Еукалиптус

род зимзеленог дрвећа
(преусмерено са Eucalyptus)

Еукалиптус (Eucalyptus) је род зимзеленог дрвећа, ређе жбуња, из фамилије мирти (Myrtaceae). Обухвата око 600 врста, распрострањених углавном на Аустралијском континенту и у Тасманији.[4][7] Име рода настало је од грчких речи ευ=добро и κάλυπτος=покривен, што се односи на цветне пупољке који су покривени дрвенастим поклопцем.[8]

Еукалиптус
Eucalyptus globulus - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-147.jpg
Eucalyptus globulus
Научна класификација e
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Myrtales
Породица: Myrtaceae
Племе: Eucalypteae
Род: Eucalyptus
L'Hér.
Distribution.eucalyptus.png
ареал природног распрострањења
На Новој Гвинеји расте једина врста еукалиптуса на северној хемисфери.[1] То је еукалиптус дуга (Eucalyptus deglupta) који није јединствен само по ареалу, већ и по боји коре, по којој је и добио име — дуга. Наиме, спољашњи слојеви коре непрестано се љуште у дугим тракама, а испод љих се појављују нови слојеви, јарко зелене боје. Ови делови временом тамне и мењају боју у плаву, љубичасту, преко наранџасте до кестењастоцрвене. Како се делови коре љуште сукцесивно, током целе године, на кори се истовремено могу видети пруге свих ових боја.[2][3] Овај еукалиптус се може гајити и у другим поднебљима сличног климата, али боје коре нигде нису тако интензивне као у природном ареалу.[1]
Врста Eucalyptus globulus има велику моћ транспирације, па се често употребљава за исушивање мочвара.[4] Половино 19. века плантаже овог еукалиптуса садиле су се широм света у маларичним крајевима, како би се спречило ширење тада смртоносне болести маларије.[5]
Једно од званично највиших стабала на свету је царски еукалиптус (Eucalyptus regnans) назван „Центурион”, који са својом висином од 99,8 м расте у Долина Арве, у Тасманији.[6]
Еукалиптусов лист чини основу исхране коала и опстанак ових животиња зависи управо од стања шума еукалиптуса.

Распрострањеност и стаништеУреди

У оквиру свога ареала еукалиптуси расту у различитим климатским областима:

  • у умерено хладној клими високих планина суптропских области,
  • у влажној и топлој тропској клими и
  • у клими пустиња.[4]

Према земљишту различите врсте имају веома различите захтеве. Док једне не бирају земљиште и могу расти на врло каменитим и сиромашним, друге могу да расту само на дубоком и плодном, чак мочварном, а неке врсте, као Eucalyptus camaldulensis подносе и заслањена земљишта приморске пескове.[4][8]

Еукалиптуси широм светаУреди

Осим на природним стаништима еукалиптуси се данас гаје широм света, у климатски сличним условима. Тако се може наћи и у Северној и Јужној Африци, Индији, јужној Европи, односно Медитерану[4][7], а у Сједињеним америчким државама еукалиптуси се могу наћи у топлијој климатској зони, на Хавајима и у јужним деловима Калифорније, Тексаса и Флориде.[1]

ИзгледУреди

Најчешће су брзорастуће врсте, а поједине се убрајају међу највише дрвеће на свету. Достижу висину и до 100 м.[4]

Еукалиптуси су углавном врсте неправилне крошње. Кора је, у зависности од врсте, глатка или више или мање грубо испуцала, некада влакнаста и сл.[4]

Листови су голи, миришљави, веома различитог облика, не само од врсте до врсте, већ и у оквиру исте врсте, па и код једног истог стабла. На младим изданцима, код многих врста, лишће је наспрамно и седеће, док је код старих стабала на петељкама и спирално распоређено, ретко када седеће и наспрамно.[4]

Цветови су, зависно од врсте, бели, жућкасти или црвени, у цвастима, ретко појединачни. Плод је чаура која се отвара на врху са 3-6 поклопаца. Семе је многобројно, ситно, сазрева крајем године, а чауре се отварају у другој или трећој години.[4]

УпотребаУреди

Дрво еукалиптуса углавном се употребљава као техничко дрво, за израду прагова, паркета, затим у бродарству и коларству.[4] У многим земљама, а нарочито на Филипинима, еукалиптус се узгаја ради добијања сировине за израду хартије.[9]

Још половином 18. вeка примећено је да испарења са листова врсте Eucalyptus globulus растерују инсекте, посебно комарце, а нарочито током врућих летњих дана. Ипак, тек половином 19. века започета су озбиљнија научна истраживања и почела је садња овог еукалиптуса на мочварним земљиштима у маларичним подручјима широм света. Године 1865. започиње и употреба етарског уља еукалиптуса у медицинске сврхе. Лишће врсте Eucalyptus globulus богато је етарским уљем, танином, горким материјама, смолом и воском. Етарско уље дестилује се из свежих листова прикупљених са старијих грана. Снажан је антисептик и користи се за лечење болести дисајних органа.[5]

Етерско уље разних врста еукалиптуса користе се и у индустрији парфема. Највише се користи Eucalyptus citriodora чији листови емитују диван мирис лимуна. Eucalyptus odorata користи се у Аустралији у индустрији сапуна. Кора врсте Eucalyptus Staigeriana такође се одликује веома пријатним мирисом налик лимуну, док је мирис лишћа Eucalyptus Sturtiana сличан мирису дивљих јабука.[7]

Многе врсте еукалиптуса радо се користе у топлим поднебљима широм света као декоративне врсте.[4][8]

Еукалиптус и коалеУреди

Од стања шума еукалиптуса у великој мери зависи опстанак коала, биљоједа чију основну храну чини управо лишће овог дрвећа.[10][11] Иако на располагању имају око 600 врста еукалиптуса, коале преферирају око 30.[12] Најомиљеније врсте су им Eucalyptus microcorys, Eucalyptus tereticornis, и Eucalyptus camaldulensis, које чине више од 20% њихове исхране.[13] Како листови еукалиптуса имају висок садржај воде, коале немају потребу да често пију. Њихове дневне потребе за водом крећу се од 71 до 91 мл / кг телесне тежине.[11] Етерско уље еукалиптуса садржи једињења која, иако моћна средства за дезинфекцију, у већим количинама могу бити отровна. Коале и неколико врста опосума током еволуције постали су релативно отпорни на ове састојке и стекли способност да нешкодљиве врсте бирају преко чула мириса.[14]

Коале настањују четири државе Аустралије. У Квинсленду су честе и најмање угрожене животињске врсте,[15] а сличан статус имају и у Викторији, где их има у великом броју.[16] Насупрот томе, у Јужној Аустралији коале су ретке[17], као и у Новом Јужном Велсу, где имају статус угрожене врсте.[18]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Carroll, Jackie. „Can You Grow A Rainbow Eucalyptus Tree?”. www.gardeningknowhow.com/. Gardening : Know How. Приступљено 24. 02. 2016. 
  2. ^ Garner, LariAnn. „Under the Rainbow” (pdf). Приступљено 10. 01. 2007. 
  3. ^ Lee, David Webster (2007). Nature's palette: the science of plant color. University of Chicago Press. стр. 228. Приступљено 22. 04. 2011. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич. стр. 595—597. 
  5. ^ а б Туцаков 1984, стр. 328–329
  6. ^ „Tassies Tallest Trees”. gianttrees.com.au. Архивирано из оригинала на датум 07. 06. 2015. Приступљено 21. 02. 2016. 
  7. ^ а б в Grieve, Margaret (1931). A Modern Herbal. 
  8. ^ а б в Lanzara, Marija (1984). Drveće. Ljubljana: Mladinska Knjiga. 
  9. ^ „Notes on Eucalyptus” (PDF). National Resources Institute. Архивирано из оригинала (pdf) на датум 27. 09. 2007. Приступљено 10. 01. 2007. 
  10. ^ Black, K.; Archer, M.; Hand, S. J. (2012). „New Tertiary koala (Marsupialia, Phascolarctidae) from Riversleigh, Australia, with a revision of phascolarctid phylogenetics, paleoecology, and paleobiodiversity”. Journal of Vertebrate Paleontology. 32 (1): 125—38. doi:10.1080/02724634.2012.626825. 
  11. ^ а б Jackson, S. (2010). Koala: Origins of an Icon (2nd изд.). Allen & Unwin. ISBN 978-1-74237-323-2. 
  12. ^ Martin, R. (2001). „Koala”. Ур.: Macdonald, D. Encyclopedia of Mammals (2nd изд.). Oxford University Press. стр. 852—54. ISBN 978-0-7607-1969-5. 
  13. ^ Osawa, R. (1993). „Dietary preferences of Koalas, Phascolarctos cinereus (Marsupiala: Phascolarctidae) for Eucalyptus spp. with a specific reference to their simple sugar contents”. Australian Mammalogy. 16 (1): 85—88. 
  14. ^ Eschler, BM; Pass, DM; Willis, R; Foley, WJ (2000). „Distribution of foliar formylated phloroglucinol derivatives amongst Eucalyptus species”. Biochemical systematics and ecology. 28 (9): 813—824. PMID 10913843. doi:10.1016/S0305-1978(99)00123-4. 
  15. ^ Queensland Parks and Wildlife Service. „EPA/QPWS Koala designation”. Архивирано из оригинала на датум 01. 07. 2009. Приступљено 27. 02. 2016. 
  16. ^ Department of Sustainability and the Environment. „Victorian Koala designation”. 
  17. ^ Foundation, Australian Koala. „Koala conservation status (FAQs)”. Архивирано из оригинала на датум 19. 01. 2012. Приступљено 27. 02. 2016. 
  18. ^ New South Wales Parks and Wildlife Service. „NSWPWS Koala designation” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 07. 2007. 

ЛитератураУреди

  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем. Београд: Рад. стр. 328—329. 
  • Lee, David Webster (2007). Nature's palette: the science of plant color. University of Chicago Press. стр. 228. Приступљено 22. 04. 2011. 
  • Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич. стр. 595—597. 
  • Lanzara, Marija (1984). Drveće. Ljubljana: Mladinska Knjiga. 
  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем. Београд: Рад. стр. 328—329. 
  • Myburg, Alexander A.; et al. (2014). „The genome of Eucalyptus grandis”. Nature. 510 (7505): 356—362. PMID 24919147. doi:10.1038/nature13308. 
  • Bennett, Brett M. (2010). „The El Dorado of Forestry: The Eucalyptus in India, South Africa, and Thailand, 1850—2000”. International Review of Social History. 55: 27—50. doi:10.1017/S0020859010000489. 
  • Blakely, W.F., A Key to the Eucalypts: with descriptions of 522 species and 150 varieties. Third Edition, 1965, Forest and Timber Bureau, Canberra.
  • Boland, D.J.; M.I.H.; McDonald; M.W.; Chippendale; G.M.; Hall; N.; Hyland; B.P.M.; Kleinig; D.A. (2006). Forest Trees of Australia. Collingwood, Victoria: CSIRO Publishing. . ISBN 978-0-643-06969-5.
  • Brooker, M.I.H.; Kleinig, D. A. (2006). Field Guide to Eucalyptus. Melbourne: Bloomings.  Third edition. ISBN 978-1-876473-52-5. vol. 1. South-eastern Australia.
  • Kelly, Stan, text by G. M. Chippendale and R. D. Johnston, Eucalypts: Volume I. Nelson, Melbourne 1969, 1982, etc.
  • L'Héritier de Brutelles, C. L. (1789). Sertum Anglicum. Paris: Didot. 
  • Richard K. P. Pankhurst (1968). Economic History of Ethiopia. Addis Ababa: Haile Selassie I University. 

Спољашње везеУреди