Слободан Костић (књижевник)
Слободан Костић (Речане код Косовске Каменице, 10. децембар 1952 — 26. март 2012) био је српски књижевник, пјесник, есејиста и редовни професор теорије књижевности на Филозофском факултету у Косовској Митровици.[1]
| Слободан Костић | |
|---|---|
 Слободан Костић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. децембар 1952. |
| Место рођења | Речане, ФНР Југославија |
| Датум смрти | 26. март 2012. (59/60 год.) |
Биографија уреди
Рођен је 1952. у Речану на Новобрдској Кривој Реци.[2] Основну школу завршио је у родном Речану, гимназију у Косовској Каменици и дипломирао југословенску књижевност на Филозофском факултету у Приштини. Био је новинар-репортер у приштинском дневном листу Јединство (1975—1979), да би 1979. био изабран за асистента средњовековне књижевности на Катедри за књижевност Филозофског факултета у Приштини. На истом факултету одбранио је докторску дисертацију о књижевном делу Рада Драинца и потом до смрти био професор на предмету Теорија књижевности. Једно време (1990—1996) је био и директор Покрајинске народне и универзитетске библиотеке у Приштини и народни посланик у Скупштини Републике Србије.
Био је покретач и уредник издавачке куће „Логос“, као и покретач и уредник часопис за православну књижевност „Православно дело“ и часописа „Светилник“.[1] Био је оснивач и председник Друштва за обнову србистике као и покретач часописа „Србистика“.[2] Члан Удружења књижевника Србије. Покренуо је и издавачку делатност у Покрајинској народној и универзитетској библиотеци. Штампао и уређивао књиге из богате косовско-метохијске прошлости и духовности, верску и духовну литературу. За потребе православних верника сачинио је и приредио лексиконе, појмовнике и молитвенике. Песме су му превођене на стране језике. Заступљен је поезијом у бројним изборима и антологијама српског песништва.
До бомбардовања 1999. године живео је у Приштини, потом годину дана у Ваљеву, да би се потом с породицом настанио у Ранилугу код Косовске Каменице.[2]
Његов поетски рад представља најупечатљивију појаву на тему изгона и отимања српског духовног наслеђа.[3]
Сахрањен је 28. марта 2012. на гробљу Орловача у Београду.[1]
Признања уреди
- Орден Светог Саве првог степена и пођаконског чина.[1][2]
- Награда „Милорад Панић Суреп”[2]
- Награда „Лазар Вучковић”, за песму „Немушти језик”, 1983.
- Награда „Ристо Ратковић”, за књигу Жилиште, 1987.[2]
- Награда „Ђура Јакшић”, за књигу Жилиште, 1988.
- Награда „Грачаничка повеља”, 1995.[2]
- Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за књигу Покајничке песме, 2000.[2]
- Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2011.[1]
- Награда „Димитрије Кантакузин”, 2011.[4]
Дјела уреди
Пјесме уреди
- Обрачун с анђелом, (1974)
- Метак на послужавнику, (1977)
- Читање мапе, (1983)
- Жилишта, (1987)
- Покајничке песме, (2000)
- Изабране песме,
Књижевна критика уреди
- Новија српска поезија на Косову, (1981)
- Стварање и тумачење, (1990)
- Будни сневач Раде Драинац, (1992)
- Православно духовно песништво, (2000)
- Стварање и творевина, (2001)
Проза уреди
- Путник: кроз сећања и светиње, (2006, 2010)
- Пут (сазрцања смиреног срца), Хришћанска мисао (библиотека Свечаник) (2011)
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в г д „Преминуо истакнути писац Слободан Костић”. Радио-телевизија Републике Српске. 26. 3. 2012. Приступљено 27. 3. 2012.
- ^ а б в г д ђ е ж „Слободан Костић: Косово је сјећање на будућност” (PDF). Српско слово (шасопис за српски језик, књижевност и културу, бр. 18). 18. 4. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 02. 2014. г. Приступљено 27. 3. 2012.
- ^ Грујичић, Ненад, ур. (2015). Прогнани Орфеји. Сремски Карловци: Бранково Коло. стр. 22.
- ^ „“KANTAKUZIN” Slobodanu Kostiću”. Радио КИМ. 22. 10. 2011. Приступљено 1. 1. 2023.
