Википедија

Спика

Спика или алфа Девице (лат. Spica, α Virginis, α Vir)[10][11] је најсјајија звезда сазвежђа Девица, и једина звезда овог сазвежђа прве магнитуде. Њено име на латинском језику значи „клас“[12] и на класичним приказима овог сазвежђа Спика се налази у класу који држи девица — Астреја, ћерка Зевса и Темиде.[13]

Спика
Локација Спике (заокружено)
Положај на небу
Епоха J2000      Равнодневница J2000
Сазвежђе Девица
Ректасцензија 13h 25m 11.579s[1]
Деклинација −11° 09′ 40.75″[1]
Привидна магнитуда (В) +0.97[2] (0.97–1.04[3])
Карактеристике
Спектрални тип B1V[4] (B1III-IV + B2V)[5]
U−B индекс боја −0.94[2]
B−V индекс боја −0.23[2]
Варијабилни тип β Cep + елипсоидна[3]
Астрометрија
Радијална брзина (Rv)+1.0[6] km/s
Сопствено кретање (μ) РА: −42.35 ± 0.62[1] мас/г
Дек.: −30.67 ± 0.37[1] мас/г
Паралакса (π)13.06 ± 0.70[1] мас
Растојање250 ± 10 ly
(77 ± 4 пс)
Апсолутна магнитуда (MV)−3.55 (−3.5/−1.5)[7]
Орбита[8]
Период (P)4,0145±0,0001 d
Велика полуоса (a)28,20±0,92 R☉
Ексцентрицитет (e)0,133±0,017
Инклинација (i)63,1±2,5°
Апсидна епоха (T)2,454,189,4±0,02
Аргумент перихела (ω)
(секундарни)		255,6±12,2°
Детаљи[8]
Primary
Маса11,43±1,15 M☉
Полупречник7,47±0,54 R☉
Луминозност20,512+5,015
−4,030 L☉
Површинска гравитација (log g)3,71±0,10 цгс
Температура25,300±500 K
Ротациона брзина (v sin i)165,3±4,5 km/s
Старост12.5 Myr
Secondary
Маса7,21±0,75 M☉
Полупречник3,74±0,53 R☉
Луминозност2,254+1,166
−768 L☉
Површинска гравитација (log g)4,15±0,15 цгс
Температура20,900±800 K
Ротациона брзина (v sin i)58,8±1,5 km/s
Друге ознаке
Spica, Azimech, Spica Virginis, α Virginis, Alpha Vir, 67 Virginis, HR 5056, BD-10°3672, HD 116658, GCTP 18144, FK5 498, CCDM 13252-1109, SAO 157923, HIP 65474[9]
Референтне базе података
SIMBADdata

Звездани систем

уреди
 
Спика у сазвежђу Девица
 
У класичној представи Девице, Спика представља клас.
 
Симулација криве сјаја блиских бинарних система, какав је и Спика.
Варијација сјаја Спике није последица заклањања, већ промене површине која се види са Земље.

Спика је спектроскопска двојна звезда, која се састоји од две звезде спектралних класа B1III-IV+ (плави субџин или џин) и B2V (звезда главног низа).[14] Удаљеност између компоненти је свега 0,12 АЈ (период ротације око заједничког центра масе износи 4,0145 дана). Варијација сјаја (који се креће између 0,95 и 1,05[15]) је последица не узајамног помрачивања компоненти, већ издужености једне ка другој услед десјтва плимске силе, тако да током ротације површина која је видљива са Земље није иста. Блискост компоненти доводи до снажног судара сунчевог ветра једне и друге звезде, због чега је Спика снаћан извор X зрачења. Спика, као двојни систем, има 1900 пута већу луминозност од Сунца, у визуелном делу спектра. Појединачно посматрано — примарна компонента има температуру од 22.400 К, укупну луминозност 12.100 пута већу од Сунца (када се урачуна и ултраљубичаста светлост), радијус једнак 7 радијуса Сунца и масу једнаку 10,5 Сунчевих маса (што је вероватно довољно да еволуира у супернову). Секундарна компонента има температуру од 18.500 К, луминозност 1500 луминозности Сунца, радијус 4 пута већи од Сунчевог и масу 6 пута већу од Сунца.[16]

И сама примарна компонента је променљива, и то пулсирајућа променљива типа ß Canis Maioris, са периодом од 4,2 сата.[14]

Спика се налази свега 10° јужно од еклиптике, тако да су честе окултације са планетама и Месецом.[13]

Историја посматрања

уреди
 
Спица је најсјајнија звезда у сазвежђу Девице (доле лево).

Као један од најближих масивних бинарних звезданих система Сунцу, Спика је била предмет многих опсервационих студија.[17]

Верује се да је Спика звезда која је Хипарху дала податке који су га навели да открије прецесију равнодневице.[18] Храм Мената (раног Хатора) у Теби био је оријентисан на Спику када је изграђен 3200. године пре нове ере, и током времена, прецесија је полако али приметно променила локацију Спике у односу на храм.[19] Никола Коперник је направио многа запажања о Спики са својим домаћим трикветрумом за своја истраживања прецесије.[20][21]

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ а б в г д van Leeuwen, F. (2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752  . doi:10.1051/0004-6361:20078357.  Vizier catalog entry
  2. ^ а б в Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D. 
  3. ^ а б Ruban, E. V.; Alekseeva, G. A.; Arkharov, A. A.; Hagen-Thorn, E. I.; Galkin, V. D.; Nikanorova, I. N.; Novikov, V. V.; Pakhomov, V. P.; Puzakova, T. Yu. (2006). „Spectrophotometric observations of variable stars”. Astronomy Letters. 32 (9): 604. Bibcode:2006AstL...32..604R. S2CID 121747360. doi:10.1134/S1063773706090052. 
  4. ^ Johnson, H. L; Morgan, W. W (1953). „Fundamental stellar photometry for standards of spectral type on the Revised System of the Yerkes Spectral Atlas”. The Astrophysical Journal. 117: 313. Bibcode:1953ApJ...117..313J. doi:10.1086/145697. 
  5. ^ Bright Star Catalogue. Yale University Observatory. 1982. 
  6. ^ Wilson, Ralph Elmer (1953). „General Catalogue of Stellar Radial Velocities”. Carnegie Institute Washington D.C. Publication. Washington: Carnegie Institution of Washington. Bibcode:1953GCRV..C......0W. 
  7. ^ Herbison-Evans, D.; Hanbury Brown, R.; Davis, J.; Allen, L. R. (1971). „A study of alpha Virginis with an intensity interferometer”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 151 (2): 161—176. Bibcode:1971MNRAS.151..161H. doi:10.1093/mnras/151.2.161  . 
  8. ^ а б Tkachenko, A.; et al. (мај 2016), „Stellar modelling of Spica, a high-mass spectroscopic binary with a β Cep variable primary component”, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, 458 (2): 1964—1976, Bibcode:2016MNRAS.458.1964T, S2CID 26945389, arXiv:1601.08069  , doi:10.1093/mnras/stw255 
  9. ^ „V* alf Vir -- Variable Star of beta Cep type”. SIMBAD. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2010-04-13. 
  10. ^ „How to pronounce Spica”. Приступљено 2017-02-19. 
  11. ^ „Main definitions of spica in English”. Oxford Dictionaries. Архивирано из оригинала 09. 03. 2019. г. Приступљено 2018-02-19. 
  12. ^ Јанчић, Радиша (2010). Речник ботаничких морфолошких појмова. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 58. ISBN 978-86-7025-507-4. 
  13. ^ а б Moore, Patrick (2005). Philip's Atlas of the Universe (на језику: енглески). London: Philip's. стр. 228. ISBN 978-0-540-08791-4. Приступљено 16. 11. 2021. 
  14. ^ а б Lesikar, Arnold. „Spica”. The Dome of the Sky. Архивирано из оригинала 30. 08. 2012. г. Приступљено 1. 2. 2013. 
  15. ^ Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy & Astrophysics (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 4441. ISBN 978-0-7503-0440-5. Приступљено 16. 11. 2021. 
  16. ^ Kaler, Jim (3. 7. 2009). „Spica”. Приступљено 1. 2. 2013. 
  17. ^ Riddle, R. L.; Bagnuolo, W. G.; Gies, D. R. (децембар 2001). „Spectroscopy of the temporal variations of α Vir”. Bulletin of the American Astronomical Society. 33: 1312. Bibcode:2001AAS...199.0613R. 
  18. ^ Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 259. ISBN 978-0-19-509539-5. 
  19. ^ Allen, Richard Hinckley (2003). Star Names and Their Meanings. Kessinger Publishing. стр. 468. ISBN 978-0-7661-4028-8. 
  20. ^ Rufus, W. Carl (април 1943). „Copernicus, Polish Astronomer, 1473–1543”. Journal of the Royal Astronomical Society of Canada. 37 (4): 134. Bibcode:1943JRASC..37..129R. 
  21. ^ Moesgaard, Kristian P. (1973). „Copernican influence on Tycho Brahe”. Ур.: Jerzy Dobrzycki. The reception of Copernicus' heliocentric theory: proceedings of a symposium organized by the Nicolas Copernicus Committee of the International Union of the History and Philosophy of Science. Toruń, Poland: Studia Copernicana, Springer. ISBN 90-277-0311-6. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спика&oldid=27959443”