Тјен Шан или преведено са језика локалних народа (кинески, киргиски, итд) Небеске планине или Божанске планине,[1][2] велики су планински масив у средњој Азији. Највиши врх у Тјeн Шану је Јенгиш Чокусу, висок 7.439 m (24.406 ft). Његова најнижа тачка је Турпанска депресија, која је 154 m (505 ft) испод нивоа мора.[3]

Тјен Шан
Планински ланац Тјан Шана између Киргизије и Кине
Географске карактеристике
Највиша тачкаВрх Победа
Ндм. висина7.439 m
Координате42° 01′ 12″ С; 80° 04′ 48″ И / 42.0200° С; 80.0800° И / 42.0200; 80.0800
Географија
Државе Кина  Казахстан  Киргистан  Узбекистан

Једна од најранијих историјских референци на ове планине може бити повезана са сјунгнуском речју Килиан () - према тангском коментатору Јану Шигу, Килиан је сјунгнуска реч за небо или небеса.[4] Сима Ћен је у Записима Великог историчара споменуо Килиана у контекству домовине Јуеџија и верује се да се тај термин односи на Тјен Шан, а не на Килијанске планине 1.500 km (930 mi) даље источно и сада познато под овим именом.[5][6] Планине Тану-Ола у Туви имају исто значење у свом имену („небеске планине“ или „планине бога/духа“). Име на кинеском, Тјен Шан, највероватније је директан превод традиционалног киргишког назива за планине, Teñir Too.[1] Тјен Шан се сматра светим у Тенгризамз, а његов други највиши врх познат је као Кан Тенгри што се може превести као „Господар духова“.[7] На Конференцији о светској баштини 2013. године, источни део Тјен Шана у западној Кини, у региону Синђијанг, наведен је као локација светске баштине.[8] Западни део Казахстана, Киргистана и Узбекистана тада је бијо наведен 2016. године.[9]

Назив уреди

 
Карта древног пута свиле с Тјен Шаном у средини
 
Језеро Тјенчи („Небеско језеро”) на горју Богда (Кина)
 
Врх Победе, највиши врх Тјен Шана

Назив потиче од кинеског 天山 (Tiān Shān), што дословно значи „Небеске планине”; што је исто значење и његова назива на киргијском Теңир тоо (Tengri-Too), кашашком Хан Тәңірі (Han Tengri), монголском Тэнгэр уул (Tenger Uul) и ујгурском تەڭرى تاغ (Tengri Tah).

Кинески назив вероватно потиче од Сјунгну назива за Наншан горје, које се налази 1.500 km према југоистоку од Таншана, а који је први забележио Сима Ћен у свом делу Записи великог историчара из 91. п. н. е., као назив за прадомовину Сјунгну народа Јуежи[10].

Име горја Тану-Ола у јужном Сибиру је настало из туванског назива Таңды-Уула (Tangdi-Uula), што такође значи „Небеске планине”.

Географске и геолошке карактеристике уреди

 
Поглед на Хан Тенгри, један од највиших врхова Тјан Шана
Тјен Шан
天山
 
Светска баштина Унеска
Званично имеТјен Шан Сinjianga
МестоКиргистан, Казахстан, Кина, Киргистан, Казахстан, Кина, Узбекистан  
Координате42° 02′ 15″ С; 80° 07′ 31″ И / 42.0375° С; 80.1253° И / 42.0375; 80.1253
КритеријумиПриродно добро: vii, ix
Референца[http://whc.unesco.org/en/list/1414 1414 1414]
Упис2013 (37. седница)
Угроженостне
 
 
Tianshan
Локација Тјен Шана у Кини
Тјен Шан
天山
 
Светска баштина Унеска
Званично имеЗападни Тјен Шан
МестоКиргистан, Казахстан, Кина, Киргистан, Казахстан, Кина, Узбекистан  
Координате42° 02′ 15″ С; 80° 07′ 31″ И / 42.0375° С; 80.1253° И / 42.0375; 80.1253
КритеријумПриродно добро: 
Референца[http://whc.unesco.org/en/list/1490 1490 1490]
Упис2016 (40. седница)
Угроженостне

Планински ланац Тјен Шан простире се од истока према западу у дужини од 2500 км преко Кине, Казахстана, Киргистана, па све до Узбекистана. Ширина планинског масива је 500-300 км, са површином од 1.000.000 км² [11]. Геолошки то су млади венци планина, које су настале у Кенозоику, са највишим Врхом Победа (Џенгис Чокусу) који има 7.439 м и бројним врховима који прелазе 6000 м.[11] Планински венац Тјен Шан је богат бројним језерима и изворима многобројних река. Велика површина планинског масива је прекривен шумом оморике, које расту на висинама преко 2.000 метара, док на нижим надморским висинама расту јединствене природне шуме дивљих ораха и јабука [12].

Највиши врх Тјен Шана је Врх Победе (киргишки: Жеңиш чокусу, Džengiš Čokusu) висине 7,439 m[11], који је и највиши врх Киргистана, на граници с кинеском аутономном покрајином Синђан. На Таншану се налазе и бројни други врхови који прелазе 6.000 m, као што је Хан Тенгри (7.010 m) који припада Кини, Киргистану и Казахстану, чији је и највиши врх. Прелаз Торугарт (3.752 m) се налази између Казахстана и Синђана. Тјен Шан има бројна језера и извор је бројних река као што су Сир Дарја, Или i Тарим. Северни Тјен Шан се састоји од више горја: Талас Алатау (Узбекистан, Киргистан и Казахстан), Киргишки Алатау, Куруктаг и Terskej Alatau (Киргистан), Кунгеј Алатау (Киргистан и Казахстан) и Трансили Алатау (Казахстан). Између киргишког горја Кунгеј и Терскеј, на 1.606 m надморске висине, налази се велико слано језеро Исик Кул. Још једна природна знаменитост на северозападу Тјен Шана је 15 km дуг и 500 m дубок кланац реке Аксу, који се налази у Казахстану, 200 km североисточно од Ташкента.

Таншан Синђенга уреди

У Кини, Тјен Шан се састоји од четири горја (Томур, Калајун-Куерденинг, Бајинбукуке и Богда) која прекривају површину од 606.833 ha. Ова горја се уздижу изнад пустиње Такламакан стварајући јединствен визуелни контраст између топлих (сувих и пустих) и хладних (влажних и бујних) крајева. Њихов рељеф и екосистеми су сачувани од плиоцена и представљају изванредан пример непрекинутих биолошких, еколошких и еволуцијских процеса. Ту обитава велики број ендемских и реликтних биљних врста од којих су многе ретке и угрожене врсте[9] (као што је смрека Picea schrenkiana).

Западни Таншан уреди

Западни Таншан се креће у висини од 700 до 4,503 m. Карактеришу га различити крајолици који су дом изузетно богатој биоразноликости, посебно типова шума и јединствених биљних заједница. Од глобалне је важности као центар подрекла низа култивираних воћних култура.

Клима уреди

Клима Тјен Шана, 3639 m asl (1981–2010 нормале)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) −2,0
(28,4)
5,2
(41,4)
12,1
(53,8)
13,0
(55,4)
18,0
(64,4)
20,9
(69,6)
23,0
(73,4)
23,1
(73,6)
21,1
(70)
13,3
(55,9)
7,8
(46)
2,3
(36,1)
23,1
(73,6)
Максимум, °C (°F) −13,3
(8,1)
−10,7
(12,7)
−4,8
(23,4)
0,5
(32,9)
4,9
(40,8)
8,6
(47,5)
11,4
(52,5)
11,4
(52,5)
7,5
(45,5)
0,7
(33,3)
−6,1
(21)
−11,3
(11,7)
−0,1
(31,83)
Просек, °C (°F) −20,4
(−4,7)
−18,8
(−1,8)
−12,8
(9)
−6,4
(20,5)
−0,5
(31,1)
3,2
(37,8)
5,6
(42,1)
5,2
(41,4)
1,3
(34,3)
−5,6
(21,9)
−13,0
(8,6)
−18,2
(−0,8)
−6,7
(19,95)
Минимум, °C (°F) −27,8
(−18)
−26,7
(−16,1)
−20,9
(−5,6)
−13,6
(7,5)
−6,5
(20,3)
−2,5
(27,5)
−0,8
(30,6)
−1,6
(29,1)
−5,4
(22,3)
−12,4
(9,7)
−20,2
(−4,4)
−25,3
(−13,5)
−13,64
(7,45)
Апсолутни минимум, °C (°F) −42
(−44)
−44
(−47)
−38,9
(−38)
−31,7
(−25,1)
−22
(−8)
−16,1
(3)
−11
(12)
−13
(9)
−20
(−4)
−34,7
(−30,5)
−36,9
(−34,4)
−40
(−40)
−44
(−47)
Количина падавина, mm (in) 4,9
(0,193)
8,1
(0,319)
15,9
(0,626)
20,8
(0,819)
54,5
(2,146)
68,4
(2,693)
68,7
(2,705)
48,9
(1,925)
30,5
(1,201)
18,5
(0,728)
12,3
(0,484)
10,8
(0,425)
362,3
(14,264)
Дани са падавинама (≥ 1 mm) 1,78 3,18 5,46 6,92 10,92 12,78 11,98 9,58 7,40 5,18 3,74 3,29 82,21
Извор #1: Météo climat stats[13]
Извор #2: Météo Climat [14]

Референце уреди

  1. ^ а б Prichard, James (1844), History of the Asiatic Nations, 3rd ed., Vol.IV, стр. 281 
  2. ^ „Ensemble Tengir-Too”. Aga Khan Trust for Culture. Архивирано из оригинала 05. 07. 2019. г. Приступљено 5. 7. 2019. 
  3. ^ Scheffel, Richard L.; Wernet, Susan J., ур. (1980). Natural Wonders of the World. United States of America: Reader's Digest Association, Inc. стр. 378. ISBN 978-0-89577-087-5. 
  4. ^ 班固 Ban Gu (2015-08-20). 漢書: 顏師古註 Hanshu: Yan Shigu Commentary. „祁連山即天山也,匈奴呼天為祁連 (translation: Qilian Mountain is the Tian Shan, the Xiongnu called the sky qilian) 
  5. ^ Liu, Xinru (јесен 2001), „Migration and Settlement of the Yuezhi-Kushan: Interaction and Interdependence of Nomadic and Sedentary Societies”, Journal of World History, 12 (2): 261—291, S2CID 162211306, doi:10.1353/jwh.2001.0034 
  6. ^ Mallory, J. P.; Mair, Victor H. (2000). The Tarim Mummies: Ancient China and the Mystery of the Earliest Peoples from the West . Thames & Hudson. London. стр. 58. ISBN 978-0-500-05101-6. 
  7. ^ Wilkinson, Philip (2. 10. 2003). Myths and Legends. Stacey International. стр. 163. ISBN 978-1900988612. 
  8. ^ 新疆天山成功申遗
  9. ^ а б „Western Tien-Shan”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization. Приступљено 17. 7. 2016. 
  10. ^ Xinru Liu, Migration and Settlement of the Yuezhi-Kushan: Interaction and Interdependence of Nomadic and Sedentary Societies, Journal of World History (Journal of World History), Volume 12 (Issue 2, Fall 2001), str. 261.–291.
  11. ^ а б в Тјен Шан (на језику: енглески). Encyclopædia Britannica. Приступљено 24. 11. 2012. 
  12. ^ Janik, Erika (25. 10. 2010). „How the apple took over the earth”. Salon: History. [мртва веза]
  13. ^ „Moyennes 1961-1990 Kirghizistan (Asie)” (на језику: француски). Приступљено 11. 11. 2019. 
  14. ^ „Météo Climat stats for Tian Shan”. Météo Climat. Приступљено 11. 11. 2019. 

Литература уреди

  • The Contemporary Atlas of China. 1988. London: Marshall Editions Ltd. Reprint 1989. Sydney: Collins Publishers Australia.
  • The Times Comprehensive Atlas of the World. Eleventh Edition. 2003. Times Books Group Ltd. London.
  • Kuhle, M. (1994). „New Findings on the Ice-cover between Issyk-Kul and K2 (Tian Shan, Karakorum) during the Last Glaciation”. Ур.: Zheng Du; Zhang Qingsong; Pan Yusheng. Proceedings of the International Symposium on the Karakorum and Kunlun Mountains (ISKKM), Kashi, China, June 1992. Beijing: China Meteorological Press. стр. 185—197. ISBN 7-5029-1800-0. 
  • Grosswald, M. G.; Kuhle, M.; Fastook, J. L. (1994). „Würm Glaciation of Lake Issyk-Kul Area, Tian Shan Mts.: A Case Study in Glacial History of Central Asia”. GeoJournal. 33 (2/3): 273—310. S2CID 140639502. doi:10.1007/BF00812878. 
  • Kuhle, M. (2004). „The High Glacial (Last Ice Age and LGM) glacier cover in High- and Central Asia. Accompanying text to the mapwork in hand with detailed references to the literature of the underlying empirical investigations”. Ур.: Ehlers, J.; Gibbard, P. L. Quaternary Glaciations - Extent and Chronology. 3. Amsterdam: Elsevier. стр. 175—199. ISBN 0-444-51462-7. 
  • Kuhle, M.; Schröder, N. (2000). „New Investigations and Results on the Maximum Glaciation of the Kirgisen Shan and Tian Shan Plateau between Kokshaal Tau and Terskey Alatau”. Ур.: Zech, W. Pamir and Tian Shan. Contribution of the Quaternary History. International Workshop at the University of Bayreuth. Bayreuth, University Bayreuth. стр. 8. 

Спољашње везе уреди