Револуција достојанства

револуција у Украјини из 2014.

Револуција достојанства (укр. Революція гідності или Революція гідности), позната и као Мајданска револуција[21], догодила се у Украјини у фебруару 2014. године[21][22] на крају евромајданских протеста, када су смртоносни сукоби између демонстраната и снага безбедности у главном граду Украјине Кијеву кулминирали свргавањем изабраног председника Виктора Јануковича и рушењем украјинске владе.

Револуција достојанства
Део Евромајдана
Демонстранти се боре против владиних снага на Мајдану Незалежности у Кијеву 18. фебруара 2014.
Датум18—23. фебруар 2014. (5 дана)
Локација
ПоводГлавни катализатор:
  • Одлука владе да не потпише Споразум о придруживању Украјине и Европске уније[1]

Остали фактори:

  • Руска спољна политика[2] и претња руским трговинским санкцијама[3]
  • Корупција у влади[4]
  • Полицијска бруталност[5]
  • Све ауторитарније председништво Виктора Јануковича[6]
Циљеви
  • Смена председника Виктора Јануковича
  • Враћање амандмана на Устав Украјине из 2004. године
МетодеДемонстрације, интернет активизам, грађанска непослушност, грађански отпор, хактивизам[7], вандализам, заузимање управних зграда[8]
СтатусДржавни удар и победа опозиције;
  • Свргнут председник Јанукович; Јанукович постаје бегунац и бежи у Русију
  • Враћање амандмана на Устав Украјине из 2004
  • Јулија Тимошенко пуштена из затвора
  • Смјена министара вршиоца дужности Друге владе Азарова[9]
  • За организовање убиства демонстраната оптужено је 50 особа, укључујући највише званичнике[10]
  • Специјална снага Беркута је распуштена
  • Масовни протести на истоку и југу Украјине против владе у Кијеву
  • Уништавање совјетских споменика широм земље[11]
  • Почетак проруских немира, руска војна интервенција, припајање Крима Русији и рат у Донбасу
Стране у цивилном сукобу

Влада Украјине

Страна подршка

Водеће фигуре
Број
400.000 - 1.000.000

Спровођење закона у Кијеву:

  • 4.000 Беркут
  • 1.000 унутрашњих трупа
  • 3.000–4.000 титушки[12]

Провладине/анти-ЕУ демонстрације:

  • 20.000–60.000 (Кијев)
  • 40.000 (Харков)[13]
  • 15.000 (Доњецк)[14]
  • 10.000 (Симферопољ)[15]
  • 2.500 проруских (Севастопољ)[16]
Жртве
108 погинулих
1.100+ повређених[17]
77 ухапшених[18]
13 погинулих
272 повређених
67 заробљених[19]
Укупан број умрлих: 121
Укупне повреде: 1.811
Укупни подаци Министарства здравља (16. април 2014. @ 6:00 ЛСТ)[20]
Демонстранти Проевропске уније Евромајдан у Кијеву, децембар 2013.

У новембру 2013. избио је талас великих протеста (познатих као Евромајдан) као одговор на изненадну одлуку председника Јануковича да не потпише споразум о политичком придруживању и слободној трговини са Европском унијом (ЕУ), уместо тога одабравши ближе везе са Русијом и Евроазијском економском унијом. Врховна рада (украјински парламент) је великом већином одобрила финализацију споразума са ЕУ[23]. Русија је извршила притисак на Украјину да то одбије[24]. Ови протести су настављени месецима и њихов обим се проширио, са позивима на оставку Јануковича и владе Азарова[25]. Демонстранти су се супротставили ономе што су видели као широко распрострањеној владиној корупцији и злоупотреби власти, утицају олигарха, полицијској бруталности и кршењу људских права у Украјини[26][27]. Репресивни закони против протеста подстакли су даљи гнев[26]. Велики, забарикадирани протестни камп окупирао је Трг независности у центру Кијева током Мајданског устанка.

У јануару и фебруару 2014, сукоби у Кијеву између демонстраната и специјалне полиције Беркут резултирали су смрћу 108 демонстраната и 13 полицајаца[28], и рањавањем многих других. Први демонстранти су убијени у жестоким сукобима са полицијом у улици Хрушевског 19-22. Након тога, демонстранти су заузели владине зграде широм земље. Најсмртоноснији сукоби били су 18. и 20. фебруара, када је дошло до најтежег насиља у Украјини од њеног поновног стицања независности[29]. Хиљаде демонстраната кренуло је ка парламенту, предвођени активистима са штитовима и шлемовима, а на њих су пуцали полицијски снајперисти[28]. Дана 21. фебруара потписан је споразум између председника Јануковича и лидера парламентарне опозиције који је тражио формирање привремене владе јединства, уставне реформе и превремене изборе[30]. Следећег дана 22. фебруара полиција се повукла из центра Кијева, који је био под ефективном контролом демонстраната који су насилно преузели Врховну раду и остале државне институције. Јанукович је побегао из града, а потом и из земље[31]. Тог дана, украјински парламент је изгласао уклањање Јануковича са функције са 328 према 0 (од 450 посланика у парламенту)[32][33][34][30].

Јанукович је рекао да је ово гласање било незаконито и могуће изнуђено и затражио помоћ од Русије[35]. Русија је свргавање Јануковича сматрала незаконитим државним ударом и није признала привремену владу. Широко распрострањени протести, и за и против револуције, десили су се у источној и јужној Украјини, где је Јанукович претходно добио снажну подршку на председничким изборима 2010. године. Ови протести су ескалирали, што је резултирало руском војном интервенцијом[36][37], припајањем Крима Русији и стварањем самопроглашених отцепљених држава Доњецка и Луганска. Ово је изазвало рат у Донбасу.

Привремена влада, на челу са Арсенијем Јацењуком, потписала је споразум о придруживању ЕУ и распустила Беркут. Петро Порошенко је постао председник после убедљиве победе на председничким изборима 2014. године. Нова влада је вратила амандмане на украјински устав из 2004. који су контроверзно укинути као неуставни 2010. године[38] и покренула чистку великих размера државних службеника повезаних са свргнутим режимом[39][40][41]. Дошло је и до широке декомунизације земље, али и до шире ренацификације.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „EuroMaidan rallies in Ukraine – Nov. 21–23 coverage”. Kyiv Post. 25. 11. 2013. 
  2. ^ Snyder, Timothy (3. 2. 2014). „Don't Let Putin Grab Ukraine”. The New York Times. Приступљено 5. 2. 2014. „The current crisis in Ukraine began because of Russian foreign policy. 
  3. ^ Calamur, Krishnadev (19. 2. 2014). „4 Things To Know About What's Happening in Ukraine”. Parallels (World Wide Web log). NPR. Приступљено 3. 3. 2014. 
  4. ^ Spolsky, Danylo. „One minister's dark warning and the ray of hope”. Kyiv Post (editorial). Приступљено 27. 11. 2013. 
  5. ^ „Ukrainian opposition uses polls to bolster cause”. Euronews. 13. 12. 2013. Архивирано из оригинала 28. 1. 2014. г. Приступљено 13. 12. 2013. 
  6. ^ „Where did the downfall of Ukraine's President Viktor Yanukovych begin?”. Public Radio International. 24. 2. 2014. 
  7. ^ Веб-сайт Кабміну теж уже не працює [Cabinet Website also no longer works]. Ukrayinska Pravda (на језику: украјински). 11. 11. 2013. Приступљено 8. 12. 2013. 
  8. ^ „Hereha closes Kyiv City Council meeting on Tuesday”. Interfax-Ukraine. 24. 12. 2013. 
  9. ^ „Ukraine: Speaker Oleksandr Turchynov named interim president”. BBC News. 23. 2. 2014. 
  10. ^ „Makhnitsky: Some 50 people to be charged with organizing killings of Ukrainians”. Kyiv Post. 24. 2. 2014. Архивирано из оригинала 1. 3. 2014. г. Приступљено 24. 2. 2014. 
  11. ^ „Ukraine crisis: Lenin statues toppled in protest”. BBC News. 22. 2. 2014. Архивирано из оригинала 2. 6. 2014. г. Приступљено 19. 5. 2014. 
  12. ^ Мариинском парке собралось около 3–4 тысяч 'титушек' – нардеп [Mariinskyi park were about 3–4 thousand "titushek" – People's Deputy]. UNIAN (на језику: украјински). 22. 1. 2014. Приступљено 23. 1. 2014. 
  13. ^ В Харькове провели масштабный провластный митинг. BBC (на језику: руски). 30. 11. 2013. Приступљено 30. 11. 2013. 
  14. ^ „На провластный митинг в Донецке привезли несколько десятков автобусов 'неравнодушных'. Gazeta.ua. 23. 7. 2013. Приступљено 4. 12. 2013. 
  15. ^ Наша задача: отстаивать национальные интересы, строить Европу в Крыму и в Украине – Павел Бурлаков [Our task: to defend national interests, to build Europe in the Crimea and in Ukraine – Paul Boatmen]. Новости Крыма [Crimean News] (на језику: украјински). UkraineInfo. 4. 12. 2013. Архивирано из оригинала 7. 12. 2013. г. Приступљено 4. 12. 2013. 
  16. ^ ЄвромадаЇ в Україні: Запоріжжя вражало кількістю, а в Одесі пам'ятник Дюку 'одягли' у прапор ЄС [YevromadaYi in Ukraine Zaporozhye striking number, and in Odessa Monument to Duke "dressed" in the EU flag] (на језику: украјински). UA: TSN. 24. 11. 2013. Приступљено 15. 12. 2013. 
  17. ^ МОЗ: З початку сутичок померло 28 людей. Ukrayinska Pravda (на језику: украјински). Архивирано из оригинала 1. 12. 2008. г. Приступљено 20. 2. 2014. 
  18. ^ „В полоні МВС: затримано 77 активістів, в'язниця загрожує 40 з них”. Ukrayinska Pravda. Архивирано из оригинала 20. 2. 2014. г. Приступљено 20. 2. 2014. 
  19. ^ „Police held hostage by protesters in Kiev: interior ministry”. Chicago Tribune. 19. 2. 2014. Архивирано из оригинала 23. 2. 2014. г. Приступљено 23. 2. 2014. 
  20. ^ „Information about the victims of clashes in the center of Kyiv”. Ministry of Healthcare. Архивирано из оригинала 17. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  21. ^ а б Ukraine profile - Timeline, BBC News
  22. ^ Everything you need to know about the Ukraine crisis, Vox (3 September 2014)
    Ukraine's 2014 revolution to Trump's push for a Ukrainian probe of Biden: A timeline, ABC News (1 October 2019)
    The February revolution, The Economist (27 February 2014)
    Ukraine: Everything you need to know about how we got here, CNN (3 February 2017)
  23. ^ „Parliament passes statement on Ukraine's aspirations for European integration”. Kyiv Post. 22. 2. 2013. 
  24. ^ Dinan, Desmond; Nugent, Neil (ур.). The European Union in Crisis. Palgrave Macmillan. стр. 3, 274. 
  25. ^ Kiev protesters gather, EU and Putin joust, Reuters (12 December 2013)
  26. ^ а б Marples, David; Mills, Frederick, ур. (2015). Ukraine's Euromaidan: Analyses of a Civil Revolution. Ibidem Press. стр. 9—14. 
  27. ^ Yanukovych Offers Opposition Leaders Key Posts, Radio Free Europe/Radio Liberty (25 January 2014)
  28. ^ а б „Accountability for killings in Ukraine from January 2014 to May 2016” (PDF). Office of the United Nations High Commissioner for Human Rights. стр. 9, 21—25. 
  29. ^ „Europe’s new battlefield”. The Economist. 22. 2. 2014. „It is the worst violence Ukraine has known in its 22 years as an independent country 
  30. ^ а б „Yanukovich impeached”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-01. 
  31. ^ Frizell, Sam (22. 02. 2014). „Ukraine Protestors Seize Kiev As President Flees”. Time (на језику: енглески). ISSN 0040-781X. Приступљено 01. 03. 2022. 
  32. ^ „Parliament votes 328-0 to impeach Yanukovych on Feb. 22; sets May 25 for new election; Tymoshenko free” (на језику: енглески). 22. 2. 2014. Приступљено 18. 7. 2019. 
  33. ^ „Ukraine MPs vote to oust president” (на језику: енглески). 22. 2. 2014. Приступљено 24. 3. 2019. 
  34. ^ „Ukraine's parliament votes to oust president; former prime minister is freed from prison”. The Washington Post. 
  35. ^ Kramer, Andrew E. (24. 1. 2019). „Ukraine's Ex-President Is Convicted of Treason”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 3. 2019. 
  36. ^ Sullivan, Tim (1. 3. 2014). „Russian troops take over Ukraine's Crimea region”. Associated Press. Архивирано из оригинала 1. 3. 2014. г. 
  37. ^ Sengupta, Somini (15. 3. 2014). „Russia Vetoes U.N. Resolution on Crimea”. The New York Times. Приступљено 12. 3. 2015. 
  38. ^ McElroy, Damien (23. 2. 2014). „Ukraine revolution: live – Ukraine's president has disappeared as world awakes to the aftermath of a revolution” . The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. 
  39. ^ Zabyelina, Yuliya (2017). „Lustration Beyond Decommunization: Responding to the Crimes of the Powerful in Post-Euromaidan Ukraine”. State Crime Journal. 6 (1): 55—78. ISSN 2046-6056. JSTOR 10.13169/statecrime.6.1.0055. doi:10.13169/statecrime.6.1.0055. 
  40. ^ „Ukraine to launch 'full clean-out' of corrupt officials”. Reuters (на језику: енглески). 10. 10. 2014. Приступљено 21. 5. 2019. 
  41. ^ Mishina, Ekaterina (14. 4. 2015). „Risks of Delayed Lustrations”. Institute of Modern Russia (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 04. 08. 2019. г. Приступљено 21. 5. 2019.