Епиграфика (од грч. ἐπιγραφή, epi-graphē, написано (грч. ἐπιγραφεω, лат. scribere) на (грч. ἐπι) трајном материјалу[1]) је наука која се бави писаним споменицима на тврдим материјалима као што су камен, теракота, стакло, кост, метал и мозаик, за разлику од палеографије која се бави писаним споменицима на меким материјалима (папирус, пергамент, тканина, папир).

Камен из Розете у Британском музеју

Проучавање древних рукописа, обично написаних тушем, засебно је поље, палеографија.[2] Епиграфика се такође разликује од иконографије, јер се ограничава на смислене симболе који садрже поруке.

Опсег

уреди
 
Натпис на постољу статуе Мишела Неја из Париза

Епиграфика је примарно оруђе археологије када се ради о писменим културама.[3] Конгресна библиотека САД класификује епиграфику као једну од помоћних историјских наука.[4] Епиграфика такође помаже у идентификацији фалсификата:[5] епиграфски докази били су део дискусије о Јаковљевој костурници.[6][7]

 
Арабескни епиграф са разним магребским арапским натписима у Мертловом двору у Алхамбри.

Карактер писања, предмет епиграфије, ствар је сасвим одвојена од природе текста, који се сам по себи проучава. Текстови исписани у камену обично су за јавни увид и стога се битно разликују од писаних текстова сваке културе. Међутим, нису сви исписани натписи јавни, у микенској Грчкој је за дешифроване текстове „Линеарног Б” откривено да се у великој мери користе за економско и административно вођење евиденције. Неформални натписи су „графити” у свом изворном смислу.

Епиграфика и друге науке

уреди

Иако је примарно повезана са археологијом, домен епиграфике може да се подудара са доменом других историјских дисциплина. Епиграфика користи податке које јој пружа палеографија, која истражује писмо, читајући натписе долази у додир са политичком, административном, правном и религијском историјом. Натписи на новцу, гемама и камејама спадају у домен и нумизматике и епиграфике итд. И поред сличности епиграфика има своје методе проучавања, за разлику од археологије која истражује само налазиште и у директном је контакту са предметима, епиграфика тумачи натписе било на предметима било на репродукцијама или у литератури.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Р. Блох, Латинска епиграфика, Археолошко друштво Југославије, Београд, 1971.
  2. ^ Brown, Julian. „What is Palaeography?” (PDF). UMassAmherst. Приступљено 21. 9. 2018. 
  3. ^ Bozia, Eleni; Barmpoutis, Angelos; Wagman, Robert S. (2014). „OPEN-ACCESS EPIGRAPHY. Electronic Dissemination of 3D-digitized. Archaeological Material” (PDF). Hypotheses.org: 12. Приступљено 21. 9. 2018. 
  4. ^ Drake, Miriam A. (2003). Encyclopedia of Library and Information Science. Dekker Encyclopedias Series. 3. CRC Press. ISBN 0-8247-2079-2. 
  5. ^ Orlandi, Silvia; Caldelli, Maria Letizia; Gregori, Gian Luca (новембар 2014). Bruun, Christer; Edmondson, Jonathan, ур. „Forgeries and Fakes”. The Oxford Handbook of Roman Epigraphy. Oxford Handbooks. ISBN 9780195336467. doi:10.1093/oxfordhb/9780195336467.013.003. Приступљено 21. 9. 2018. 
  6. ^ Silberman, Neil Asher; Goren, Yuval (September—October 2003). „Faking Biblical History: How wishful thinking and technology fooled some scholars—and made fools out of others”. Archaeology. св. 56 бр. 5. Archaeological Institute of America. стр. 20—29. JSTOR 41658744. Приступљено 2011-04-27.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ Shanks, Hershel. „Related Coverage on the James Ossuary and Forgery Trial”. Biblical Archaeology Review. Архивирано из оригинала 2011-09-07. г. Приступљено 27. 02. 2012. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди