Бане Минић
Бранимир Бане Минић (Београд, 1938) је српски академски сликар.[1]
| Бранимир Минић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1938. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
Биографија уреди
Рођен је 1938. године у Београду.[2] Завршио је Академију ликовних уметности и постдипломске студије у класи професорке Љубице Сокић 1964.[3] Припада најмлађој генерацији београдских сликара нефигуративног смера, заинтересован је за геометризоване и апстрактне облике.[4] Прву изложбу је одржао у Октобарском салону 1963, а следеће године је постао члан Удружења ликовних уметника Србије.[5] Самостално је излагао у Београду 1964, 1967, 1969. и 1972. и Зрењанину 1972. године.[2] Учествовао је на групним изложбама у земљи и иностранству, изложбама УЛУС-а 1964—1973, Октобарског салона 1964—1973, колонија Суботице, Ечке, Почитеља и Рима,[3] изложбама у Љубљани, Ужицу, Чачку, Крагујевцу, Нишу, Приштини и Фиренци 1967. и Софији 1968. и изложби „Анале” у Поречу 1972. године.[2] Сматра се једним од оснивача Скадарлије као уметничке четврти. За бронзани рељеф Скадарлије, коју је правио у знак братимљења Скадарлије и боемске четврти на Монмартру, у Паризу је одликован титулом Витеза од Монмартра.[6] Добитник је награде Академије ликовних уметности у Београду и награде поводом Дана београдских студената 1964,[3] награде УЛУС-а 1968.[2] и награде „Златна палета” 1986. године.[7] Његове слике се налазе по музејима и галеријама у Србији и региону, на њима доминирају пејзажи и портрети.[8] Рад на пејзажима је развијао у две етапе, у првој је наглашена лична визија која у првом тренутку није лако схватљива за посматрача, а у каснијем периоду је настојао да буде конкретнији па је радио пределе слика у виду лаких студија, налик на скице у техници уљаних пастела.[4] Од 22. маја до 4. јуна 2013. је у галерији УЛУС-а, у Кнез Михаиловој улици, изложбом обележио својих педесет година уметничког стваралаштва.[8] Живео је невенчано осам година са глумицом Недом Спасојевић до њене смрти,[5] са њом има ћерку, такође глумицу, Исидору Минић.[1]
Референце уреди
- ^ а б Требјешанин, Борка Г. (09. 05. 2011). „Живимо у време усамљености”. политика.рс. Политика. Приступљено 02. 10. 2013.
- ^ а б в г Изложба дела Сталног фонда за унапређење стваралаштва младих уметника ликовних и примењених уметности. Београд: Удружење ликовних уметника Србије. 1974.
- ^ а б в Млади 1972—1973. Београд: Удружење ликовних уметника Србије. 1973.
- ^ а б „УЛУС: Бранимир Минић -Инвентар Атељеа”. српскателевизија.цом. Српска телевизија. Приступљено 02. 10. 2013.
- ^ а б Антонијевић, Јасмина (10. 6. 2013). „Исидора Минић: Кад један брод отплови, други се чува”. сторy.рс. Сторy. Архивирано из оригинала 04. 10. 2013. г. Приступљено 02. 10. 2013.
- ^ Петровић, Петар (29. 9. 2013). „Скадарлија на Монмартру”. актер.цо.рс. Актер. Архивирано из оригинала 04. 10. 2013. г. Приступљено 02. 10. 2013.
- ^ Пролећна изложба 2009 - Павиљон Цвијета Зузорић (пдф). Београд: УЛУС. 2009. ИСБН 978-86-82765-59-2. Приступљено 03. 10. 2013.
- ^ а б Тањуг (22. 5. 2013). „Пејзажи Бранимира Минића у галерији УЛУС”. актер.цо.рс/. Актер. Архивирано из оригинала 04. 10. 2013. г. Приступљено 02. 10. 2013.
Литература уреди
- Пролећна изложба 2009 - Павиљон Цвијета Зузорић (пдф). Београд: УЛУС. 2009. стр. 6—. ИСБН 978-86-82765-59-2. Приступљено 03. 10. 2013.
