Радоје Вујошевић Ристо
Радоје Вујошевић Ристо (Бјелице, код Цетиња, 27. мај 1910 — Тијовац, код Сврљига, 9. јул 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| радоје вујошевић ристо | |
|---|---|
 Радоје Вујошевић Ристо | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 27. мај 1910. |
| Место рођења | Бјелице, код Цетиња, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 9. јун 1942. (32 год.) |
| Место смрти | Тијовац, код Сврљига, Подручје Војног заповедника у Србији |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1933. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије |
| Херој | |
| Народни херој од | 27. новембра 1953. |
Биографија
уредиРодио се у месту Бјелице у околини Цетиња. У родном месту је завршио основну школу, а гимназију на Цетињу. Преселио се у Жедник, а затим је Правни факултет у Суботици уписао 1932. године. На првој години факултета примљен је у КПЈ. Оснивач је студентског удружења „Светлост” где је радио са омладином у Жеднику и Чантавиру. Власти су га ухапсиле у новембру 1934. али је ослобођен у пролеће следеће године због недостатка доказа. Уписао је школу резервних официра 1937. године, а за време одслужења војног рока завршио је Правни факултет у Суботици у марту 1938. године. Радио је у Косовској Митровици, а затим и као приправник у Среском суду у Алексинцу.[1][2]
Након капитулације југославије радио је на организацији устанка. Када је формиран партизански одред постављен је за командната. Одред је у акцијама разоружао жандармерисјке станице у Бовну, Читлуку и Сврљигу. Заједно са још тридесетак бораца формирао је Сврљишки одред и постао њен командант. Одред је имао неколико успешних акција као што су: онеспособљавање рудника угља Подвис, заузимање Сокобање, ликвидирање четничког одреда у Сићеву, победа над Бугарима у Сићевачкој клисури и др. И у току 1942. године водио је жестоке борбе са истим противницима. Погинуо је приликом напада на село Тијовац, код Сврљига, 9. јул 1942. године.[3][2]
Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953.. године, проглашен је за народног хероја.[3][2]
Референце
уреди- ^ Народни хероји Југославије 1982, стр. 341-342.
- ^ а б в Српски биографски речник 2014, стр. 388.
- ^ а б Народни хероји Југославије 1982, стр. 342.
Литература
уреди- Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.
- Српски биографски речник том II. Нови Сад: Матица српска. 2014.
