Дебарска епархија

Дебарска епархија (грч. Μητρόπολις Δεβρῶν) бивша је епископија, која је постојала током средњовековног и раног нововековног периода. Њено подручје је првобитно припадало Охридској архиепископији, која је основана 1019. године, а посебна Дебарска епископија настала је нешто касније, током 12. века. Након 1282. године ушла је у састав Српске архиепископије. Епархија је обухватала подручја Горњег и Доњег Дебра, око средњег тока Црног Дрима и Радике. Прво средиште дебарских епископа било је недалеко од средњовековног града Дебра, у месту прозваном Пишкопеја, на подручју данашње Албаније. Касније је седиште премештено у Горњи Дебар, у место звано Пискупштина, испод планине Јабланице у области Дримкол. Постојала је све до 1873. године, када је спојена са суседном Велешком епархијом у јединствену Дебарско-велешку епархију.

Ктиторски натпис у Манастиру Рајчици код Дебра из времена дебарског митрополита Јоакима Палеокрасаса (1829-1840)

Не поистовећивати са Дабарска епархија.

Историја

Генадије Димитров, дебарски митрополит (1858-1867)

Од оснивања, подручје Дебарске епископије било је под византијском влашћу све до краја 12. века, када је наступио период учесталих промена државне власти (Византија, Бугарско царство, Солунска краљевина, Епирска држава). Средином 13. века, оновљена је власт Византије, а читава област је 1282. године трајно ушла у састав Краљевине Србије. Након тога, Дебарска епископија је ушла у састав Српске архиепископије, односно потоње Српске патријаршије. Из времена српске власти очувани натписи у развалинама старе владичанске цркве у Пишкопеји.

Крајем 14. века, дебарску област су од Срба преотели Турци, након чега је и Дебарска епархија враћена у састав Охридске архиепископије. У граду Дебру, који сена данашњем месту развио током раздобља османске власти, дебарски су се епископи трајно настанили тек у 17. и 18. веку. Укидањем Охридске архиепископије (1767), Дебарска епархија је ушла у састав Цариградске патријаршије, а дебарски епископи су добили почасни наслов митрополита. Пошто је новостворена Бугарска егзархија током 1872. године успела да присвоји знатан део верника у дотадашњим епархијама Дебарској и Велешкој, Синод Цариградске патријаршије је 1873. године одлучио да те две епархије споји у једну, под називом: Дебарско-велешка епархија, са седиштем у Кичеву.

Види још

• Дебарско-велешка епархија
• Епископија дебарско-кичевска
• Дебарски санџак

Литература

• Αγγελόπουλος, Αθανάσιος Α. (1970). „Το επισκοπικό ζήτημα της επαρχίας Δεβρών και Βελισσού” (PDF). Μακεδονικά. 10 (1): 272—284. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
• Грујић, Радослав (1926). „Дебарска епархија”. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. 1. Загреб: Библиографски завод. стр. 566. 
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 1. Београд: Савремена администрација. 
• Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate: A History of Its Metropolitans with Annotated Hierarch Catalogs. Wildside Press. 
• Мишић, Синиша, ур. (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља: Према писаним изворима. Београд: Завод за уџбенике. 
• Новаковић, Стојан (1908). „Охридска архиепископија у почетку XI века” (PDF). Глас СКА. 76: 1—62. 
• Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар (51: 2001): 171—184. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.