Брунето Латини

Брунето Латини
Брунето Латини
Лични подаци
Датум рођења	1220.
Место рођења	Фиренца, Фирентинска република
Датум смрти	1294.
Место смрти	Фиренца, Фирентинска република

Брунето Латини (итал. Brunetto Latini, лат. Burnectus Latinus; Фиренца, 1220 — Фиренца, 1294) био је италијански научник, државник и филозоф.

Живот

Брунето Латини је рођен у Фиренци 1220. у тосканској племићкој породици, као син Буонакорза Латинија. Припадао је Гвелфима. Био је познат међу својим савременицима као врло образован човек, познат и по својим говорничким способностима. Популаризовао је Цицеронова учења међу савременицима и њима се користио у државничком послу.

Због способности је послат у Севиљу Алфонсу X Мудром како би прибавио помоћ за Фиренцу, против Сијене, али безуспешно. На повратку из Шпаније, сусрео га је ученик из Болоње који му је испричао о поразу Гвелфа у бици код Монтапертија. Латини је био прогнан. Уточиште је нашао у Француској од (1260—1266) где је радио као записничар у Монпељеу и Паризу.

1266. када се политичка ситуација стишала, вратио се у Тоскану где је 20 година опстао на високим позицијама. 1273. постао је Секретар Савета Фиренце. 1280. допринео је помирењу Гвелфа и гибелина. На крају је постао „приор“ - један од 12 магистрата по Уставу из 1282.

Ђовани Вилани говори да Латини био велики филозоф и одличан професор реторике, који не само да је добро говорио, већ и писао. Аутор је многобројних дела у поезији и прози. Умро је 1294. и иза себе оставио кћерку Бјанку Латини. Гроб му се налази у цркви Santa Maria Maggiore, у Фиренци.

Дела

Livres dou Tresor

Док је био у Француској, написао је његово дело на италијанском Tesoretto и на француском Li Livres dou Trésor, оба енциклопедије средњовековног знања.

Ова поема (незавршена, или оштећена), писана је на тосканском, у куплетима од седам парова, у првом лицу. Аутор га описује као Ризницу, али назив Tesoretto постоји већ у најранијим манускриптима. Лирски субјект се изгубио у шуми, када је чуо за пораз у бици код Монтапартија. Изгубљен, он сусреће персонификовану Природу и Врлину, које му приказују како свет треба да се понаша и чему да тежи. Песма се прекида када се сусретне са Птолемејом који му објашњава принципе астрономије. Дело је инспирисано провансилском поезијом, и другим средњовековним књижевним жанровима, попут алегорије и неки научници га сматрају претходником Комедије.

Ризница је најпознатије Латинијево дело, написано у току његовог изгнанства у Француску. Написано је на француском, како је објашњено у прологу: "parleur est plus delitable et plus common Touza languaiges" (говором који је најпријатнији и најраспрострањенији од свих).

Састоји се из 3 књиге и први је пример енциклопедије писане на народном језику, у Средњем веку. Прва књига говори „о рођењу свих ствари“ (de la naissance de toutes choses), међу којима је историја, догађаји описани у Старом и Новом завету, елементи медицине, физике, астрономије, географије, архитектуре и зоологије. Ово је прва од књига у којој се спомиње компас. Друга књига бави се пороцима и врлинама. Трећа књига бави се реториком и државништвом. Брунето узима као изворе Аристотела, Платона, Ксенофонa и Цицерона.

Превео је и написао коментаре за Цицеронове књиге Rettorica и тритомну Орације (Ligarius Pro, Pro Marcello, Pro rege Deiotarus).

Написао је и "Favolello", пријатно писмо у стиху, посвећено Рустику ди Филипију, где износи три основна схватања припадника Слатког новог стила о пријатељству: постоји једино између племенитих људи, мора да буде без интереса, не сме да буде пољуљано даљином. Племенитост је појам који се у средњем веку односио на људе племенитог порекла, аристократију, племените по крви. Код Латинија, племенитост се не наслеђује, човек је племенит због својих особина и начина живота.

Латини је такође аутор краћих песама.

У Божанственој комедији

Латини није био Дантеов школски учитељ, али га је Данте звао maestro (учитељ) како би истакао духовну везу. Убацио га је у своје дело "Божанствена комедија". Вероватно је Латини тај који је навео Дантеа да чита Боеција и Цицерона после Беатричине смрти. Вероватно је и то да се Латини бринуо о Дантеу после смрти његовог оца.

Многе карактеристике из Дантеовог Пакла су споменуте у правиним и дипломатским документима која је Латини писао на латинском. Ђото је насликао Латинијев портрет, поред Дантеа у Bargellu у Фиренци.

Певање XV

Данте и Вергилије говоре са Брунетом Латинијем у Паклу

Данте је сместио Латинија у трећи појас Седмог круга са содомитима. Данте пише: „оци и чувени научници, сви ту због истог греха“ претпоставља се содомија.

Дантеово понашање према Латинију се, потпуно разликује од осталх лица које је срео у паклу. Он назива песника најсјајнијим међу људима и прича о њему са захвалношћу, нежношћу: / био си са мном до последњег сата/учио си ме да човек себе чини вечним. Латини је приказан с љубаљу, патосом и достојанством која је у потпуној супротности са казном којој је изложен.

Латини пита Дантеа ако сме да му прави друштво и пушта своју групу да трче. Данте се нуди да седне са њим, али то би само повећало казну; он и остали морају без престанка да се крећу. Данте му се обраћа са ви, а Брунето Дантеу са ти, што је свакако био начин на који су говорили у Фиренци.

Латини предвиђа Дантеу будућност. Они који су му некада били пријатељи ће му постати непријатељи. Они су духовно слепи, грамзиви, завидни и горди.

Данте је свакако поштовао Латинија, али је морао да га смести у Пакао, пошто је његов грех био фобро познат у то време у Фиренци. И поред тога, Дантеу је казна за његовог учитеља тешка за гледање.

Битно је истаћи да изван Комедије, у везу са Латинијевим именом и хомосексуалношћу нигде нема доказа - штавише, он је у свом делу „Ризница“ осуђује. Постоје предлози да га је Данте сместио у XV Певање, јер је био насилан против уметности и световног језика (Латини је писао на француском, а не тосканском), који је Данте уздизао у De Vulgari Eloquentia); или како би доказао како и највећи међу људима могу имати приватне грехове. Нема реалних доказа да је заиста био склон хомосексуалности, иако је написао песму, која је претпоставља се била посвећена мушкарцу: "S'eo son distertto inamoratamente".

Ову тврдњу поткрепљује и то што га Вилани назива „uomo mondano“ (космополита), што је у то време често имало негативно значење, представљало особу широких схватања и неконвенционалног начина живота.

Спољашње везе

Catholic Encyclopedia: Brunetto Latini