Хелмут Бергер

Хелмут Бергер (нем. Helmut Berger; Бад Ишл, 29. мај 1944) је аустријски глумац. Као бивши манекен андрогиног изгледа направио је низ запажених улога у европској и америчкој кинематографији шездесетих и седамдесетих, често глумећи декадетне појединце рубне и неодређене сексуалности.[1] Глумио је у филмовима Лукина Висконтија, Виторија де Сике, Клода Шаброла, Франсиса Форда Кополе, али и у југословенском филму „Велики транспортВељка Булајића.

Хелмут Бергер
Helmut Berger 1972.jpg
Пуно имеХелмут Стајнберг
Датум рођења(1944-05-29)29. мај 1944.(78 год.)
Место рођењаБад Ишл
Трећи рајх
Веза до IMDb-а

Бергеров физички магнетизам привукао је многобројне фотографе попут Хелмута Њутона, Дејвида Бејлија, Мери Елен Марк и Ендија Ворхола, који су начинили серије његових фотографија. Био је први мушкарац који се појавио на насловној страници часописа Вог. Осамдесетих је играо у популарној америчкој серији Династија, да би се почетком деведесетих појавио у Мадонином споту за песму „Еротика“ и на фотографији у њеној контроверзној књизи „Секс“. Објавио је 1998. аутобиографију једноставног назива „Ја“ („(Ich“). Данас у својим седамдестим и даље вредно глуми и снима филмове, попут „Ђавољег виолинисте“ (2014) и Сен Лорана (2014). Аустријски редитељ Андреас Хорват снимио је документарни филм „Хелмут Бергер, глумац2015.

БиографијаУреди

Бергер је рођен у Баду Ишлу, Аустрија, у породици хотелијера. Пошто није показивао интересовање за угоститељство, у осамнаестој години се преселио у Лондон, где је радио свакојаке послове истовремено похађајући часове глуме. Након што је студирао језике у Перуђи доселио се у Рим. У италијанској престоници се упознао са редитељем Лукином Висконтијем са којим улази у љубавну везу. Италијански редитељ му је доделио малу улогу у филму „Вештице“ (1967). Две године касније Висконти му је доделио улогу аморалног Есена вон Есенбека у контроверзном филму „Сумрак богова“. У вероватно најпознатијој сцени тог филма, Бергер се трансвестира у Марлену Дитрих имитирајући њену улогу из филма „Плави анђео“. За ову улогу номинован је за награду Златни глобус.

Године 1970. играо је Доријана Греја у истоименом филму - модерној адаптацији Вајлдовог класика, као и нежног јеврејског аристократу у де Сикином филму „Врт Финци-Континијевих“, који је награђен оскаром за најбољи страни филм. Поново сарађује са Висконтијем у филму „Лудвиг“ (1972), где је тумачио лик несрећног краља естете Лудвига I Баварског. За ову улогу добио је престижну италијанску филмску награду Давид ди Донатело. Следеће године глумио је у филму „Пепељаста среда“ са Елизабет Тејлор и Хенријем Фондом. Са Буртом Ланкестером тумачио је главну улогу у тестаментарном Висконтијевом филму „Затворени породични круг“ (1974). Овај филм је великим делом осликавао однос између самог Бергера и Висконтија. Аустријски глумац је у више наврата истакао да му је ово омиљени филм.

 
Бергер 1973.

Године 1975. глуми у филму „Романтична Енглескиња“ са Мајклом Кејном и Глендом Џексон. Следеће године у филму „Салонско маче“ тумачио је улогу Хелмута Воленерга, насилног нацисте који управља јавном кућом. У овом периоду борио се са депресијом. На прву годишњицу смрти Лукина Висконтија покушао је да изврши самоубиство.[2]Звер са пиштољем“ снимио је 1977. Архивске снимке овог филма убацио је амерички редитељ Квентин Тарантино у сопствени филм „Џеки Браун“ (1977), захваливши се Бергеру на одјавној шпици. Након тога снимио је филмове „Пета заповест“ (1978), „Велики напад“ (1978) и мини серију „Фантомас“ (1980) у режији Клода Шаброла. Почетком осамдесетих глумио је у југословенском филмском остварењу „Велики транспортВељка Булајића. Исте године играо је у четвртој сезони серије „Династија“. По сопственом признању пристао је да глуми у серији искључиво због новца. Искуство снимања Династије описао је речима: „Плакао сам док сам одлазио на снимање, а смејао сам се док сам одлазио у банку“.

Почетком деведестих појавио се у Мадонином споту за песму „Еротика“ и на фотографијама у њеној контроверзној књизи „Секс“. Имао је улогу и у трећем делу Кополине трилогије „Кум“. Данас у својим седамдестим и даље вредно глуми и снима филмове, попут „Ђавољег виолинисте“ (2014) и Сен Лорана (2014).

Приватни животУреди

Хелмут Бергер се декларише као бисексуалац. Оженио се италијанском књижевницом Франческом Ђидато 1994, али се пар убрзо развео.[3] У својој аутобиографији „Ја“ из 1998. написао је да му је Висконти био и остао највећа љубав у животу. Пошто је по сопственим речима њихову везу сматрао браком, себе је у књизи више пута описао синтагмом „режисерова удовица“.[4]

ИзвориУреди

  1. ^ The Concise Cinegraph: An Encyclopedia of German Cinema. Berghahn Books. стр. 36. ISBN 978-0-85745-565-9. 
  2. ^ Stern 2013, стр. 59
  3. ^ „Das merkwürdige Phänomen Helmut Berger”. Die Welt. 5. 04. 2010. Приступљено 31. августа 2015.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  4. ^ О аутобиографији на сајту издавача (Приступљено: 31. августа 2015)

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди