Војислав Биљановић
Војислав Војо Биљановић (Цетиње, 26. мај 1914 — Београд, 27. март 1972), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Црне Горе и народни херој Југославије.
војислав биљановић | ||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | ||||||||
Датум рођења | 26. мај 1914. | |||||||
Место рођења | Цетиње, Краљевина Црна Гора | |||||||
Датум смрти | 27. март 1972.57 год.) ( | |||||||
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | |||||||
Професија | друштвено-политички радник | |||||||
Деловање | ||||||||
Члан КПЈ од | маја 1934. | |||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија | |||||||
Чин | генерал-мајор у резерви | |||||||
Херој | ||||||||
Народни херој од | 27. новембра 1953. | |||||||
Одликовања |
|
Биографија уреди
Рођен је 26. маја 1914. године на Цетињу.
Као ученик Цетињске гимназије прикључио се револуционарном омладинском покрету. Био је члан Радничког спортског друштва „Ловћен“ и учесник ђачких штрајкова 1932. и 1933. године. Због своје политичке активности био је искључен из школе, па је седми разред гимназије завршио у Котору.
По завршетку школовања, 1934. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и потом одлази у Загреб, где уписује Технички факултет.
Умро је 27. марта 1972. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[1]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су и — Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1]
Референце уреди
- ^ а б Народни хероји 1982, стр. 77.
Литература уреди
- Ко је ко у Југославији. Београд: Седма сила. 1957.
- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.