Стојан Гавриловић

Стојан Гавриловић (Београд, 22. август 1894 — 1965)[1] био је син Богдана Гавриловића, универзитетског професора, сенатора и члана Југословенске демократске странке и Самосталне демократске странке.[2]

Стојан Гавриловић

Чиновничка каријера у првој ЈугославијиУреди

По окончаним студијама на Правном факултету у Београду примљен је за дипломатског припавника Министарства иностраних дела. Премештен је за писара Посланства у Берну 1925, унапређен у секретара 1926, а отпуштен из државне службе због учешћа у финансијској афери 1928. године.[3][4]

Уписао је докторске студије на Универзитету у Женеви, а поново примљен у дипломатску службу непосредно пре одбране тезе из области међународног права, јануара 1931. године.[5] Као секретар у Политичком одељењу Министарству иностраних послова радио је на пословима везаним за Друштво народа, често је слат у Женеву током 1933-1935, био је члан делегације Краљевине Југославије на XX заседању Скупштине Друштва народа (11−14. децембар 1939); на заседањима Савета Друштва народа: 106. заседање 9. децембар и 107. заседање 14. децембар.[6][3][7] Његовом оцу је било прећено да ће Стојан бити пензионисан, 1937, уколико не буде у Сенату гласао за ратификацију Конкордата.[8]

Унапређен је у саветника МИП 1939, и постављен за помоћника начелника Политичког одељења МИП 1940. године. У то време био је један од главних повереника британског посланства у Београду, и те контакте је користио да би дискредитовао своје колеге и надређене код Британаца.[9][10] После Априлског рата, премештен је за генералног конзула у Кејптауну 1941, потом за саветника Посланства у Отави 1942, али је по други пут отпуштен из дипломатске службе због својих веза са југословенским комунистима 1943. године.[3]

Чиновничка каријера у другој ЈугославијиУреди

Био је један од бивших краљевских дипломата који је своју каријеру наставио у доба комунистичког режима. Примљен је натраг у службу на седници Шубашићеве владе 24. августа 1944. и наименован је за помоћника министра иностраних послова, те послат као специјални делегаг владе на Блиски исток. На положају помоћника министра иностраних пословао остао је и после оставке Ивана Шубашића. Био је југословенски делегат заменик у Организацији Уједињених Нација 1945-1947. године.

Живот у емиграцијиУреди

После напуштања дипломатске службе остао је у емиграцији у САД. Радио је као универзитетски професор и стручни сарадник при ОУН.[11][12]

Умро је око 2. фебруара 1965. у САД, где је предавао на Колеџу Дикинсон.[13]

РеференцеУреди

  1. ^ Павловић, Коста Ст. (децембар 1977). „"Југословенско-британски односи 1939–1945. Неславна судбина Стојана Гавриловића"”. Гласник српског историско–културног друштва „Његошˮ. свеска тридесет девета: 14. 
  2. ^ Senatori Kraljevine Jugoslavije. Biografski leksikon,. Beograd: ISI. 2016. стр. 103—105. ISBN 978-86-7403-206-0. 
  3. ^ а б в Павловић, К. Ст. „Југословенско-британски односи 1939–1945. Неславна судбина Стојана Гавриловићаˮ”. Гласник српског историско–културног друштва „Његошˮ: 14. 
  4. ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: ИНИС. стр. 340—348. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  5. ^ „"Министарски декрети"”. Службене новине Краљевине Југославије. XIII - Број 21 (Државна штампарија): 1. 30. јануар 1931. 
  6. ^ „Архив Југославије - 2014. - "Краљевина Југославија у Друштву народа". www.arhivyu.gov.rs. Приступљено 24. 04. 2020. 
  7. ^ Мићић, С. Од бирократије до дипломатије. стр. 349. 
  8. ^ Поповић, Дака (2019). Сећања. приређивач Предраг М. Вајагић. Нови Сад - Бачка Паланка: Прометеј : Удружење "Браћа Вајагић" : Друштво наставника историје Бачке Паланке. стр. 72. ISBN 978-86-515-1546-3. 
  9. ^ Павловић, К. Ст. „Југословенско-британски односи 1939–1945. Неславна судбина Стојана Гавриловићаˮ”. Гласник српског историско–културног друштва „Његошˮ: 14 etc. 
  10. ^ Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, Knjiga treća (1939–1941). Beograd - Zagreb: Arhiv Jugoslavije - Globus. 1986. стр. 111, 593. ISBN 86-7411-027-4. 
  11. ^ Павловић, К. Ст. „Југословенско-британски односи 1939–1945. Неславна судбина Стојана Гавриловићаˮ”. Гласник српског историско–културног друштва „Његошˮ: 15 etc. 
  12. ^ Селинић, Слободан (2013). Партија и дипломатија у Југославији 1945-1952. Београд: ИНИС. стр. 50—52, 59. ISBN 978-86-7005-111-9. 
  13. ^ „Dr. Stoyan Gavrilovic, 70, Dies; I Headed UoN. Site Commissionl; Ex-Yugoslav Diplomat Urged U.S. as LocationwTaught j at Dickinson College”. The New York Times (на језику: енглески). 03. 02. 1965. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 04. 2020. [Претплата неопходна (помоћ)].