Сремуш
Сремуш (лат. Allium ursinum), познат и као: медвеђи лук, дивљи лук, цријемуш(а), сријемуж, сријемужа,[2] цремош, скрембош,[3] је самоникла врста из породице лукова (Alliaceae). Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа. Позната је самоникла јестива и лековита биљка.
Сремуш | |
---|---|
Научна класификација | |
Царство: | Plantae |
Кладус: | Tracheophytes |
Кладус: | Angiospermae |
Кладус: | Monocotyledones |
Ред: | Asparagales |
Породица: | Amaryllidaceae |
Потпородица: | Allioideae |
Род: | Allium |
Врста: | A. ursinum
|
Биномно име | |
Allium ursinum | |
Синоними[1] | |
Species synonymy
|
Порекло имена:
- име рода — од латинског имена за лук (Аllium)
- име врсте — од латинског имена за медведа (Ursus)
Распрострањеност
уредиСремуш потиче из области у умереној климатској зони Европе, од Велике Британије до Кавказа.[4] Широм Србије се јавља као аутохтона врста.[5]
Опис биљке
уредиСремуш је вишегодишња зељаста биљка, која у време цветања порасте 20−50 цм. Карактеристика ове врсте (као и њених сродника, који спадају у исту фамилију Alliaceae) јесте развијено метаморфозирани подземни изданак − луковица. Луковица сремуша је усправна, танка, дуга 2-5 цм, обавијена белим или жућкастим листићима.[6][5]
Из луковице полазе два (ређе три) листа. Лист је елиптичан, дугуљаст, оштрог врха и интензивно зелене боје. При основи се сужава у дугачку петељку. Стабљика је на пресеку троугласта до готово округла. На њеном врху, од априла до јуна, развијају се бели цветови сакупљени у вишецветне, штитолике цвасти, које су у почетку обавијене опнастим омотачем (спатом) који рано отпада. Након прецветавања настају плодови у облику чауре са троугластим, црвеним семеном.[7][5] Цела биљка интензивно мирише на бели лук.[6]
-
Пролећни изданци
-
Листови
-
Цвасти у опнастом омотачу
-
Цвасти на стабљикама
-
Цвет
-
Плодови
Станиште
уредиСремуш расте у влажним, сеновитим листопадним шумама,[5] поред шумских путева и потока. Највише га има у буковим шумама, где прекрива велике површине. Расте од равничарских предела, све до 1900 м н.в.
Употреба
уредиСремуш се од давнина користи као укусно пролећно поврће и делотворна лековита биљка. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц и каротином. Луковице су знатно сиромашније од листова. Од активних материја садржи алиин (уљасту материју чија се количина сушењем смањује), мало етарског уља (око 0,07 %) у коме су алилсулфид, алилополисулфид, дивинилсулфид и сличног је састава као код белог лука,[а] минералне материје, сумпорне гликозиде и др.[5][б]
Употреба у исхрани
уредиКао веома укусан и здрав додатак јелима користе се листови, луковице, а понекад и семе. Млади листови беру се током пролећа, од марта до краја маја. Користе се, као и сочне луковице, као додатак салатама, варивима, умацима, чорбама и јелима од меса, а могу се јести и сами, као пролећна витаминска салата. Употребљавају се само у свежем стању, јер сушењем или дужим кувањем губе карактеристични мирис и укус. Листове треба прикупљати док су млади, јер су старији непријатно љути. Луковица се може на хладном очувати неколико дана. Дневно се може јести 5-10 свежих луковица.[5] Као пикантан зачин могу послужити и незрели плодови, који су љутог укуса, а на биљци се појављују током лета.[6]
Употреба у народној медицини
уредиЗа употребу у народној медицини прикупљају се и користе: надземни део биљке у свежем стању (Allii ursini herba recens), који се сакупља у пролеће, пре него што биљка процвета и свежа луковица (Allii ursini bulbus recens) која се вади у јесен.
Код дуже употребе снижава крвни притисак и холестерол у крви. Може се користити код цревних инфекција и желудачно-цревних болести.[5] У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Има јако дејство на цревне паразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева и одбрана је од грипа и грознице. Поред деловања на цревни, сремуш повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречава атеросклерозу и отклања несаницу и несвестицу.[6] Примењује се код сметњи у варењу хране и губљења апетита.[7]
Сличност са неким отровним врстама
уредиСремуш је веома популарна самоникла биљка. Прикупљала се од давнина, а и данас је излетници радо беру када на њу наиђу. Код прикупљања сремуша треба веома много водити рачуна о самониклим врстама које се лако могу са њим помешати, а које су веома отровне, неке чак и фаталне.[6]
У најновијој историји познати су случајеви тровања овим „заменама”.[9] Најчешће, а истовремено и веома отровне врсте са којима се сремуш може помешати су: ђурђевак (Convallaria majalis) и мразовац (Colchicum autumnale).[10]
Сличности и разлике између сремуша, ђурђевка и мразовца
-
СРЕМУШ - станиште: сеновите и влажне листопадне шуме
-
ЂУРЂЕВАК - станиште: сеновите и влажне листопадне шуме
-
МРАЗОВАЦ - станиште: ливаде и осунчани ободи шума
-
СРЕМУШ - подземни део: луковица овијена беличастим листићима
-
ЂУРЂЕВАК - подземни део: ризом
-
МРАЗОВАЦ - подземни део: луковица овијена смеђим листићима
-
СРЕМУШ - листови: по 2 (ређе 3); на дугим, танким петељкама; миришу на бели лук
-
ЂУРЂЕВАК - листови: по 2 (ређе 3); петељка кратка, обавија други лист; не миришу на бели лук
-
МРАЗОВАЦ - листови: има их неколико; приземни, без петељке; не миришу на бели лук
-
СРЕМУШ - цветови: бели, звездасти, у штитоликим цвастима, цвета у пролеће
-
ЂУРЂЕВАК - цветови: бели, звонасти, висећи, у гроздастим цвастима, цвета у пролеће
Види још
уредиНапомена
уреди- ^ Уколико краве пасу сремуш, млеко поприма непријатан мирис на бели лук.[6]
- ^ Сумпорни гликозиди су супстанца одговорна за љутину овог, као и свих других лукова, рена, ротква и друго поврће љутог укуса. Сумпорни гликозиди се, под утицајем воде, разлажу на шећере и етарска уља љутог укуса и мириса.[8]
Референце
уреди- ^ Kew World Checklist of Selected Plant Families
- ^ „Петар Кочић: Рјечник архаизама, страних и мање познатих ријечи и израза”. Пројекат Растко. Приступљено 22. 5. 2012. „цријемуш(а)”
- ^ Konjević 2006, стр. 10
- ^ Anderberg, Arne. „Den Virtuella Floran, Allium ursinum L.”. Naturhistoriska riksmuseet, Stockholm, Sweden.
- ^ а б в г д ђ е Igić 2010, стр. 32—33
- ^ а б в г д ђ Grlić 1986, стр. 45—46
- ^ а б Ranđelović 2011, стр. 82,84
- ^ Туцаков 1984, стр. 55
- ^ „BiH: Otrovali se „sremušom”, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Приступљено 16. 12. 2016.
- ^ „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 16. 12. 2016.
Литература
уреди- Konjević, Radomir; Tatić, Budislav (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 978-86-83635-59-7.COBISS.SR 134409484
- Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
- Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec".COBISS.SR 29347079
- Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
- Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
- Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
- Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
- Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
- Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
- Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад.COBISS.SR 38154759
- Igić, Ružica; Vukov, Dragana; Božin, Biljana; Orlović, Saša (2010). Lekovite biljke : prirodni resursi Vojvodine. Novi Sad: Društvo za zdravu ishranu i zaštitu životne sredine "Vrelo". ISBN 978-86-85157-07-3.COBISS.SR 259189511
- Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). Priručnik o lekovitim biljkama. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov".
Спољашње везе
уреди- Bionet škola Архивирано на сајту Wayback Machine (10. октобар 2008)
- Spice Pages
- Austrian cooking recipe for Ramsons Soup