Siksko carstvo

(преусмерено са Kraljevstvo Sika)

Siksko carstvo (takođe Sik Kalsa Raž ili Sarkar-i Kalsa[5]) bila je država sa Indijskog potkontinenta, formirana pod vođstvom maharadže Randžita Singa, koji je osnovao sekularno carstvo sa sedištem u Pandžabu.[6] Carstvo je postojalo od 1799. godine, kada je Randžit Sing zauzeo Lahor, do 1849. godine, i bilo je zasnovano na temeljima Kalse iz zajednice autonomnih sikskih država.[7][8] Na svom vrhuncu u 19. veku, carstvo se prostiralo od Hajberskog prelaza na zapadu do zapadnog Tibeta na istoku, i od Mitankota na jugu do Kašmira na severu. Verski raznoliko, sa procenjenim stanovništvom od 3,5 miliona u 1831. godini (što ga čini 19. najmnogoljudnijom državom u to vreme),[4] to je bio poslednji veliki region Indijskog potkontinenta koji su Britanci aneksirali.

Siksko carstvo

Sarkar-i Khalsa
1799–1849
Flag of Carstvo Sika
Zastava
Maharadža Randžit Singovo Siksko carstvo na svom vrhuncu oko 1839.
Maharadža Randžit Singovo Siksko carstvo na svom vrhuncu oko 1839.
PrestonicaLahor
Zajednički jezici
Religija
sikizam
VladaMonarhija
Maharadža 
• 1801–1839
Randžit Sing
• 1839
Karak Sing
• 1839–1840
Nau Nihal Sing
• 1840–1841
Čand Kaur
• 1841–1843
Šer Sing
• 1843–1849
Dulip Sing
• 1843–1849
Džind Kaur
(regent)
Vezir 
• 1799–1818
Džamadar Kušal Sing[2]
• 1818–1843
Djan Sing Dogra
• 1843–1844
Hira Sing Dogra
• 14 May 1845 – 21 September 1845
Džavahar Sing Aulak
• 1845 – 1846
Lal Sing
• 31. januar 1846 – 9. mart 1846
Gulab Sing[3]
Istorijska erarani moderni period
• Randžit Singovo zauzimanje Lahora
7. jul 1799
29. mart 1849
Populacija
• 1831
3.500.000[4]
ValutaNanak Šahijev sik
Prethodnik
Naslednik
Sikska konfederacija
Duransko carstvo
Maratsko carstvo
Pundžabska provincija (Britanska Indija)
Jammu and Kashmir (vazalna država)
Danas deo

Temelji Sikskog carstva mogu se pratiti već od 1707, godine Aurangzebove smrti i početka propasti Mogulskog carstva. Pošto su Muguli znatno oslabili, sikska vojska, poznata kao Dal Kalsa, preuređenje Kalse koje je inaugurisao Guru Gobind Sing, vodila je ekspedicije protiv njih i Avganistanaca na zapadu. To je dovelo do porasta vojske koja se podelila u različite konfederacije ili polunezavisne države. Svaka od ovih komponentnih armija kontrolisala je različita područja i gradove. Međutim, u periodu od 1762. do 1799. godine, izgledalo je da su sikski zapovjednici postajali samostalni ratni zapovednici.

Formiranje carstva počelo je maharadža Randžit Singovim osvajanjem Lahora od njegovog afganistanskog vladara, Zaman Šah Durana, i posledičnim progresivnim proterivanjem Avganistanaca iz Pundžaba, s njihovim porazom u Avgan-sikskim ratovima i objedinjavanjem zasebnih sikskih područja. Randžit Sing je proglašen maharadžom Pundžaba 12. aprila 1801 (što se poklopa sa Vajsakijem), čime je stvarena jedinstvena političku državu. Sahib Sing Bedi, potomak Gurua Nanaka, sproveo je krunisanje.[9] Randžit Sing se uzdigao na vlast u vrlo kratkom periodu, od vođe jedne teritorije, da bi na kraju postao panđabski maharadža. On je počeo je da modernizuje svoju vojsku, koristeći najsavremeniju obuku, kao i oružje i artiljeriju. Nakon smrti Randžita Singa, carstvo je oslabljeno unutrašnjim podelama i lošom političkom upravom. Konačno, do 1849. godine država je raspuštena nakon poraza u Anglo-sikskim ratovima. Carstvo Sika bilo je podeljeno na četiri pokrajine: Lahor, u Pandžabu, koji je postao glavni grad Sika, Multan, takođe u Pandžabu, Pešavar i Kašmir od 1799. do 1849.

ZaleđinaУреди

Mugulska vladavina nad PandžabomУреди

Sikska religija nastala je oko vremena osvajanja Severne Indije od strane Babura, osnivača Mogalskog carstva. Njegov osvajački unuk, Akbar Veliki, podržavao je versku slobodu i nakon što je posetio langur Gurua Amara Dasa stekao je povoljan utisak o sikizmu. Kao rezultat njegove posete donirao je zemlju langaru i Muguli nisu imali sukoba sa sikskim guruima do njegove smrti 1605.[10] Njegov naslednik Džahangir, međutim, Sike je vidio kao političku pretnju. On je naredio Guru Arjunu Devu, koji je uhapšen zbog podrške pobunjeniku Kusrau Mirzi,[11] da promeni pasus o islamu u Adi Grantu. Kad je Guru odbio, Džahangir je naredio da bude ubijen mučenjem.[12] Mučeništvo Gurua Arjana Deva dovelo je do šestog Gurua, Gurua Hargobinda, koji je proglasio suverenitet Sika u stvaranju Akal Takta i uspostavljanju utvrđenja za odbranu Amricara.[13] Džahangir je pokušao da potvrdi vlast nad Sikima tako što je zatvorio Gurua Hargobinda u Gvalioru, ali ga je pustio nakon niza godina kada se više nije osećao ugroženim. Sikska zajednica nije imala daljih problema sa Mogulskim carstvom sve do smrti Džahangira 1627. Džahangirov sin naslednik, Šah Džahan je bio uvređen „suverenitetom” Gurua Hargobindsa i nakon niza napada na Amricar prisilio je Sike na povlačenje na brda Sivalik.[13]

Sledeći guru, Guru Har Raj, održavao je svoj status na tim brdima pobeđujući lokalne pokušaje zauzimanja sikske zemlje i igrajući neutralnu ulogu u borbi za vlast dvojice sinova Šaha Džahana, Aurangzeba i Dara Šikoha, za kontrolu nad Mugalskim carstvom. Deveti guru, Guru Teg Bahadur, preselio je siksku zajednicu u Anandpur i uveliko je putovao i propovedao u otporu Aurangzebu, koji je pokušao da postavi Ram Raja kao novog gurua. Guru Teg Bahadur pomagao je Kašmirskim Panditima u izbegavanju prelaska na islam i Aurangzeb ga je uzapsio. Kada mu je ponuđen izbor između preobraćenja u islam i smrti, on je izabrao da ostane dosledan svojim principima, te je pogubljen.[14]

ReferenceУреди

  1. ^ Fenech, Louis E. (2013). The Sikh Zafar-namah of Guru Gobind Singh: A Discursive Blade in the Heart of the Mughal Empire. Oxford University Press (USA). стр. 239. ISBN 978-0199931453. »We see such acquaintance clearly within the Sikh court of Maharaja Ranjit Singh, for example, the principal language of which was Persian.« 
  2. ^ Grewal, J.S. (1990). The Sikhs of the Punjab. Cambridge University Press. стр. 107. ISBN 978-0-521-63764-0. Приступљено 15. 4. 2014. 
  3. ^ Satinder Singh, Raja Gulab Singh's Role 1971, стр. 46-50.
  4. 4,0 4,1 Amarinder Singh`s The Last Sunset: The Rise and Fall of the Lahore Durbar
  5. ^ Waheeduddin, Fakir Syed (1981). The Real Ranjit Singh (1st изд.). Patiala, Punjab, India: Punjabi University. стр. 15. ISBN 978-8173807787. Приступљено 14. 5. 2019. 
  6. ^ „Ranjit Singh: A Secular Sikh Sovereign by K.S. Duggal. ''(Date:1989. ISBN 9788170172444'')”. Exoticindiaart.com. 3. 9. 2015. Приступљено 9. 8. 2009. 
  7. ^   Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Ranjit Singh”. Encyclopædia Britannica. 22 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 892. 
  8. ^ Grewal, J. S. (1990). The Sikhs of the Punjab, Chapter 6: The Sikh empire (1799–1849). The New Cambridge History of India. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63764-0. 
  9. ^ The Encyclopaedia of Sikhism Архивирано 2014-05-08 на сајту Wayback Machine, section Sāhib Siṅgh Bedī, Bābā (1756–1834).
  10. ^ Kalsi 2005, стр. 106–107
  11. ^ Markovits 2004, стр. 98
  12. ^ Melton, J. Gordon (15. 1. 2014). Faiths Across Time: 5,000 Years of Religious History. ABC-CLIO. стр. 1163. ISBN. Приступљено 3. 11. 2014. 
  13. 13,0 13,1 Jestice 2004, стр. 345–346
  14. ^ Johar 1975, стр. 192–210

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди