Александар Дугин
Александар Гељевич Дугин (рус. Алекса́ндр Ге́льевич Ду́гин; Москва, 7. јануар 1962) руски је филозоф, геополитичар, књижевник и универзитетски професор. Професор је на Московском државном универзитету Ломоносов и члан Саветодавног одбора председника Думе.
Александар Дугин | |
|---|---|
 Александар Дугин, 2018. године | |
| Датум рођења | 7. јануар 1962. |
| Место рођења | Москва, СССР |
| Веб-сајт | dugin |
Дугинов утицај на руску владу и на председника Владимира Путина је предмет различитих тумачења.[1] Он нема званичне везе са Кремљом,[2] али се у западним медијима често помиње као „Путинов мозак“[3] и да је одговоран за обликовање руске спољне политике.[4][5][6][7] Други тврде да је Дугинов утицај ограничен и да је увелико преувеличан,[8][9][10] на основу тога што подударност између његових ставова и званичне руске спољне политике не имплицирају узрочност.[11]
Ставови
уредиЗачетник је идеје новог евроазијатства, а близак је високим политичким и војним круговима у Русији. Присталица је традиционализма, критичар марксизма и либерлизма.
Због радикалне критике униполарног света и либерализма, као и због политичког активизма по питању сукоба у Украјини, САД су му забраниле улазак у њихову земљу.
Дугин не гледа благонаклоно на либерализам и Запад, посебно хегемонију САД.[12] Он тврди: „Ми смо на страни Стаљина и Совјетског Савеза“.[13] За себе каже да је конзервативац: „Ми, конзервативци, желимо јаку, чврсту државу, желимо ред и здраву породицу, позитивне вредности, јачање значаја религије и Цркве у друштву“. Он додаје: "Хоћемо патриотски радио, ТВ, патриотске стручњаке, патриотске клубове. Хоћемо медије који изражавају националне интересе".[14] Познат је по својим традиционалистичким, анти либералним ставовима који су неки аутори на Западу окарактерисали као фашистичке.[15][16][17][18][19][20]
Он је теоретизирао оснивање „евро-азијске империје” способне да се бори против западног свијета који предводе САД.[21][22][23] У том смислу, био је организатор и први вођа ултранационалистичке Национал-бољшевичке партије од 1993. до 1998. (заједно са Едуардом Лимоновим), а потом и Националног бољшевичког фронта и Евроазијске партије, која је тада постала невладина организација. Дугинова евроазитска идеологија стога има за циљ уједињење свих народа који говоре руски у једној земљи.[24][25]
Пре него што је 2008. избио рат између Русије и Грузије, Дугин је посетио Јужну Осетију и предвидео: „Наше трупе ће заузети главни град Грузије Тбилиси, целу земљу, а можда чак и Украјину и полуострво Крим, који је историјски део Русије, ионако. "[26] После тога је рекао да Русија „не треба да се заустави на ослобађању Јужне Осетије, већ да иде даље“, и „морамо да урадимо нешто слично у Украјини“.[27] Дугин је 2008. изјавио да Русија треба да понови грузијски сценарио у Украјини, односно да је нападне.[28] Септембра 2008, после руско-грузијског рата, није крио љутњу према Путину, који се није усудио да „обнови Царство“.[29]
Дугин предлаже да се петој колони одузме руско држављанство и да се депортује из Русије: „Сматрам да је потребно пету колону депортовати и одузети им држављанство.[30] Међутим, 2007. Дугин је тврдио: „Више нема противника Путинове политике, а ако их има, они су психички болесни и треба их послати на профилактички здравствени преглед“.[31][32] Током 2014. Дугин је у интервјуу за Шпигел потврдио да сматра да су Путинови противници ментално болесни.[33] У једној од својих публикација, Дугин је увео термин шеста колона и дефинисао је као „пету колону која се само претвара да је нешто друго“,[34] они који су за Путина, али захтевају да се он залаже за либералне вредности ( за разлику од либералне пете колоне која је конкретно против Путина). Током руске војне интервенције у Украјини 2014. године, Дугин је рекао да је цела руска шеста колона чврсто стала за украјинског олигарха Рината Ахметова.[35] Дугин сматра да, „треба да се боримо против пете и шесте колоне“.[36]
Према Дугину, требало би забранити читав интернет: „Мислим да Интернет као такав, као појаву, вреди забранити јер никоме не даје ништа добро.[37]
Отворено је китиковао Путина што није успео да одбрани руске градове као што је Херсон, који је ослобођен од руске контроле 11. новембра 2022.[38][39]
Лични живот
уредиДугина је у руској православној цркви у Мичуринску крстила његова прабака Елена Михаиловна Каргалцева када је имао шест година. Од 1999. формално је пригрлио огранак старовераца, руског верског покрета који је одбацио реформе званичне Руске православне цркве из 1652–1666.[40]
Дугинова прва жена била је Евгенија Дебрјанскаја, руска активисткиња. Имају сина Артура Дугина, коме су дали име у част Артура Рембоа.[41] Дугин је имао ћерку Дарју Дугину са својом другом женом, филозофом Наталијом Мелентјевом. [42] Дана 20. августа 2022, Дарја Дугина је убијена у експлозији аутомобила бомбе када је аутомобил који је возила експлодирао у близини предграђа Москве.[43][44][45] Нејасно је да ли је она била мета или је њен отац, за кога се очекивало да путује са њом, али је у последњем тренутку прешао у други аутомобил.[44]
Против њега су санкције увеле САД, Канада, Јапан и Украјина.[46][47][48][49]
Дела
уредиНеколико Дугинових књига је на енглеском језику објавила издавачка кућа Arktos Media.[50][51]
- Књиге
- Пути абсолюта Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2007). — М., 1990
- Конспирология. — М.: Арктогея, РОФ «Евразия», 1992, 2005. — ISBN 5-85928-010-6, ISBN 5-902322-03-0
- Гиперборейская теория. — М., 1993
- Консервативная революция. —М., 1994
- Тамплиеры пролетариата[мртва веза]. — М., 1996
- Мистерии Евразии Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2007). — М., 1996
- Метафизика благой вести[мртва веза]. — М., 1996
- Основы геополитики Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2015). — М., 1997, 1999, 2000, 2001 (переведена на французский, румынский, сербский, грузинский, итальянский, испанский и английский языки)
- Абсолютная Родина[мртва веза]. — М., 1999
- Наш путь. — М., 1999. — Евразийский путь. М., 2002
- Русская вещь Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2007). В 2 т. — М., 2001; 2006
- Эволюция парадигмальных оснований науки Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јул 2007). — М., 2002[52]
- Философия традиционализма[мртва веза]. — М., 2002. — (Лекции «Нового университета»)
- Основы евразийства[мртва веза]. — М., 2002
- Проект «Евразия» Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2018). — М., 2004
- Евразийская миссия Нурсултана Назарбаева Архивирано на сајту Wayback Machine (26. фебруар 2023). — М., 2004. — ISBN 978-5-902322-01-6
- Философия политики Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2007). — М., 2004
- Философия войны Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2007). — М., 2004
- Конспирология. — М., 2005
- Поп-культура и знаки времени. — М.: Амфора, 2005. — 496 с. — ISBN 5-94278-903-7
- Обществоведение для граждан новой России. — М., 2007. — ISBN 978-5-90359-03-2
- Геополитика постмодерна. — М.: Амфора, 2007. — 384 c. — ISBN 978-5-367-00616-2
- Знаки великого норда. Гиперборейская теория. — М.: Вече, 2008. — ISBN 978-5-9533-3352-8 (переиздание «Гиперборейской теории»)
- Постфилософия. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2023) — М., 2009
- Радикальный субъект и его дубль. Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2023) — М., 2009
- Четвёртая политическая теория.[мртва веза] — М.: Амфора, 2009
- Структурная социология Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2021). — М.: Академический проект, 2010
- Логос и мифос. Глубинное регионоведение Архивирано на сајту Wayback Machine (22. септембар 2023). — М.: Академический проект, 2010
- Кризис: конец экономической теории. Архивирано на сајту Wayback Machine (10. децембар 2023) — М., 2010
- Мартин Хайдеггер: философия другого Начала Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2023). — М.: Академический проект, 2010
- Социология русского общества. Россия между Хаосом и Логосом Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2023). — М.: Академический проект, 2010
- Социология воображения. — М.: Академический проект, 2010
- Мартин Хайдеггер: возможность русской философии Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2023). — М.: Академический проект, 2011
- Археомодерн Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2023). — 2011
- Геополитика. — М.: Академический проект, 2011
- Этносоциология. — М.: Академический проект, 2011
- Социология геополитических процессов. Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2023) — М., 2011
- Геополитика России. — М.: Академический проект, Гаудеамус, 2012. — 424 с. — (Gaudeamus). — 1000 экз. — ISBN 978-5-8291-1398-8, ISBN 978-5-98426-122-7
- Теория многополярного мира. — М., 2012
- В поисках тёмного Логоса. — М., 2012. — 516 с. — ISBN 978-5-8291-1426-8
- Международные отношения. Парадигмы, теория, социология. — М., Академический проект, 2014. — ISBN 978-5-8291-1659-0
- США и новый мировой порядок. — Vide, 2013 (в соавторстве с Олаво де Карвальо)
- Четвёртый путь. — М., 2014. — 683 с. — ISBN 978-5-8291-1625-5
- Мартин Хайдеггер. Последний бог. — М.: Академический проект, 2014. — 846 c. — ISBN 978-5-8291-1636-1
- Евразийский реванш России. — М.: Алгоритм, 2014. — 256 с. — ISBN 978-5-4438-0855-0
- Украина: моя война. Геополитический дневник. — 2015. — ISBN 978-5-227-05690-0
- Воображение. Философия, социология, структуры. — М., Академический проект, 2015. — ISBN 978-5-8291-1828-0
- Русская война. — М.: Алгоритм, 2015. — 272 с. — ISBN 978-5-09-067988-7-9
- Русский Логос — русский Хаос. Социология русского общества. — 2015. — ISBN 978-5-8291-1736-8
- Геополитика. Учебное пособие. — 2015. — ISBN 978-5-8291-1737-5
- Теория многополярного мира. Плюриверсум. Учебное пособие. — 2015. — ISBN 978-5-8291-1754-2
- Мартин Хайдеггер. Метаполитика. Эсхатология бытия. — М.: Академический проект, 2016. — ISBN 978-5-8291-1797-9
- Politica Aeterna. Политический платонизм и «Черное Просвещение» — М.: Академический проект, 2020. — ISBN 978-5-8291-2484-7
- Постфилософия. Три парадигмы в истории мысли — М.: Академический проект, 2020. — ISBN 978-5-8291-2489-2
- В поисках темного Логоса (философско-богословские очерки) — М.: Академический проект, 2021. — ISBN 978-5-8291-3865-3
- Интернальные Онтологии. Сакральная физика и опрокинутый мир — М.: Директмедиа Паблишинг, 2022. — ISBN 978-5-4499-3015-6
- Антикейменос. Эпистемологические войны. Боги чумы. Великое пробуждение. — М.: Академический проект, 2022. — ISBN 978-5-8291-3927-8
- Четвертая Русь. Контргегемония. Русский концепт — М.: Академический проект, 2022. — ISBN 978-5-8291-3932-2
- В пространстве Великих снов (путешествия на край утра). Русская вещь-3 — М.: Академический проект, 2022. — ISBN 978-5-8291-3939-1
- Бытие и Империя. Онтология и эсхатология Вселенского Царства — М.: АСТ, 2023. — ISBN 978-5-17-151225-5
- Постфилософия. Три парадигмы в истории мысли — М.: Академический проект, 2023. — ISBN 978-5-8291-4110-3
- Четвертый путь. Введение в четвертую политическую теорию — М.: Академический проект, 2024. — ISBN 978-5-8291-4247-6
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Alexander Dugin: who is Putin ally and apparent car bombing target?”. The Guardian. 21. 8. 2022.
- ^ „Factbox: Alexander Dugin advocates a vast new Russian empire”. Reuters. 21. 8. 2022.
- ^ Multiple sources:
- ^ Newman, Dina (10. 7. 2014). „Russian nationalist thinker Dugin sees war with Ukraine”. BBC News. London. Приступљено 22. 3. 2022. „A prominent Russian ultra-nationalist philosopher has told BBC News that war between Russia and Ukraine 'is inevitable' and has called on President Vladimir Putin to intervene militarily in eastern Ukraine 'to save Russia's moral authority'.” In Russian: Дина Ньюман (10. 7. 2014). Кто придумал аннексировать украинский Крым?. BBC Ukrainian (на језику: руски).
- ^ „To Understand Putin, You First Need to Get Inside Aleksandr Dugin's Head”. Haaretz (на језику: енглески). Приступљено 13. 4. 2022.
- ^ Burbank, Jane (22. 3. 2022). „The Grand Theory Driving Putin to War”. The New York Times. New York City. Приступљено 23. 3. 2022. „After unsuccessful interventions in post-Soviet party politics, Mr. Dugin focused on developing his influence where it counted – with the military and policymakers ... In Mr. Dugin’s adjustment of Eurasianism to present conditions, Russia had a new opponent – no longer just Europe, but the whole of the 'Atlantic' world led by the United States. And his Eurasianism was not anti-imperial but the opposite: Russia had always been an empire, Russian people were 'imperial people', and after the crippling 1990s sellout to the 'eternal enemy', Russia could revive in the next phase of global combat and become a 'world empire'.”
- ^ „What we know about the father of Darya Dugina, who was killed in a suspected car bombing in Russia”. ABC News. 22. 8. 2022.
- ^ Laruelle, Marlène (2015). Eurasianism and the European Far Right : Reshaping the Europe-Russia Relationship. Lanham. стр. 59. ISBN 9781498510691.
- ^ „Putin under fire from the ultranationalists after Daria Dugina's assassination”. Le Monde. 22. 8. 2022.
- ^ „Russia Probes Car Bomb That Killed Daughter of Putin Ideologist”. Bloomberg News. 21. 8. 2022.
- ^ Barros, George (2019-07-08). „The West Overestimates Aleksandr Dugin's Influence in Russia”. Providence (на језику: енглески). Приступљено 2022-08-20.
- ^ Дугин хочет с помощью Путина прояснить свой статус в МГУ (на језику: руски). BBC Russian Service. 30. 6. 2014.
- ^ Иван Зуев (31. 10. 2012). Александр Дугин: Уроки религии – это великая победа над русофобами (на језику: руски). Nakanune.ru.
- ^ Dugin, Aleksandr (28. 9. 2012). Мы должны забрать у либералов как минимум половину медийного поля! [We must take at least half of the media field from the liberals!] (на језику: руски). Nakanune.ru.
- ^ Shekhovtsov, Anton (1. 12. 2008). „The Palingenetic Thrust of Russian Neo‐Eurasianism: Ideas of Rebirth in Aleksandr Dugin’s Worldview”. Totalitarian Movements and Political Religions. 9 (4): 491—506. ISSN 1469-0764. doi:10.1080/14690760802436142.
- ^ Shekhovtsov, Anton (2009). „Aleksandr Dugin's Neo-Eurasianism: The New Right à la Russe1”. Religion Compass (на језику: енглески). 3 (4): 697—716. ISSN 1749-8171. doi:10.1111/j.1749-8171.2009.00158.x. Архивирано из оригинала 08. 03. 2021. г. Приступљено 22. 03. 2021.
- ^ Ingram, Alan (1. 11. 2001). „Alexander Dugin: geopolitics and neo-fascism in post-Soviet Russia”. Political Geography (на језику: енглески). 20 (8): 1029—1051. ISSN 0962-6298. doi:10.1016/S0962-6298(01)00043-9.
- ^ Von Drehle, David (22. 3. 2022). „The man known as ‘Putin’s brain’ envisions the splitting of Europe — and the fall of China”. The Washington Post. Washington D.C. Приступљено 24. 3. 2022. „In his magnum opus, ‘The Foundations of Geopolitics: The Geopolitical Future of Russia,’ published in 1997, Dugin mapped out the game plan in detail. Russian agents should foment racial, religious and sectional divisions within the United States while promoting the United States’ isolationist factions. In Great Britain, the psy-ops effort should focus on exacerbating historic rifts with Continental Europe and separatist movements in Scotland, Wales and Ireland.”
- ^ „Aleksandr Dugin: The far-right theorist behind Putin's plan”. www.cbsnews.com. Приступљено 13. 5. 2022.
- ^ „Aleksandr Dugin Is the Reactionary Prophet of Russian Ultranationalism”. jacobinmag.com. Приступљено 13. 5. 2022.
- ^ Shekhovtsov, Anton (2009). „Aleksandr Dugin's Neo-Eurasianism: The New Right à la Russe”. Religion Compass: Political Religions. 3: 697—716. doi:10.1111/j.1749-8171.2009.00158.x. Архивирано из оригинала 3. 11. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2015.
- ^ Ingram, Alan (новембар 2001). „Alexander Dugin: geopolitics and neo-fascism in post-Soviet Russia”. Political Geography. 20 (8): 1029—1051. doi:10.1016/S0962-6298(01)00043-9.
- ^ Stephen Shenfield (2001). Russian Fascism: Traditions, Tendencies, Movements. M. E. Sharpe. стр. 195.
- ^ Robert Horvath (21. 8. 2008). „Beware the rise of Russia's new imperialism”. The Age. Приступљено 27. 4. 2020.
- ^ „Вопросы к интервью – В ГОСТЯХ:Александр Дугин” [Questions for the interview – GUEST: Alexander Dugin]. Echo of Moscow (на језику: руски). 8. 8. 2008. Приступљено 27. 4. 2020.
- ^ „Road to War in Georgia: The Chronicle of a Caucasian Tragedy”. Der Spiegel. 25. 8. 2008.
- ^ Alexander Dugin (8. 8. 2008). „Interview” (на језику: руски). Echo of Moscow.
- ^ Ірина Біла (10. 9. 2008). Можливість застосування Ющенком силового сценарію; махінації навколо землі. (Огляд преси). Радіо Свобода (на језику: украјински). Radio Free Europe/Radio Liberty.
- ^ Vincent Jauvert (3. 5. 2014). „Le Raspoutine de Poutine”. Le Nouvel Observateur (на језику: француски). In Russian: Венсан Жовер (12. 5. 2014). Дугин — путинский Распутин (на језику: руски). inoSMI.
- ^ Елена Янкелевич (18. 8. 2014). Андрей Макаревич: "пятая колонна" или жертва травли? (на језику: руски). Riafan.ru. Архивирано из оригинала 1. 10. 2021. г. Приступљено 3. 3. 2022.
- ^ Максим Соколов (5. 10. 2007). Путин абсолютен [Putin is absolute]. Izvestia (на језику: руски).
- ^ Григорий Пасько (2007). Шизофрения, или Будьте здоровы! [Schizophrenia, or To your health!]. Index on Censorship (на језику: руски) (27). Архивирано из оригинала 13. 2. 2022. г. Приступљено 3. 3. 2022.
- ^ Christian von Neef (14. 7. 2014). „Jeder Westler ist ein Rassist”. Der Spiegel (на језику: немачки) (29). In Russian: Кристиан Нееф (16. 7. 2014). Дугин: На Западе все расисты (на језику: руски). InoSMI.
- ^ Александр Дугин (29. 4. 2014). Шестая колонна. Vzglyad (на језику: руски).
- ^ Александр Дугин (21. 5. 2014). За Ахметова грудью встала российская шестая колонна (на језику: руски). Nakanune.ru.
- ^ Татьяна Медведева (10—16. 10. 2014). Александр Дугин: "Нужно бороться с "шестой колонной". Газета "Культура" (на језику: руски).
- ^ God is against Internet (Dugin's speech in Russian) на сајту YouTube
- ^ „Russia's retreat from Kherson divides Putin's allies”. The Hill. 13. 11. 2022.
- ^ „'Putin's brain' quotes chilling story about king being killed in threat at Russian despot after Kherson surrender”. LBC. 12. 11. 2022.
- ^ Laruelle (2006).
- ^ „The Bizarre Russian Prophet Rumored to Have Putin's Ear”. The Bulwark. 27. 4. 2022. Приступљено 13. 5. 2022.
- ^ Knott, Paul (21. 9. 2018). „Meet the most dangerous man in the world”. The New European. Приступљено 22. 8. 2022.
- ^ „Daughter of Russian philosopher Alexander Dugin killed in car explosion” (на језику: енглески). Anadolu Agency. Приступљено 2022-08-22.
- ^ а б Sands, Leo (21. 8. 2022). „Darya Dugina: Daughter of Putin ally killed in Moscow bomb”. BBC. Приступљено 21. 8. 2022.
- ^ „The Mysterious Murder of Darya Dugina”. The New Yorker. 26. 8. 2022. Приступљено 26. 1. 2024.
- ^ „U.S. Department of the Treasury Ukraine-related Designations”. treasury.gov. 11. 3. 2015.
- ^ „Expanded Sanctions List”. pm.gc.ca. 29. 6. 2015. Архивирано из оригинала 20. 8. 2015. г.
- ^ „ウクライナ情勢に関する外国為替及び外国貿易法に基づく措置について” (PDF). Приступљено 7. 2. 2023.
- ^ „Ukraine Latest: Russian Cease-Fire Moves Into Second Day”. Bloomberg.com (на језику: енглески). 7. 1. 2023. Приступљено 7. 2. 2023.
- ^ Teitelbaum, Benjamin R. (2. 1. 2017). Lions of the north : sounds of the new Nordic radical nationalism. New York, NY. стр. 51. ISBN 9780190212599. OCLC 953576248.
- ^ Heidi Beirich (21. 11. 2014). „White Identity Worldwide”. Southern Poverty Law Center.
- ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака
<ref>; нема текста за референце под именомdissertation12.
Литература
уреди- Clover, Charles (2016). Black Wind, White Snow: The Rise of Russia's New Nationalism. Yale University Press. ISBN 978-0-300-22394-1. OCLC 944961411.
- Laruelle, Marlene (2006). „Aleksandr Dugin: A Russian Version of the European Radical Right?”. Occasional Paper #254. Kennan Institute, Woodrow Wilson International Center for Scholars.
- Laruelle, Marlene (јул 2015). Eurasianism and the European Far Right: Reshaping the Europe-Russia Relationship. Lexington Books. ISBN 978-1-4985-1069-1. OCLC 1105524560.
- Laruelle, Marlene (2019). „A textbook case of doctrinal entrepreneurship: Aleksandr Dugin”. Russian Nationalism. Imaginaries, Doctrines, and Political Battlefields. London and New York: Routledge. стр. 95—133. ISBN 978-1-138-38652-5. OCLC 1042352311.
- Malić, Branko (7. 5. 2017). „The Invisible Empire: Introduction to Alexander Dugin's "Foundations of Geopolitics", pt. 1”. Kali Tribune.
- ——— (9. 5. 2015). „Against The Gnostics: Anti-Traditional and Anti-Christian Core of Alexander Dugin's 4th Political Theory”. Kali Tribune.
- ——— (23. 1. 2015). „Idiot's Guide to Chaos: Some Passages from Dugin's "4th PT" Left Untranslated Into English”. Kali Tribune.
- Marinescu, Mihai (31. 1. 2017). „A Serpent Oil Salesman: Alexander Dugin from Eastern Orthodox Perspective”. Kali Tribune.
- Millerman, Michael (18. 9. 2020). Beginning with Heidegger: Strauss, Rorty, Derrida, Dugin and the Philosophical Constitution of the Political. London: Arktos Media Limited. ISBN 9781912975792. OCLC 1198715113.
- Umland, Andreas. "Post-Soviet "Uncivil Society" and the Rise of Aleksandr Dugin: A Case Study of the Extraparliamentary Radical Right in Contemporary Russia". PhD in Politics, University of Cambridge, 2007.
- R. Teitelbaum, Benjamin (21. 4. 2020). War for Eternity Inside Bannon's Far-Right Circle of Global Power Brokers. Dey Street Books. ISBN 9780062978479. OCLC 1152156905.
