Чекме
Чекме (мађ. Csökmő) град је у Мађарској. Чекме је један од градова у оквиру жупаније Хајду-Бихар.[2] Покрива површину од 68,97 km2 (27 sq mi) и има популацију од 1.925 људи (процена за 2013. годину).[3]
Чекме мађ. Csökmő | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Мађарска |
Регион | Регија велике северне равнице |
Жупанија | Хајду-Бихар |
Срез | Беретћоујфалу |
Становништво | |
Становништво | |
— | 1.925[1] |
— густина | 27,9 ст./km2 |
Географске карактеристике | |
Координате | 47° 01′ С; 21° 11′ И / 47.02° С; 21.18° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
Површина | 68,97 km2 |
Поштански број | 4145 |
Позивни број | (+36) 54 |
Веб-сајт | |
http://csokmo.hu/ |
Географско положај
уредиНалази се на југозападној ивици равнице Бихар, близу ушћа река Берећо и Шебеш-Кереш.[4] Најближи град је Сегхалом 12 километара западно, а остали суседи су: Дарваш са североистока, Комади са истока, Ујираз са југоистока, Чаркад са запада и регионални пут са северозапада.
Историја
уредиПрема усменом предању, у атару села је пре доласка Мађара на ове просторе постојао аварски прстен (аварски налази су већ пронађени), а Мађари приликом доласка већ наишли на насељена села. Најстарији писани доказ о постојању села је „Варади Регеструм”, према коме је 1219. године оптужени из Чекмеа био позван и на црквени суд, који је судио по тесту ужареног гвожђа. Село је уништено током најезде Татара, а поново је насељено четрдесетак година касније. Поред Авара, првобитни становници овог краја и села били су Словени, али су се овде смењивали или трпели Готи, Хуни, Гепиди, Римљани, Бугари и Хазари, узнемирени наследним ратовима. У ствари, освајачи су чак пронашли Секеље и Олахе, све док коначно парламент из 1279. није одредио обале реке Кереш, укључујући притоке, као место насељавања Куна.
Од почетка 1700-их, Чекме је припадао Нађвараду као део округа Тисантули, затим округа Нађварад. Између 1867. и 1918. био је у округу Бихар, такође са седиштем Нађварад, када је Бихар био највећи округ у Мађарској. Године 1920. већи део округа је припојен Румунији, а овде се доселио и административни и верски центар Нађварад. Мања половина округа Бихар остала је у Мађарској, њено седиште је било Беретћоујфалу, а припадао јој је и Чекме. После друге одлуке у Бечу, стари Бихар Нађварад је поново био у власништву Мађарске, али је после 1945. године враћено стање пре 1940. године. Преостали округ Бихар је реорганизован 1950. године и оживљен под именом Хајду-Бихар са Дебрецином као центром.[5]
Популација
уредиГодина | 1980. | 1990. | 2001. | 2010. | 2011. | 2013. |
---|---|---|---|---|---|---|
Популација | 2.462 (цензус)[3] | 2.238 (цензус)[3] | 2.171 (цензус)[3] | 1.835 (процена)[6] | 1.928 (цензус)[3] | 1.925 (процена)[3] |
Током пописа из 2011. године, 85% становника се изјаснило као Мађари, 4% као Роми, а 0,2% као Немци (15% се није изјаснило, због двојног идентитета, укупан број може бити већи од 100%).
Верска дистрибуција је била следећа: римокатолици 4,1%, реформисани 43,5%, гркокатолици 0,2%, лутерани 0,2%, неденоминациони 29,9% (21,8% није одговорило).[7]
Референце
уреди- ^ Gazetteer of Hungary, 1 January 2015. Hungarian Central Statistical Office. 3 September 2015
- ^ „Csökmő City Info”. CitySeek.org. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 5. 1. 2014.
- ^ а б в г д ђ „Csökmő Population Table”. citypopulation.de. Приступљено 5. 1. 2014.
- ^ Magyarország kistájainak katasztere, Második, átdolgozott és bővített kiadás, Szerkesztette Dövényi Zoltán, MTA Földrajztudományi Kutatóintézet, Budapest, 2010, ISBN 978-963-9545-29-8, pag=263.
- ^ Tuza Tibor (szerk.): Rege rejtő mocsársziget; Kiadó: Csökmő Nagyközség Önkormányzata, Varga József polgármester; Debrecen, 2002 (Második – javított és bővített – kiadás); 88–91. o.
- ^ „Helységnévkönyv adattár 2010”. KSH (Hungarian Central Statisctical Office). 1. 1. 2010. Архивирано из оригинала 7. 11. 2012. г. Приступљено 5. 1. 2014.
- ^ Csökmő Helységnévtár
Спољашње везе
уреди- Званични веб-сајт
- Најновије вести Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2017)
- Вебстраница
- Летњиковац Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2022)