Scyliorhinus stellaris

Scyliorhinus stellaris је врста ајкуле из породице Scyliorhinidae, која настањује североисточне воде Атланског океана. Обично проводи време међу стенама и местима где има доста алги, на дубинама од 20 до 60 м. Расту до 1,6 м, имају робусно тело широке заобљене главе и два леђна пераја. По изгледу подсећа на врсту S. canicula, а од ње је разликују само мрље по телу и носни режњеви.

Scyliorhinus stellaris
Photo of a nursehound, a small yellow shark with many large dark spots and a rounded head, resting on the bottom
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Carcharhiniformes
Породица: Scyliorhinidae
Род: Scyliorhinus
Врста:
S. stellaris
Биномно име
Scyliorhinus stellaris
World map with blue outlines on the coastlines of southern Scandinavia, northern Europe, the British Isles, the Iberian Peninsula, the Mediterranean, and northwest Africa as far as the equator
Распрострањеност врсте Scyliorhinus stellaris на мапи света
Синоними

Scyllium acanthonotumДе Филипи, 1857
Scyllium catulus Милер & Хенле, 1838
Squalus stellaris Карл фон Лине, 10. издање Systema Naturae


Ова врста се углавном креће ноћу, а током дана време проводи у рупама или увалама. Хране се правим кошљорибма, мањим морским псима, раковима и главоношцима. Женке ове врсте одлажу јајашца у стене, у периоду од марта до октобра. Период гестације траје од 7 до 12 месеци. Међународна унија за заштиту природе оценила је да за Scyliorhinus stellaris постоји мали ризик, јер се чини да је њена популација у Средозменом мору значајно опала због прекомерног риболова. Ова риба продаје се у неколико европских држава под различитим именима.

Таксономија и распрострањеностУреди

Први научни опис о овој врсти направио је Карл фон Лине у књизи 10. издање Systema Naturae из 1758. године. Овој врсти дао је име Squalus stellaris, а Squalus на латинском језику значи „звездан”. Године 1973. Стјуарт Спрингер је ову врсту пребацио у род Scyliorhinus. енглески назив за ову врсту је nursehound и верује се да је потекао од речи nurse, што значи „медицинска сестра”.[2][3]

Ова врста настањује воде североисточног дела Атланског океана од јужне Норвешке и Шведске до Сенегала, укључујући Британска острва широм Средоземног мора и Канарских острва.[4] Такође, Scyliorhinus stellaris настањује воде око ушћа реке Конго. Ова врста настањује међупросторне дубине од 400 м, мада је начешће до 20 и 60 до 125 м дубине. Scyliorhinus stellaris доста времена проводи на дну, преферира мирну воду, углавном каменити терен или места где има доста алги. У Средоземљу настањује делове прекривене коралима и алгама.[5][6]

Биологија и екологијаУреди

Scyliorhinus stellaris настањује воде дубине до 1,6 м, мада углавном до 1,3 м.[1] Ова ајкула има широку и заобљену главу и чврсто тело које се сужава према репу.[2][7] Очи су овалног облика, са наборима коже на доњем ободу, без индицирајуће мембране.[8]

За разлику од других ајкула, велики слојеви коже ове врсте не допиру до уста. У грњој вилици има од 22 до 27 зуба и од 18 до 21 зуб у доњој вилици. Scyliorhinus stellaris има пет пари шкржних прореза који су мали.[1] Два леђна пераја постављена су далеко једна од другог на телу, прво је веће од другог и потиче из базе карличних пераја.

Грудна пераја код ове врсте су велика. Кожа ове врсте је храпава, сиве или смеђе боје, а на телу се налазе мале тачкице које прекривају леђа и бочне стране тела, заједно са смеђим мрљама различитих облика. Старији примерци могу имати беле или смеђе мрље које прекривају цело тело.[9] Доња страна тела код ове врсте свих узраста је обично бела.[10][1][2]

Ова врста углавном проводи дане у рупама или стенама, док ноћу плива у дубље воде како би ловила. Понекада се деси да се више примерака ове врсте нађе у једном скровишту. Једна студија је утврдила да млади примерци Scyliorhinus stellaris промене скоро пет станишта током 168 дана. Често ове врсте заузму станиште других грабљивица. У заточеништву ова врста углавном се окупља у групама.[2]

Scyliorhinus stellaris се углавном храни са правим кошљорибама попут скуше, харинге, Epigonus cavaticus и Triglidae, пљоснатицама и мањим примерцима своје врсте.[11] Такође се храни раковима и главоношцима. Познати паразити ове врсте укључују Hexabothrium appendiculatum, Leptocotyle major, Acanthobothrium coronatum, Trypanosoma scyllii, Ceratothoa oxyrrhynchaena, и Lernaeopoda galei.[12]

Као и остали чланови њене породице, Scyliorhinus stellaris је поприлично живахна врста. Позната узгајачишта укључују ушће реке Фал и залив Вембури у Енглеској и низ обалних станишта око Италије, посебно у Санта Крову у напуљском заливу. Одрасли примерци ове врсте мигрирају у плиће воде у пролеће или почетком лета, а у групама су само ноћу. Женка јаја одлаже у плићаку у периоду од марта до октобра.[7] Иако једна женка произведе од 77 до 109 јаја годишње, не буду сва оплођена, а стварни број оплођених јаја креће се од 9 до 41. Свако јаје је око 10 цм дужине и 3,5 цм ширине.[13][14]

Женке ове врсте у Северном мору и Атланском океану носе јаја од 10 до 12 месеци, док оне из јужних вода Средоземља носе 7 месеци.[8][15] Младе јединке расту брзином од 0,45 до 0,56 мм дневно. Сексуалну зрелост ова врста постиже на дужини од 77 до 79 цм што одговара узрасту од 4 године.[2][5] Животни век ове врсте је најмање 19 година.[1][16]

Контакт са људимаУреди

 
Scyliorhinus stellaris у акваријуму.

Scyliorhinus stellaris су углавном безопасни за људе. Ипак, британски природњак Џонатан Кауч из 19. века истакао је да ова врста није опасна, али се лако одбрани од било ког непријатеља, укључујући и човека.[9][17][7] Такође, Кауч је истакао да мало која друга животиња може поднети повреду начињену од Scyliorhinus stellaris. Ови морски пси чести су у јавним акваријумима широм света.[18][19]

Њена груба кожа раније се користила за полирање дрва, глачање бачви као и за прављење шешира.[4][7] Јетра ове ајкуле такође је коришћена као извор уља, а остатак тела користио се као мамац за друге рибе.[20][21] Месо ове врсте пласира се свеже, сушено или сољено.[22] У Уједињеном Краљевству месо ове рибе продаје се под више назива, често је називају сомом, лососом или јегуљом.[23][23] У Француској се такође често продаје под називом лосос, јер по боји коже личи на ту врсту.[24] Од Scyliorhinus stellaris се прави рибље брашно, а пераја суше и извозе за азијско тржиште.[25][7]

У еврпским водама ову рибу лове из држава као што су Француска, Португал и Велика Британија.[26][23] Утицај риболоваца на ову врсту тешко је проценити јер углавном недостају специфични подаци о овој врсти. Постоји доказа да се њен број смањио у водама Лионског залива, Албаније и Балеарских острва.[2] У Тиренском мору је ове врсте мање за 99% од периода седамдесетих година 20. века.[27][1]

Међународна унија за очување природе ставила је ову врсту у категорију „близу претње”.[1][28]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ е Ellis, J.; Serena, F.; Mancusi, C.; Haka, F.; Morey, G.; Guallart, J. & Schembri, T. (2009). Scyliorhinus stellaris. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2009: e.T161484A5434281. doi:10.2305/IUCN.UK.2009-2.RLTS.T161484A5434281.en . Приступљено 23. 12. 2017. 
  2. ^ а б в г д ђ Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Rome: Food and Agricultural Organization. стр. 366–367. ISBN 92-5-101384-5. 
  3. ^ Squalus stellaris[мртва веза] (2007). Catalog of Fishes. California Academy of Sciences. Retrieved on July 24, 2009.
  4. ^ а б Compagno, L.J.V.; Dando, M. & Fowler, S. (2005). Sharks of the World. Princeton University Press. стр. 252. ISBN 978-0-691-12072-0. 
  5. ^ а б Ford, E. (1921). „A contribution to our knowledge of the life-histories of the dogfishes landed at Plymouth” (PDF). Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 12 (3): 468–505. doi:10.1017/S0025315400006317. 
  6. ^ Capapé, C.; Vergne, Y.; Vianet, R.; Guélorget, O. & Quignard, J. (2006). „Biological observations on the nursehound, Scyliorhinus stellaris (Linnaeus, 1758) (Chondrichthyes: Scyliorhinidae) in captivity”. Acta Adriatica. 47 (1): 29–36. 
  7. ^ а б в г д Lythgoe, J. & Lythgoe, G. (1992). Fishes of the Sea: The North Atlantic and Mediterranean. MIT Press. стр. 21. ISBN 0-262-12162-X. 
  8. ^ а б Davidson, A. (2002). Mediterranean Seafood: A Comprehensive Guide with Recipes (third изд.). Ten Speed Press. стр. 28. ISBN 1-58008-451-6. 
  9. ^ а б Day, F. (1884). „The Fishes of Great Britain and Ireland”. Williams and Norgate: 312–313. 
  10. ^ Couch, J. (1868). A History of the Fishes of the British Islands. Groombridge and Sons. стр. 11–12. 
  11. ^ Vannuccini, S. (1999). Shark Utilization, Marketing and Trade. Food and Agriculture Organization of the United Nations. стр. 175–176. ISBN 92-5-104361-2. 
  12. ^ Scyliorhinus stellaris
  13. ^ de Sabata, S.; Clò, S. (2013). „Some breeding sites of the nursehound (Scyiorhinus stellaris) in Italian waters as reported by divers” (PDF). Biologia Marina Mediterranea. 20 (1): 178—179. 
  14. ^ Soldo, A.; Dulcic, J. & Cetinic, P. (2000). „Contribution to the study of the morphology of the teeth of the nursehound Scyliorhinus stellaris (Chondrichthyes: Scyliorhinidae)”. Scientia Marina. 64 (3): 355–356. doi:10.3989/scimar.2000.64n3355 . 
  15. ^ Davidson, A. (2004). North Atlantic Seafood: A Comprehensive Guide with Recipes (third изд.). Ten Speed Press. стр. 168. ISBN 1-58008-450-8. 
  16. ^ Kearn, G.C. (2004). Leeches, Lice and Lampreys: A Natural History of Skin and Gill Parasites of Fishes. Springer. стр. 104. ISBN 1-4020-2925-X. 
  17. ^ Yaxley, D. (2003). A Researcher's Glossary of Words Found in Historical Documents of East Anglia. Larks Press. стр. 107. ISBN 1-904006-13-2. 
  18. ^ Pulsford, A. (1983). „Preliminary studies on trypanospmes from the dogfish, Scyliorhinus canicula L”. Journal of Fish Biology. 24 (6): 671–682. doi:10.1111/j.1095-8649.1984.tb04838.x. 
  19. ^ Ramdane, Z.; Bensouilah, M.A. & Trilles, J.P. (2007). „The Cymothoidae (Crustacea, Isopoda), parasites on marine fishes, from Algerian fauna”. Belgian Journal of Zoology. 137 (1): 67–74. 
  20. ^ Williams, H.H. & Jones, A. (1994). Parasitic Worms of Fish. CRC Press. стр. 336. ISBN 0-85066-425-X. 
  21. ^ Llewellyn, J.; Green, J.E. & Kearn, G.C. (1984). „A check-list of monogenean (Platyhelminth) parasites of Plymouth hosts”. Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 64 (4): 881—887. doi:10.1017/S0025315400047299. 
  22. ^ Sims, D.W.; Southall, E.J.; Wearmouth, V.J.; Hutchinson, N.; Budd, G.C. & Morritt, D. (2005). „Refuging behaviour in the nursehound Scyliorhinus stellaris (Chondrichthyes: Elasmobranchii): preliminary evidence from acoustic telemetry”. Journal of the Marine Biological Association of the United Kingdom. 85 (5): 1137–1140. doi:10.1017/S0025315405012191. 
  23. ^ а б в Orton, J.H. (1926). „A Breeding Ground of the Nursehound (Scyliorhinus stellaris) in the Fal Estuary”. Nature. 118 (2977): 732. doi:10.1038/118732a0. 
  24. ^ Karaytug, S.; Sak, S. & Alper, A. (2004). „Parasitic Copepod Lernaeopoda galei Krøyer, 1837 (Copepoda: Siphonostomatoida): A First Record from Turkish Seas”. Turkish Journal of Zoology. 28: 123–128. 
  25. ^ FAO Yearbook [of] Fishery Statistics: Aquaculture Production, 2004. Food and Agriculture Organization. 2006. стр. 436. ISBN 92-5-005519-6. 
  26. ^ Longevity, ageing, and life history of Scyliorhinus stellaris. AnAge: The Animal Ageing and Longevity Database. Retrieved on July 17, 2009.
  27. ^ Scott, G.W.; Gibbs, K. & Holding, J. (1997). „Group 'resting' behaviour in a population of captive bull huss (Scyliorhinus stellaris)”. Aquarium Sciences and Conservation. 1 (4): 251–254. doi:10.1023/A:1018364424195. 
  28. ^ Ferretti, F., Myers, R.A., Sartor, P. and Serena, F. (2005). Long Term Dynamics of the Chondrichthyan Fish Community in the Upper Tyrrhenian Sea. ICES Council Meeting, 2005/N:25. Retrieved on July 15, 2009.

ЛитератураУреди

  • Joensen, J.S. and Å. Vedel Tåning (1970) Marine and freshwater fishes. Zoology of the Faroes LXII - LXIII, 241 p. Reprinted from,
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Murdy, Edward O., Ray S. Birdsong, and John A. Musick 1997 Fishes of Chesapeake Bay Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. xi + 324. ISBN 1-56098-638-7.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p. (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark. 340 p.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK. 244 p.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) [http://www.nefsc.noaa.gov/nefsc/publications/tm/tm126/tm126.pdf Atlantic Herring, Clupea ISBN 92-5-102340-9.

Спољашње везеУреди