Српски средњовековни градови

Српски средњовековни градови су се развијали и настајали у периоду кнежевства, краљевства, царства и периоду пропасти српске државе. Српски средњовековни градови су настајали и развијали се под специфичним природним, друштвеним, економским и политичким условима.

Настанак и друштвени развој српских средњовековних градоваУреди

Настанак и развој градских насеља у средњовековној Србији, представља важан знак развоја Србије. Урбанизација, па била она тако спора и стидљива, је важан показатељ друштвеног развоја. Са урбанизацијом Србије многи друштвени односи се мењају. Настаје нови друштвени слој – грађанство, које представља весника новонастајућих капиталистичких друштвених односа и весника полагане смрти старих, феудалних друштвених односа. Привреда градских насеља – рударство, занатство, трговина, омогућавају богаћење грађанства и постепено продирање капитализма и урушавање феудалне привредне и друштвене структуре која се као таква није могла одржати.

Типови српских средњовековних градоваУреди

Српске средњовековне градове можемо поделити у три групе:

Ови градови представљају парадигму самосталности и личне слободе грађана. Имали су тачно одређену територију, градске статуте, судије, чиновнике.

 
Тврђава Ново Брдо

Ови градови настају доласком Саса у Србију. Њихов долазак је значајан јер са њима почиње процват привреде, доносе модерну технологију и организацију производње, западњачко градско уређење.

Природни услови су одредили облик, величину, место и материјал од кога ће градови бити саграђени али природа је поклањајући рудна лежишта омогућила економски узлет и просперитет неких градова.

Сталешка структура градоваУреди

Сталешка шароликост је бојила градску стварност. Градско становништво је чинило племство и свештенство, слободно становништво и робови. Више и богато племство је одиграло прилично значајну улогу у урбанизацији средњовековне Србије јер су веома често зидали градове из којих су управљали. Слободно градско становништво су чинили трговци, занатлије, учитељи, писари, лекари, чиновници гадске управе, сликари у служби владара, властеле или богатих грађана. О постојању и развоју српског средњовоковног грађанства постоје различита мишљења у научним круговима . Разлог је недостатак извора који би бацили светлост на решавање овог питања. Теодор Тарановски сматра да су се у доба Немањића под грађанством подразумевали сви градски становници, припадници различитих друштвених сталежа. Такође наводи да се у Душановом законику о грађанству говори само када се наводи припадништво становника неком граду и њихове обавезе, дажбине, давања.[1] Професор Момчило Спремић сматра да се српско грађанство развило у XV веку и да су његово језгро и покретачку снагу чинили трговци, занатлије, предузетници у рударству.[2] Професор Сима Ћирковић сматра се у градовима у унутрашњости Србије грађанство као заједница слободних и независних грађана са посебним правима, интерсима, потребама није могло развити због великог броја странаца који су имали правни статус и привилегије као у својим матичним градовима (из којих су потицали).[3] Како год, појава грађанства је означила постепено укидање феудалних друштвених односа.

Етничка структура градоваУреди

Са развојем рударства, развијају се и трговина и неке врста заната, развија се градска привреда. Развој градске привреде отворио је „градске капије“ етнички и социјално хетерогеној популацији. Разноврсне етничке групе које су насељавале приморске, рударске и градове у унутрашњости су чинили Срби, Саси, Турци, Грци, Италијани, Арбанаси. Странци су чинили важан део градског становништва. Својим начином живота, културом, традицијом и обичајима врше утицај на живот домаћег становништва. Странци су утицали на уређивање и организовање градске привреде, комуналије, администрацију и управу, правни систем, ширење хришћанства, стил живота.

РеференцеУреди

  1. ^ Тарановски, Теодор (1996). Историја српског права у Немањићкој држави. Београд: Службени лист СРЈ. 
  2. ^ Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Београд: СКЗ. 
  3. ^ Ћирковић, Сима (1997). Работници, војници, духовници. Београд: Еквилибријум. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди