Суза (град)

(преусмерено са Суса)

Суза (перс. شوش:[1][1][2] је персијски старовековни град из периода Елама, односно Ахеменидског царства и Партијског царства.[3] Град је смештен на око 250 км источно од реке Тигрис, на југозападну Ирана. У Ахеменидско доба, град је био једна од резиденција Дарија I.

Каптел стуба у дворани Даријеве палате
Сумерска богиња земље и плодности на рељефу у Сузи
Мапа Еламског царства

Локалитет се тренутно састоји од три археолошке хумке, које покривају површину од око једног квадратног километра.[4] Модерни ирански град Шуш налази се на месту древнog Суза. Шуш је идентификован као Шушан, који се помиње у Књизи о Јестири и другим библијским књигама.

ИсторијаУреди

Суза је један од најстаријих познатих градова на Блиском истоку. Датира из 6000. п. н. е. када је овом месту постојала акропола. Најстарије урбане структуре у околини акрополе датирају из 4000. п. н. е., док рурални остаци потичу из 7000. п. н. е. Осликана керамика пронађена у околини града која сведочи о постојању цивилизације која датира из 5000. п. н. е. (Доба Урука). Прастари град налазио се у појасу између река Саура и Дез, и представљао је политички центар од велике важности.[5]

Еламско добаУреди

Развојем цивилизације у Еламу 4. миленијума п. н. е. град Суза постаје еламски главни град. О успону еламске цивилизације говори податак да су његови становници често успешно ратовали против сумерских и акадских градова на југу Месопотамије. Град се у то доба ширио према истоку, у подручје које се данас назива "краљевским градом". Претпоставља се како је у близини постојао и зигурат. На еламском језику, град се називао Сусан или Сусун.

Град Суза је једном пао пред освајањем акадског владара Саргона, док га је у 18. век п. н. е. покорио и вавилонски краљ Хамураби. У међувремену, еламски владари покорили су град Аншан па њихова титула често носи назив "Краљ Елама и Аншана"[5] Један од најважнијих археолошких проналазака из тог времена је Хамурабијев законик.

Асирско добаУреди

647. п. н. е. асирски краљ Асурбанипал водио је рат против Елама који је разорио град Сузу. Глинена плоча, коју је археолог Аустен Хенри Лаиард 1854. пронашао у асирском главном граду Ниниви, спомиње Асурбанипала као "осветника" који је разорио Сузу као одговор на вековно понижавање народа Месопотамије.[6]

Ахеменидско добаУреди

Током 6. век п. н. е. славни персијски владар Кир Велики из династије Ахеменида прикључује Сузу Персијском царству. У доба Кирове владавине Суза је имала подређен положај у односу на главни град Пасаргад, но његов син Камбиз II враћа главни град у Сузу.

Након тога Камбизов рођак Дарије I гради у Сузи једну од својих резиденцијалних палата. На северу палате налазила се велика дворана за пријем са 36 стубова и краљевским троном, док се на јужној страни налазила раскошна палата са три унутрашња врта, од којих је највећи служио за војску. На западној страни налазио се резервни улаз, а на источној Велика врата . Записи пронађени у Даријевој палати детаљно описују како је грађена. Палата у Сузи очито је била омиљена Даријева резиденција, будући да грчки историчар Херодот спомиње искључиво Сузу као главни град Персије, док не спомиње Пасаргад и Персепољ. Дарије је Сузу повезао Краљевским путем које је водила пуних 2700 км до Сард ау западној Малој Азији, због чега је Суза постала великим трговачким центром.

Детаљи раскоша града Сузе описани су у библијској причи о Естер, која је смештена управо у том граду у доба владавине персијског краља Ахасуера (највероватније Ксеркс I). Нажалост, велики пожар у Сузи у време краља Артаксеркса уништила је већину градских зграда из ранијих периода. Записи из доба владавине Артаксерксовог сина Дарија II описују реконструкцију града. Коначно, Артаксеркс II гради другу дворану за пријем (ападана) на другој страни реке.[7]

Селеукидско добаУреди

Након пада ахеменидског Персијског царства, Александар Македонски жени се у Сузи Статејром, ћерком последњег ахеменидског владара Дарија III После Александрове смрти, градом владају Селеукиди и Суза постаје делом новог Селеукидског царства, и од тада се назива Селеукија. У то доба подигнута је нова палата уз постојећу резиденцију Дарија II. Административни центар налазио се у јужном делу, где су пронађени бројни записи на грчком језику, те они из каснијег партског периода.

Партско добаУреди

Век након што се Партијско царство одвојило од Селеукидског царства, Суза је постала једним од два главна града новог краљевства; други је био Ктесифон. Град је у то време био уточиштем многих избеглица који су бежали из западног дела краљевства пред ратовима против Римљана. Суза је током Партијског краљевства служила као летња престоница, док су у Ктесифону боравили углавном зими. У Сузи је кован и партски новац.

Сасанидско добаУреди

Сасаниди су након покоравања Парта и стварања Сасанидског царства наставили традицију коришћења Сузе и Ктесифона као два главна града. Будући да су Римљани између 116. и 297. године чак пет пута опустошили град Ктесифон у време римско-персијских ратова, Суза је била на гласу као сигурнији град у који су се склањале бројне избеглице. У сасадниско доба, Суза је имала бројну хришћанску популацију. Персијски краљ Шапур I у близини Сузе дао је подићи академију Гундишапур која је била средиштем сасанидске науке, која се данас сматра најстаријим универзитетом на свету.[8] Такође, подигао је брану на реци Карун због наводњавања околних подручја, што је оплеменило подручје око Сузе.

Средњи векУреди

Током средњег века Суза је доживела два велика разарања од стране Арапа и Монгола, каква нису била забележена још од 647. п. н. е. Односно Асурбанипаловог пустошења у рату против Асирије. Исламски освајачи опустошили су град 638. године када су пронашли мумију сахрањена са печатом у облику човека који стоји између два лава. Иако је халиф Омар наредио уништење гробнице, локално становништво уверило га је како се ради о сахрањеном пророку пророку Данилу, након чега је гробница поштеђена. Од тада, Суза је постала верским одредиштем бројних Јевреја. Најгоре разарање Суза је доживела 1218. године када је буквално сравњена до темеља приликом монголских освајања, након чега је била потпуно напуштена наредних година.

Модерно добаУреди

Антички град Сузу је 1850. први идентификовао британски археолог Виллиам Лофтус. У непосредној близини остатака Сузе налази се модерни град Шуш, који према попису из 2005. године има 64.960 становника. Данас је Суза значајно археолошко налазиште у Ирану, те туристичко и верско одредиште за шиитске муслимане и персијске Јевреје због наводне гробнице пророка Данила [9].

РеференцеУреди

  1. ^ а б Hinz & Koch 1987, стр. 1184.
  2. ^ Hinz & Koch 1987, стр. 1183.
  3. ^ Thomas A. Carlson et al., “Susa — ܫܘܫ ” in The Syriac Gazetteer last modified June 30, 2014, http://syriaca.org/place/415.
  4. ^ John Curtis (2013). „Introduction”. Ур.: Perrot, Jean. The Palace of Darius at Susa: The Great Royal Residence of Achaemenid Persia (на језику: енглески). I.B.Tauris. стр. xvi. ISBN 9781848856219. 
  5. ^ а б „Suza (Livius.org)”. Архивирано из оригинала на датум 09. 12. 2015. Приступљено 07. 04. 2015. 
  6. ^ Persians: Masters of Empire. Time Life Education. 1995. стр. 7–8. ISBN 978-0-8094-9104-9. 
  7. ^ „Ahemenidski kraljevski zapisi „D2Sa“ (Livius.org)”. Архивирано из оригинала на датум 23. 05. 2009. Приступљено 07. 04. 2015. 
  8. ^ „Gundishapur, world's oldest university (PressTV)”. Архивирано из оригинала на датум 28. 07. 2011. Приступљено 07. 04. 2015. 
  9. ^ Suza: Danielova grobnica (Livius.org)

ЛитератураУреди

  • Hinz, Walther; Koch, Heidemarie (1987). Elamisches Wörterbuch [Elamite Wordbook] (на језику: немачки). 2. Berlin, Germany: Dietrich Reimer Verlag. 
  • Persians: Masters of Empire. Time Life Education. 1995. стр. 7–8. ISBN 978-0-8094-9104-9. 
  • Potts, Daniel T. (1999). The archaeology of Elam: Formation and transformation of an ancient Iranian state. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-56496-0. World Archaeology Series. 
  • Bosworth, C. E. (1975). The Cambridge History of Iran, Volume 3 (1): The Seleucid, Parthian and Sasanian periods. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20093-6. 
  • Clawson, H. Phelps, "Pottery of Susa I", Parnassus, vol. 11, no. 4, pp. 26–27, 1939
  • Daryaee, Touraj (2014). Sasanian Persia: The Rise and Fall of an Empire. I.B.Tauris. ISBN 978-0857716668. 
  • Jalalipour, Saeid (2014). The Arab Conquest of Persia: The Khūzistān Province before and after the Muslims Triumph. Sasanika. 
  • Le Breton, L., "The Early Periods at Susa, Mesopotamian Relations", Iraq, vol. 19, no. 2, pp. 79–124, 1957
  • Pelzel, Suzanne M., "Dating the Early Dynastic Votive Plaques from Susa", Journal of Near Eastern Studies, vol. 36, no. 1, pp. 1–15, 1977
  • Jean Perrot, "Le Palais de Darius à Suse. Une résidence royale sur la route de Persépolis à Babylone", SORBONNE PUPS, Paris, 2010 ISBN 978-2840506812
  • Poebel, Arno, "The Acropolis of Susa in the Elamite Inscriptions", The American Journal of Semitic Languages and Literatures, vol. 49, no. 2, pp. 125–40, 1933
  • UNVALA, J. M., "Three Panels from Susa", Revue d’Assyriologie et d’archéologie Orientale, vol. 25, no. 4, pp. 179–85, 1928
  • Westenholtz, J. G.; Guthartz, L. Taylor (1996). Royal Cities of the Biblical World. Jerusalem: Rubin Mass. ISBN 978-9657027011. </ref>
  • Woolley, C. Leonard, "The Painted Pottery of Susa", Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland, no. 1, pp. 35–50, 1928
  • Pierre Amiet, "Glyptique susienne des origines à l'époque des Perses achéménides: cachets, sceaux-cylindres et empreintes antiques découverts à Suse de 1913 à 1967", Mémoires de la Délégation archéologique en Iran, Paris 1972.
  • Elizabeth Carter, "Suse, Ville Royale", Paléorient, vol. 4, pp. 197–211, 1979 DOI: 10.3406/paleo.1978.4222
  • Elizabeth Carter, "The Susa Sequence – 3000–2000 B. C. Susa, Ville Royale I", American Journal of Archaeology, vol. 83, no. 2, pp. 451–454, 1979
  • Elizabeth Carter, "Excavations in Ville-Royale-I at Susa: The third Millennium B.C.", Cahiers de la DAFI, vol. 11, pp. 11–139, 1980
  • Roman Ghirshman, "Cinq campagnes de fouilles a Suse (1946–1951)", In: Revue d'Assyriologie et d'archéologie Orientale 46, pp. 1–18, 1952
  • Ghirshman, Roman, and M. J. STEVE, "SUSE CAMPAGNE DE L’HIVER 1964-1965: Rapport Préliminaire", Arts Asiatiques, vol. 13, pp. 3–32, 1966
  • GHIRSHMAN, R., "SUSE CAMPAGNE DE L’HIVER 1965-1966 Rapport Préliminaire", Arts Asiatiques, vol. 15, pp. 3–27, 1967
  • Florence Malbran-Labat, "Les inscriptions royales de Suse: briques de l'époque paléo-élamite à l 'empire néo-élamite", Paris 1995.
  • Laurianne Martinez-Sève, "Les figurines de Suse", Réunion des Musées Nationaux, Paris 2002. ISBN 2-7118-4324-6..
  • de Mecquenem, R., "LES DERNIERS RÉSULTATS DES FOUILLES DE SUSE", Revue Des Arts Asiatiques, vol. 6, no. 2, pp. 73–88, 1929
  • de MECQUENEM, R., "FOUILLES DE SUSE: CAMPAGNES DES ANNÉES 1914-1921-1922", Revue d’Assyriologie et d’archéologie Orientale, vol. 19, no. 3, pp. 109–40, 1922
  • [1]Jacques de Morgan, "Histoire et travaux de la Délégation en Perse du Ministère de l'instruction publique, 1897-1905", E. Leroux, 1905
  • Jacques de Morgan, G. Jéquier, G. Lampre, "Fouilles à Suse, 1897–1898 et 1898–1899", Paris 1900
  • Perrot, Jean, et al., "Recherches Archéologiques a Suse et En Susiane En 1969 et En 1970", Syria, vol. 48, no. 1/2, pp. 21–51, 1971
  • Georges Le Rider, "Suse sous les Séleucides et les Parthes: les trouvailles monétaires et l'histoire de la ville", Mémoires de la Délégation Archéologique en Iran, Paris 1965.
  • Vincent Scheil, "Inscriptions of Achéménides à Suse. Actes juridiques susiens", Mémoires de la Mission Archéologique de Perse, vol. 21–24, Paris 1929–1933.
  • Agnes Spycket, "Les figurines de Suse", Paris 1992.
  • Marie-Joseph Steve, Hermann Gasche, "L'Acropole de Suse. Nouvelles fouilles (rapport préliminaire)", Mémoires de la Mission Archéologique de Perse vol. 46, Leiden 1971.

Спољашње везеУреди