава више него код свих осталих сисара.

Исхрана

уреди

Зависно од врсте, шишмиши једу различиту храну. Према исхрани се сврставају у неколико група, које нису у вези са њиховом биосистематиком. Извори хране:

Размножавање

уреди

Опште обележје биологије шишмиша је ниска стопа размножавања. Женка се најчешће окоти само једном годишње, доносећи на свет само по једно младунче. Већина врста шишмиша има по две сисе, по чему су их раније (међу осталима и Карл фон Лине) сврставали у примате. Као надокнада за тако споро размножавање, шишмиши су у поређењу с другим сисарима сличне величине, релативно дуговечни. Неке јединке поживе и дуже од 20, а понекад и до 30 година.

Угроженост

уреди

Многе врсте шишмиша су регистроване као угрожене, најчешће због уништавања станишта крчењем шума у тропима, али и у индустријски развијеним земљама, због прекомерне употребе пестицида и заштитних средстава у пољопривредној производњи. Према IUCN (International Union for Conservation of Nature and Natural Resources ili skraćeno World Conservation Union), 12 врста је већ изумрло, док је још 75 врста врло угрожено.

Класификација

уреди

Издвајају се две главне групе.

Прву групу (Megachiroptera) чине летеће лисице. Ови слепи мишеви имају главу налик на лисице и хране се углавном биљном материјом, односно воћем, цвећем, нектаром и поленом. У потрази за храном користе своје крупне очи и оштро чуло мириса.

Припадници друге групе (Microchiroptera) слепих мишева углавном су месоједи који се хране инсектима, ситним сисарима, жабама, птицама, па чак и рибама. Ови слепи мишеви најчешће лове ноћу, користећи се ехолокацијом за одређивање места на којем се налази њихов плен. Кроз нос или уста они производе високе тонове, а потом користе своје велике уши да ухвате њихов одјек. На основу тога они стварају слику о околини и затим се великом брзином упућују према инсектима у лету, често и по мрклом мраку.

Подфамилије

уреди

Племена

уреди

Родови

уреди

Подродови

уреди

Врсте

уреди

Подврсте

уреди

Галерија

уреди
  •  
    Шишмиш у Западној Вирџинији
  •  
    Antrozous pallidus
  •  
    Eptesicus serotinus
  •  
    Шишмиш у Ветреној дупци
  •  
    Шишмиш у Ресавској пећини

Референце

уреди
  1. ^ Foley, N. M.; Mason, V. C.; Harris, A. J.; Bredemeyer, K. R.; Damas, J.; Lewin, H. A.; Eizirik, E.; Gatesy, J.; Karlsson, E. K.; Lindblad-Toh, K.; Zoonomia Consortium; Springer, M. S.; Murphy, W. J. (2023). „A genomic timescale for placental mammal evolution”. Science. 380 (6643). eabl8189. PMC 10233747  . PMID 37104581. doi:10.1126/science.abl8189. 
  2. ^ а б „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог I Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива” (PDF). carina.rs. 
  3. ^ Tudge, Colin (2000). The Variety of Life. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860426-6. 
  4. ^ Nowak R. M., Ed. (1999): Walker's mammals of the World. Vol. 1. 6th edition: 264–271. ISBN 0-8018-5789-9.
  5. ^ Cui, Jie; Pan, Yi-Hsuan; Zhang, Yijian; Jones, Gareth; Zhang, Shuyi (2011). „Progressive Pseudogenization: Vitamin C Synthesis and Its Loss in Bats”. Molecular Biology and Evolution. 28 (2): 1025—1031. PMID 21037206. doi:10.1093/molbev/msq286. .
  6. ^ Cui, Jie; Yuan, Xinpu; Wang, Lina; Jones, Gareth; Zhang, Shuyi (2011). „Recent Loss of Vitamin C Biosynthesis Ability in Bats”. PLOS ONE. 6 (11): e27114. Bibcode:2011PLoSO...627114C. PMC 3206078  . PMID 22069493. doi:10.1371/journal.pone.0027114  . .
  7. ^ Fitt, G. (1989). „The Ecology of Heliothis Species in Relation to Agroecosystems”. Annual Review of Entomology. 34: 17—52. doi:10.1146/annurev.ento.34.1.17. .
  8. ^ Hodgkison, Robert; Balding, Sharon T.; Zubaid, Akbar; Kunz, Thomas H. (2003). „Fruit Bats (Chiroptera: Pteropodidae) as Seed Dispersers and Pollinators in a Lowland Malaysian Rain Forest1”. Biotropica. 35 (4): 491—502. S2CID 86327074. doi:10.1111/j.1744-7429.2003.tb00606.x. .
  9. ^ Arita, Héctor T.; Santos-Del-Prado, Karina (1999). „Conservation Biology of Nectar-Feeding Bats in Mexico”. Journal of Mammalogy. 80 (1): 31—41. JSTOR 1383205. doi:10.2307/1383205. .
  10. ^ Herrera m., L. Gerardo; Hobson, Keith A.; Manzo a, Adriana; Estrada b, Daniel; Sanchez-Cordero, Victor; Mendez c., German (2001). „The Role of Fruits and Insects in the Nutrition of Frugivorous Bats: Evaluating the Use of Stable Isotope Models1”. Biotropica. 33 (3): 520—28. S2CID 247675112. doi:10.1111/j.1744-7429.2001.tb00206.x. .

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Слепи мишеви на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слепи_мишеви_(ред)&oldid=28579439”