Слој (геологија)

Слој је геолошко тело, изграђено од мање или више истоветног материјала

Слој је геолошко тело, изграђено од мање или више истоветног материјала. То је основни елемент седиментих стена, настао као резултат једне континуиране фазе седиментације, чији је првобитни положај хоризонталан или субхоризонталан.[1] Од подинског и повлатног слоја издвојен је површима слојевитости, које представљају границе механичког дисконтинуитета. Управно растојање између доње и горње површи слојевитости је дебљина слоја. Према дебљини, слојеви се деле на: лиске (испод 5 mm), плоче (од 5 до 50 mm), слојеве (5 до 60 cm) и банке (дебљина већа од 60 cm).

Страта у Салти (Аргентина).
Голденвилски слојеви у каменолому у Бедфорду, Канада. Ово су морски седименти средњег камбријума. Ова формација покрива преко половине Нове Шкотске и забележена је као
8.800 m (29.000 ft) дебљине у неким областима.

Слој је у простору одређен својим елементима пада, азимутом и падним углом. Врло је важно познавати елементе пада слоја, због одређивања елемената набора које слојеви изграђују. Тако је, у теренима који имају сложен тектонски склоп, важно одредити да ли су слојеви у преврнутом или нормалном положају. То се најчешће ради на основу испитивања карактеристика примарних планара, при чему се најчешће користе следећи критеријуми: биостратиграфско простирање, градациона слојевитост, критеријум односа кливажа према слојевитости, испитивање седиментних структура, анализа набора нижег реда, итд.[2]

Карактеристике

уреди
 
Слојеви од перма до јуре у области висоравни Колорадо у југоисточној Јути показују принципе стратиграфије. Ови слојеви чине већину познатих истакнутих стенских формација у широко распоређеним заштићеним подручјима као што су национални парк Капитол Риф и национални парк Кањонландс. Од врха до дна: Заобљене жуте куполе Навахо пешчара, слојевита црвена формација Кајента, литично-формирајући, вертикално спојени, црвени пешчар Вингејт, нагибна, пурпурна формација Чинл, слојевита, светлије-црвена формација Моенкопи и бела, слојевита Катлер формација пешчара. Слика из националног рекреативног подручја Глен кањон, Јута.

Стратум је генерално један од низа паралелних слојева који леже један на другом и формирају огромне дебљине слојева.[1] Површине лежишта (равни лежишта) које раздвајају слојеве представљају епизодне прекиде у таложењу повезане или са периодичном ерозијом, престанком таложења или неком комбинацијом ова два.[3][4] Наслагани заједно са другим слојевима, појединачни слојеви могу формирати сложене стратиграфске јединице које се могу простирати на стотине хиљада квадратних километара Земљине површине. Појединачни слој може покрити сличне велике површине. Слојеви се обично посматрају као траке различитих боја или различито структурираног материјала изложене у литицама, усецима путева, каменоломима и обалама река. Појединачне траке могу варирати у дебљини од неколико милиметара до неколико метара или више. Трака може представљати специфичан начин таложења: речни муљ, песак на плажи, мочвара угља, пешчана дина, корито лаве итд.

Врсте стратума

уреди

У проучавању слојева стена и седимената, геолози су препознали низ различитих типова слојева, укључујући корито, ток, траку и кључно лежиште.[1][5] Лежиште је један слој који се литолошки разликује од осталих слојева изнад и испод њега. У класификационој хијерархији седиментних литостратиграфских јединица, корито је најмања формална јединица. Међутим, само слојеви који су довољно карактеристични да буду корисни за стратиграфску корелацију и геолошко мапирање обично добијају формална имена и сматрају се формалним литостратиграфским јединицама. Вулкански еквивалент лежишта, ток, је дискретни екструзивни вулкански слој или тело које се разликује по текстури, саставу или другим објективним критеријумима. Као и у случају корита, ток треба означити и именовати као формалне литостратиграфске јединице само када је карактеристичан, распрострањен и користан за стратиграфску корелацију. Трака је танак слој који се разликује по специфичној литологији или боји и користан је у корелацији слојева. Коначно, кључно лежиште, које се такође назива и обележивач, је добро дефинисан, лако препознатљив слој или тело слојева који има довољно карактеристична својства, као што су литологија или фосилни садржај, да се препознају и корелирају током мапирања геолошког поља или подземне површине.[1][5]

Галерија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в г Salvador, A. ed., 1994. International stratigraphic guide: a guide to stratigraphic classification, terminology, and procedure. 2nd ed. Boulder, Colorado, The Geological Society of America, Inc., 215 pp. ISBN 978-0-8137-5216-7
  2. ^ Neuendorf, K.K.E., Mehl, Jr., J.P., and Jackson, J.A. , eds., 2005. Glossary of Geology 5th ed. Alexandria, Virginia, American Geological Institute. 779 pp. ISBN 0-922152-76-4
  3. ^ Davies, Neil S.; Shillito, Anthony P. (2021). „True substrates: The exceptional resolution and unexceptional preservation of deep time snapshots on bedding surfaces”. Sedimentology. 68 (7): 3307—3356. S2CID 236375915. doi:10.1111/sed.12900. .
  4. ^ Davies, N.S., and Shillito, A.P. 2018, Incomplete but intricately detailed: the inevitable preservation of true substrates in a time-deficient stratigraphic record. Geology, 46, 679–682.
  5. ^ а б Murphy, MA., and Salvador, A., 1999. International stratigraphic guide—an abridged version. Episodes, 22(4), pp.255-272.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди