Филип Домановић (1868–1938) из Лисица био је један од познатијих драгачевских каменорезаца. Као врстан клесар био је веома цењен у народу.[1]

Филип Домановић
Лични подаци
НадимакДоман, Крњаш
Датум рођења1868.
Место рођењаЛисице, Кнежевина Србија
Датум смрти1938.
Место смртиЛисице, Краљевина Југославија
Уметнички рад
ПољеКлесарство
ПравацКаменорезаштво западне Србије

У периоду од 1880. до 1930-их израдио је неколико стотина споменика по селима Доњег Драгачева и побрежјима ка Пожеги, Краљеву и Западној Морави.[1]

Живот

уреди

У младости био је сиромах - отац му је прокоцкао сво имање, а мајка била приморана да служи.[1] Као незбринут, пришао је каменоресцу Љубисаву Кукићу, где је добро овладао длетом. Касније је добро зарађивао и био узоран домаћин.[1]

У Првом светском рату учествовао је као трећепозивац. Био је заробљен и интерниран у Мађарску. У рату је изгубио три сина.[2]

Био је цењен мајстор и имао своје ученике. Осим Богосава Николића, клесарењу је обучио синове Петра и Боривоја.[1] Петар је као подофицир умро 1915. године у Призрену, док је сином Боривојем израдио је групу споменика-крајпуташа у селу Самаила.[2]

Дело

уреди

Филип Домановић унео је новине у обраду споменика, које су касније широко прихваћене у каменорезу читаве западне Србије.[1]

Типологија споменика

уреди

Споменике је израђивао од пуховског пешчара, облика стуба покривеног „капом” или вертикалних плоча надвишених крстом, уграђених у масивно постоље. Почетком 20. века унео је архитектонске новине у обликовање предње стране споменика - тордиране стубиће и лучно надсвође изнад епитафа.[1]

Орнаментика и религиозни симболи

уреди

Орнаментику Филипа Домановића одликује композиционе склад и врхунска израда. Веома је вешто резао голубе, винове лозе и гроздове, цвеће и биљне украсе. Ту су и религиозни предмети: чирак и свећа, комбиновани са анђелима, Распећима и крстовима.[1]

Полихромија

уреди

„Прскајућом” техником шарао је бокове споменика, чиме је постизао већу декоративност.[1]

Фигуралне представе

уреди

Радио је и људске фигуре, плитко уклесане и спуштених рамена.[1] Његови војници препознатљиви су по дубоко разведеној шајкачи на округлој глави. Окићени су реденицима и медаљама, а пушке су им увек у ставу „к нози”. Лица су достојанствена и углађена, са брчићима и кратким зулуфима.[2]

Урадио је десетак женских ликова, међу којима се истичу надгробници Рајки Алемпијевић (†1918) у селу Лучани и невести Гвозденији Продановић (†1908) у Папратишту.[1]

Прикази предмета и алата

уреди

Занатлијама је на споменике урезивао алат, а домаћинима штапове, дуванкесе и табакере, чутуре и сл.[2] Ученицима је приказивао ђачке торбе, књиге, мастионице и пера итд. На раскриљеним књигама је уписано:

Родимо се да мремо, а мремо да вечно живимо
Нико вечан нема, само један Бог.[1]

Рукопис

уреди

Епитафе је исписивао првокласним словима.[2] Нарочиту пажњу поклањао је именима покојника, које је посебно декоративно урезивао.

Потпис

уреди

Потписивао се са: „писао Филип Домановић из Лисица, среза драгачевског, округа чачанског”. Најстарији му је потпис из 1890. а најмлађи из 1918. године.[1]

Галерија

уреди

Епитафи

уреди

У камен је урезивао опширније биографије упокојених.[1] Понекад је уносио и поетске исказе:

Поживи на овом свету
као роса на мирисном цвету.[2]


Пролазнике је дозивао молећивим позивом:

О љубезни мили србски роде,
умољено стани мало овде!
Труда свога немој пожалити,
тужни споменик овај прочитати,
те ти види ко овде почива,
кога ова ладна плоча скрива![1]


Споменик сиромаху Гаврилу Гавриловићу (†1892) (Гуча, гробље изнад школе)

Овде почива раб Божи
ГАВРИЛО ГАВРИЛОВИЋ
највећи сиромах села Гуче
кои поживи часно и поштено 43. г.
а погибе несрећним случајем
као радник паде са торња цркве гучке
и на место погибе 12 јуна 1892 год.
То што је Гаврило бијо врло поштен
коиби пре умро од глади
а не би туђе узео
Овај споменик подигоше му
више грађана из места
и са стране својим добровољним прилозима
а са трудом Филипа С. Мијатовића
свештеника гучког.
Ово нека служи за углед осталим сиромасима
те нека се и они на Гаврилово поштење угледају
те даби и они кад их господ Бог на истину позове
заслужили да им се овакав видљив знак подигне
Писа Филип Домановић из села Лисица[3]

Списак споменика

уреди
  • Споменик Ђурђији Дивљак (†1891) (Марковица)
  • Споменик сиромаху Гаврилу Гавриловићу (†1892) (Гуча, гробље изнад школе)
  • Споменик Милану Милекићу (†1893) (Доња Краварица, Милекића гробље)
  • Споменик Милисаву Станковићу (†1894) (Самаила)
  • Споменик Алексију Миковићу (†1894) (Самаила)
  • Споменик Милану Дивљаку (†189?) (Марковица)
  • Споменик Радоју Станчићу (†1900) (Крстац)
  • Споменик Живојину Протићу (†1901) (Негришори)
  • Споменик Гвозденији Продановић (†1908) (Папратиште)
  • Споменик Јоксиму Чворовићу (†1909) (Доња Краварица, Старчевића гробље)
  • Споменик Сими Маринковићу (†1909) (Дљин)
  • Споменик Сими Маринковићу (†1909) (Дљин)
  • Кенотаф Милутину Ерчевићу (†1916) (Адрани)
  • Споменик Рајки Алемпијевић (†1918) (Лучани (село))
  • Споменик Јоксиму Јоксимовићу (†19??) (Горобиље)[1][3][4]

Извори

уреди
  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. стр. 51—52. 
  2. ^ а б в г д ђ Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2010). Писци из Драгачева : [лексикон]. Гуча: Библиотека Општине Лучани. ISBN 978-86-88197-01-4. 
  3. ^ а б Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4. 
  4. ^ Дудић, Никола. Стара гробља и народни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 114. ISBN 978-86-07-00900-8. 

Литература

уреди
  • Маринковић, Радован М (1985). Драгачевски занати и занимања. Чачак: Литопапир. 
  • Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9. 
  • Маринковић, Радован М.; Маринковић, Зоран (2010). Писци из Драгачева : [лексикон]. Гуча: Библиотека Општине Лучани. ISBN 978-86-88197-01-4. 
  • Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”. 
  • Стојић, Никола (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2, допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4. 
  • Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.