Црногорски комити

Црногорски комити су настали у љето 1916. године, послије распуштања црногорске војске. Од 1916. до 1918. године Црногорски комити су водили борбу против аустроугарске окупције, а након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, борбу за црногорску независност. Године 1921, послије смрти краља Николе и увођења Видовданског устава, дошло је до масовније предаје комита, који су, у малом броју постојали, све до 1929. године.

Настанак комитаУреди

После потпуног повлачења српске војске према Медови (преко Скадра), прикупљена црногорска војска у рејону Даниловграда и Подгорице није се могла повући истим правцем јер претходници нијесу осигурали одступницу, него су препустили положаје Аустроугарима. Понуђено примирје, непријатељ, није прихватио и дошло је до распуштања црногорске војске.

Ко је успио да избјегне интернацију склонио се у шуме. Повезавши се између себе, у љето 1916. године, дошло је до организованог националослободилачког или комитског покрета. Комити су се организовали по територијалној припадности. Носиоци команде су биле четовође. Имали су велику подршку код становништва које их је обавјештавало о кретању непријатеља, сакривало и хранило.

Долазак у комите двојице бивших министара, Радомира Вешовића и Милосава Раичевића, био је веома значајан, што је резултирало приступањем многих првака покрету. Борбе са окупатором су интезивиране крајем 1917. и почетком 1918. године. Предајом Вешовића и Раичевића, 1. јануара 1918. године, покрет није уништен, него је чак добио на снази. Непријатељ је узнемираван не само на црногорској територији него и на подручју Санџака, Дубровника, Херцеговине, Боке которске, итд.

Октобра 1918. године комити и други родољуби су успјели да ослободе Црну Гору. Српске трупе су само помогле око ослобођења Подгорице и тада им је предато 5 000 заробљеника. Командант Јадранских трупа, генерал Драгутин Милутиновић, распустио је комитске чете, наредбом од 12. новембра 1918. године, иако није имао ни правни ни војни мандат да то уради.

Борба против уједињењаУреди

Догађаји око безусловног уједињења и закулисне радње савезника и владе Краљевине Србије, довеле су до Божићне побуне и поновног активирања комитског покрета. Покрет постаје масовнији, а непослушност према власти веома велика.

Да би предупредила и скршила отпор, Влада Краљевине СХС је, поред већ ангажоване жандармерије, ангажовала и војску. Црна Гора је проглашена "војишним земљиштем", а Зетска дивизијска област је стављена под директну управу Врховне команде Војске Краљевине СХС. Делегат краљевске владе, Иво Павићевић, дао је комитима рок до 1. маја 1919. године да положе оружје.

Комите нијесу испоштовале рок. Из Италије је 19. јула 1919. године дошло 69 Црногораца ради подизања свеопштег устанка, али безуспјешно. Према војним изворима, крајем 1919. године У Црној Гори је било 1.796 комита. Читаве 1920. године су вршени прогони комита и симпазитера, што се осјетило и на слабљење покрета.

Године 1921, смрћу краља Николе, распуштањем црногорске војске у Гаети и доношењем Видовданског устава, покрет се почео гасити масовном предајом. Марта 1929. године ликвидирани су задњи комити, Драго и Радош Булатовић.

Доста комита је амнестирано, а приличном броју је суђено. Црногорски комити, њихови јатаци и симпатизери су читавог свог постојања трпјели страховити терор од стране режимских снага. Један од главних оперативаца у борби с противницима безусловног уједињења, је командир жандармерије у Никшићу, Милан Калабић.

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди