Комунистичка партија Кине

Комунистичка партија Кине позната и као Кинеска комунистичка партија је владајућа политичка партија у Народној Републици Кини. Иако уз њу формално постоји и Уједињени фронт, Комунистичка партија Кине је у стварности једина политичка партија у НР Кини. Владавина комунистичке партије је гарантована Уставом Народне Републике Кине. КП Кине је са преко 99 милиона чланова до 2024. године данас друга најмасовнија политичка партија у свету након Индијске народне партије.

Комунистичка партија Кине 中国共产党
Симбол Комунистичке партије Кине
Генерални секретар	Си Ђинпинг
Централни комитет	7 чланова
Оснивач	Чен Дусју
Основана	1. јул 1921.
Седиште	Пекинг Кина
Омладински огранак	Комунистичка омладинска лига Кине
Број чланова (2024.)	99.185.000
Идеологија	Комунизам Кинески социјализам Марксизам-лењинизам Кинески национализам
Политичка позиција	крајња левица
Религија	атеизам
Национално чланство	Уједињени фронт НРК
Међународно чланство	Међународни комунистички покрет
Химна	Интернационала на руском, Хор и оркестар Совјетског радија
Национални народни конгрес	2.157 / 2.987
Застава странке
Веб-сајт
http://english.cpc.people.com.cn/

Историјат

Локација првог конгреса партије у Шангају, јули 1921.

Основана је јула 1921. године у Шангају. За време владавине Суена Јатсена, комунисти су сарађивали с владајућим Куоминтангом. Доласком Чанг Кај-шека на власт 1927. године, покренути су прогони комуниста. Исте године КП Кине је формирала сопствене оружане формације, Кинеску црвену армију.

Чанг Кај-шек је 1933. године покренуо општу офанзиву како би уништио комунисте и заузео територије које су контролисали. Тада је започео познати Дуги марш, током којег се у року од године дана главнина бораца Црвене армије пребацила на сигурније подручје, на север Кине.

По окупацији дела Кине од стране империјалног Јапана 1937. године, комунисти су формирали примирје с Куоминтангом и укључили се у борбу против окупатора. Упркос томе, Куоминтанг је већ од 1939. почео да ограничава ширење утицаја комуниста, што је доводило до честих сукоба. Након завршетка окупације 1945, грађански рат је настављен и комунисти су победили националисте до 1949. године.

КП Кине је у почетку одржавала добре односе са Совјетским Савезом, али је политика дестаљинизације захладила односе кинеских комуниста са совјетскима. Коначни разлаз између две партије званично се десио 1960. године. У тражењу сопственог пута кроз социјализам и унутарпартијских борби, КП Кине је пролазила кроз потресна раздобља, као што је била Културна револуција.

Након Маове смрти 1976, унутар партије се испољила реформистичка струја предвођена Денгом Сјаопингом, која је 1982. године увела Кину у ново раздобље увођења тржишне економије. Ове реформе омогућиле су убрзани раст стандарда и развој економије.

Године 2012, после доласка на чело КП Кине Си Ђинпинга, партија усваја нову идеологију „Мисао Си Ђинпинга", и он постаје најмоћнији лидер НРК и КП још од Мао Цедунга.

Идеологија

Марксизам-лењинизам је била прва званична идеологија КПК. Према КПК, „марксизам–лењинизам открива универзалне законе који управљају развојем историје људског друштва.“ За КПК, марксизам–лењинизам пружа „визију противречности у капиталистичком друштву и неизбежности будућности социјалистичких и комунистичких друштава“. Према „Народном дневнику”, мисао Мао Цедунга је „примена и развој марксизма–лењинизма у Кини“. Мисао Мао Цедунга није осмислио само Мао Цедунг, већ и водећи партијски званичници, наводи новинска агенција „Синхуа”.

Теорија Денг Сјаопинга је додата у партијски устав на 14. националном конгресу 1992. године. Концепти „социјализам са кинеским карактеристикама“ и „примарна фаза социјализма“ су главна обележја теорије. Теорија Денг Сјаопинга се може дефинисати као уверење да државни социјализам и државно планирање нису по дефиницији комунистички, и да су тржишни механизми класно неутрални. Поред тога, странка треба динамично да реагује на промену ситуације; да би се знало да ли је одређена политика застарела или не, партија је морала да „тражи истину у чињеницама” и да следи слоган „пракса је једини критеријум истине”. На 14. националном конгресу, Ђанг Цемин је поновио Денгову мантру да је непотребно питати да ли је нешто социјалистичко или капиталистичко, јер је важан фактор да ли функционише.

„Три представника“, допринос Ђанг Цемина партијској идеологији, партија је усвојила на 16. националном конгресу. Три представника дефинишу улогу КПК и наглашавају да Партија увек мора представљати захтеве за развој кинеских напредних производних снага, оријентацију кинеске напредне културе и фундаменталне интересе огромне већине кинеског народа.“ Одређени сегменти унутар КПК су критиковали „Три представника” као немарксистичке и издају основних марксистичких вредности комунистички начин производње, како су га формулисали ранији комунисти, био је сложенији него што је било увиђавно, и да је бескорисно покушавати да се форсира промена начина производње, који је морао да се развија природно, следећи „економске законе историје.“ Теорија је најистакнутија по томе што је омогућила капиталистима, који се званично називају „нови друштвени слојеви“, да се придруже партији на основу тога што су се бавили „поштеним радом и радом“ и својим радом допринели „грађењу социјализма са кинеским карактеристикама.“

2003. године, 3. пленарна седница 16. централног комитета осмислила је и формулисала идеологију Научног погледа на развој. Сматра се да је то Ху Ђинтаов допринос званичном идеолошком дискурсу. Научни поглед на развој укључује научни социјализам, одрживи развој, социјално благостање, хуманистичко друштво, повећану демократију и, на крају, стварање социјалистичког хармоничног друштва. Према званичним изјавама КПК, концепт интегрише „марксизам са стварношћу савремене Кине и са основним карактеристикама нашег времена, и у потпуности отелотворује марксистички поглед на свет и методологију развоја.“

Мисао Си Ђинпинга о социјализму са кинеским карактеристикама за нову еру, опште позната као мисао Си Ђинпинга, додата је у партијски устав на 19. националном конгресу 2017. године. Главни елементи теорије су сажети у десет афирмација, четрнаест обавеза и тринаест области достигнућа.

Лидери

Списак вођа КП Кине

Између 1921. и 1943. године, вођа КП Кине носио је назив Генерални секретар.

• Чен Дусју, 1921 — 1922. и 1925 — 1927.
• Ћу Ћубај, 1927 — 1928.
• Сјанг Џунгфа, 1928 — 1931.
• Ли Лисан (в.д), 1929 — 1930.
• Ванг Минг (в.д), 1931.
• Бо Гу (в.д), 1932 — 1935.
• Чанг Венцијан (в.д), 1935 — 1943.

Године 1943, уведена је функција Председник КП Кине.

• Мао Цедунг, 1943 — 1976.
• Хуа Гуофенг, 1976 — 1981.
• Ху Јаобанг, 1981 — 1982.

Године 1982, укинута је функција Председник КП Кине и поновно уведена Генерални секретар.

• Ху Јаобанг, 1982 — 1987.
• Џао Цијанг, 1987 — 1989.
• Ђанг Цемин, 1989 — 2002.
• Ху Ђинтао, 2002 — 2012.
• Си Ђинпинг, 2012 —

Види још

• Централни комитет Комунистичке партије Кине
• Народна Република Кина
• Списак комунистичких партија

Литература

• Goodman, David S. G.; Segal, Gerald. China deconstructs: politics, trade, and regionalism. Psychology Press. стр. 48. ISBN 9780415118330. 
• Baum, Richard (1996). Burying Mao: Chinese Politics in the Age of Deng Xiaoping. Princeton University Press. ISBN 978-0691036373. 
• Baylis, Thomas (1989). Governing by Committee: Collegial Leadership in Advanced Societies. State University of New York Press. ISBN 978-0887069444. 
• Bush, Richard (2005). Untying the Knot: Making Peace in the Taiwan Strait. Brookings Institution Press. ISBN 978-0815797814. 
• Broodsgaard, Kjeld Erik; Zheng, Yongnian (2006). The Chinese Communist Party in Reform. Routledge. ISBN 978-0203099285. 
• Carter, Peter (1976). Mao. Oxford University Press. ISBN 978-0192731401. 
• Chan, Adrian (2003). Chinese Marxism. Continuum Publishing. ISBN 978-0826473073. 
• Cheek, Timothy; Mühlhahn, Klaus; Van de Ven, Hans J., ур. (2021). Chinese Communist Party : A Century in Ten Lives. Cambridge University Press. ISBN 978-1108904186. S2CID 241952636. doi:10.1017/9781108904186. Архивирано из оригинала 19. 3. 2022. г. Приступљено 2. 8. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Coase, Ronald; Wang, Ling (2012). How China Became Capitalist. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1137019363. 
• Ding, X.L. (2006). The Decline of Communism in China: Legitimacy Crisis, 1977–1989. Cambridge University Press. ISBN 978-0521026239. 
• Dirlik, Arif (2005). The Marxism in the Chinese revolution. Rowman & Littlefield. ISBN 0742530698. Архивирано из оригинала 8. 3. 2023. г. Приступљено 28. 4. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dittmer, Lowell, et al. (eds.) Informal politics in East Asia,. 2000. ,
• Feigon, Lee (2002). Mao: A Reinterpretation. Ivan R. Dee. ISBN 978-1566635226. 
• Finer, Catherine Jones (2003). Social Policy Reform in China: Views from Home and Abroad. Ashgate Publishing. ISBN 978-0754631750. 
• Fu Delete repeated word = Zhengyuan (1993). Autocratic Tradition and Chinese Politics. Cambridge University Press. ISBN 978-0521442282. 
• Gao, James (2009). Historical Dictionary of Modern China (1800–1949). Scarecrow Press. ISBN 978-0810863088. 
• Ghai, Yash; Arup, Chris; Chanock, Martin (12. 10. 2000). Autonomy and Ethnicity: Negotiating Competing Claims in Multi-Ethnic States (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0521786423. Архивирано из оригинала 8. 3. 2023. г. Приступљено 29. 4. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gregor, A. James (1999). Marxism, China & Development: Reflections on Theory and Reality. Transaction Publishers. ISBN 978-1412828154. 
• Li, Gucheng (1995). A Glossary of Political Terms of the People's Republic of China. Chinese University Press. ISBN 978-9622016156. 
• Guo, Sujian (2012). Chinese Politics and Government: Power, Ideology and Organization. Routledge. ISBN 978-0415551380. 
• Guo, Xuezhi (2012b). China's Security State: Philosophy, Evolution, and Politics (1 изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-15089-7. doi:10.1017/cbo9781139150897. 
• Guo, Sujian; Guo, Baogang (2008). China in Search of a Harmonious Society. Rowman & Littlefield|Lexington Books. ISBN 978-0739126240. 
• Heath, Timothy R. (2014). China's New Governing Party Paradigm: Political Renewal and the Pursuit of National Rejuvenation. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-1409462019. 
• Heazle, Michael; Knight, Nick (2007). China–Japan Relations in the Twenty-first Century: Creating a Future Past?. Edward Elgar Publishing. ISBN 978-1781956236. 
• Izuhara, Misa (2013). Handbook on East Asian Social Policy. Edward Elgar Publishing. ISBN 978-0857930293. 
• Joseph, William (2010). Politics in China: an Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0195335309. 
• Kornberg, Judith; Faust, John (2005). China in World Politics: Policies, Processes, Prospects. University of British Columbia Press. ISBN 978-1588262486. 
• Kuhn, Robert Lawrence (2011). How China's Leaders Think: The Inside Story of China's Past, Current and Future Leaders. John Wiley & Sons. ISBN 978-1118104255. 
• Latham, Kevin (2007). Pop Culture China!: Media, Arts, and Lifestyle. ABC-CLIO. ISBN 978-1851095827. 
• Leung, Edwin Pak-wah, ур. (1992). Historical Dictionary of Revolutionary China, 1839–1976. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0313264573. 
• Lew, Christopher R.; Leung, Edwin Pak-wah (1996), Historical Dictionary of the Chinese Civil War (2nd изд.), Scarecrow Press 
• Li, Cheng (2009). China's Changing Political Landscape: Prospects for Democracy. Brookings Institution Press. ISBN 978-0815752080. 
• Liu, Guoli (2011). Politics and Government in China. ABC-CLIO. ISBN 978-0313357312. 
• Löfstedt, Jan-Ingvar (1980). Chinese Educational Policy: Changes and Contradictions, 1949–79 (на језику: енглески). Stockholm: Almqvist & Wiksell International. ISBN 978-0391022171. Архивирано из оригинала 8. 3. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Mackerras, Colin; McMillen, Donald; Watson, Andrew (2001). Dictionary of the Politics of the People's Republic of China. Routledge. ISBN 978-0415250672. 
• Richard, McGregor (2012). The Party: The Secret World of China's Communist Rulers (2nd изд.). Harper Perennial. ISBN 978-0061708763. 
• Marquis, Christopher; Qiao, Kunyuan (2022). Mao and Markets: The Communist Roots of Chinese Enterprise. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-26883-6. JSTOR j.ctv3006z6k. OCLC 1348572572. S2CID 253067190. doi:10.2307/j.ctv3006z6k. 
• Musto, Marcello (2008). Karl Marx's Grundrisse: Foundations of the Critique of Political Economy 150 Years Later. Routledge. ISBN 978-1134073825. 
• Smith, Ivian; West, Nigel (2012). Historical Dictionary of Chinese Intelligence. Scarecrow Press. ISBN 978-0810871748. 
• Ogden, Chris (2013). Handbook of China s Governance and Domestic Politics. Routledge. ISBN 978-1136579530. 
• Organisation for Economic Co-operation and Development (2005). Governance in China. OECD Publishing. ISBN 978-9264008441. 
• Pantsov, Alexander (2015). Deng Xiaoping: A Revolutionary Life (1st изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0199392032. 
• Pye, Lucian (1987). The Dynamics of Chinese politics. 
• Saich, Tony. From Rebel to Ruler: One Hundred Years of the Chinese Communist Party (2021)
• Saich, Tony. Finding Allies and Making Revolution The Early Years of the Chinese Communist Party (2020)
• Saich, Tony. Governance and Politics of China (2015)
• Saich, Tony; Yang, Benjamin (1995). The Rise to Power of the Chinese Communist Party: Documents and Analysis. M.E. Sharpe. ISBN 978-1563241550. 
• Schram, Stuart (1966). Mao Tse-Tung. Simon & Schuster. ISBN 978-0140208405. 
• Shambaugh, David (2008). China's Communist Party: Atrophy and Adaptation. University of California Press. ISBN 978-0520254923. 
• Shambaugh, David (2013). China Goes Global: The Partial Power. Oxford University Press. ISBN 978-0199323692. 
• Snow, Edgar, Red Star Over China 1937 Red Star Over China - The Rise Of The Red Army
• Sullivan, Lawrence (2007). Historical Dictionary of the People's Republic of China. Scarecrow Press. ISBN 978-0810864436. 
• Sullivan, Lawrence (2012). Historical Dictionary of the Chinese Communist Party. Scarecrow Press. ISBN 978-0810872257. 
• Jonathan, Unger (2002). The Nature of Chinese Politics: From Mao to Jiang. M.E. Sharpe. ISBN 978-0765641151. 
• van de Ven, Johan (1991). From Friend to Comrade: The Founding of the Chinese Communist Party, 1920–1927. University of California Press. ISBN 978-0520910874. 
• Vogel, Ezra (2011). Deng Xiaoping and the Transformation of China. Harvard University Press. ISBN 978-0674055445. 
• Yeh, Wen-hsin (1996). Provincial Passages: Culture, Space, and the Origins of Chinese Communism. University of California Press. ISBN 978-0520916326. 
• Wang, Gunwu; Zheng, Yongian (2012). China: Development and Governance. World Scientific. ISBN 978-9814425834. 
• White, Stephen (2000). Russia's New Politics: The Management of a Postcommunist Society. Cambridge University Press. ISBN 978-0521587372. 
• Whitson, William W., The Chinese high command : a history of Communist military politics, 1927–71, (1973)
• Wong, Yiu-chung (2005). From Deng Xiaoping to Jiang Zemin: Two Decades of Political Reform in the People's Republic of China. University Press of America. ISBN 978-0761830740. 
• Yu, Keping (2010). Democracy and the Rule of Law in China. Brill Publishers. ISBN 978-9004182127. 
• Zhao, Suisheng (2004). A Nation-state by Construction: Dynamics of Modern Chinese Nationalism. Stanford University Press. ISBN 978-0804750011. 
• Zheng, Wang (2012). Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations. Columbia University Press. стр. 119. ISBN 978-0231148917. Архивирано из оригинала 19. 10. 2020. г. Приступљено 21. 8. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Official Вијести на енглеском језику (језик: енглески)
• Званичне новине на енглеском (језик: енглески)
• Сто година Комунистичке партије Кине („Политика”, 24. јануар 2022)