Википедија

Цезаропапизам

Cezaropapizam (нем. Cäseropapismus) означава примат државне власти над црквеном. Термин је сковао Макс Вебер. Однос између цркве и државе у Византији традиционално се назива симфонија.

Цезаропапизам у Византији уреди

 
Византијски цар и хришћански епископи држе Никејски симбол вере.

Овакво уређење је постојало у Византији, где је поглавар световне власти (цар) фактички био и поглавар цркве: он је именовао црквеног поглавара, цариградског патријарха. Цареви су се често мешали у догматске спорове, регулишући догму и ритуале едиктима и законима. Таква ситуација је постојала у Источном римском царству из времена првих васељенских сабора (почевши од борбе против аријанства), током којих су црквена лица апеловала на цара у решавању догматских, обредних и црквених питања. Коначно, таква одредба је била садржана у Кодексу и Новелама цара Јустинијана, који је рекао да је „извор свег богатства цркве великодушност цара“.

Већ цар Константин Велики је уводио цезаропапизам, кад је дао хришћанству слободу Миланским едиктом 313. То се показало нарочито на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године у време цара Константина Великог.

Васељенско хришћанство је имало постати темељ васељенског царства. Цар, а не папа, сазвао је епископе читавог царства на први општи (универзални, васељенски) сабор, да би се тамо уклониле верске разлике. Као „епископ за спољна подручја“ (грчки: епископос тон ектос) осећао се потпуно саодговоран за Цркву.[1] Ту своју бригу је изразио на отворењу првог сабора тим речима управљеним саборским очевима: »Моја велика жеља је била, моји пријатељи, да се скупа с вама радујем тог сабора. Гори него рат и страшнији него битка се мени чини тај унутрашњи раскол у Божјој Цркви«. Тако Евзебије о отворењу сабора.[2]

Византијски цезаропапизам се ширио на цело царство. Временом су цареви, почевши са Јустинијаном I, наметали одобрење изабраном папи у Риму, да је смео вршити своју службу. Рим се упркос томе у верским питањима није покоравао диктатима из Цариграда, као што то показује случај папе Северина и других понтифика, међу којима су били и мученици.[3][4]

Епископ Хиларије Поатјејски је писао у вези тога о Константиновом наследнику Констанцију: »Не бије нас по леђима, шкакља нас по трбуху. Не плени нам имутак, богати нас за смрт. Части нас у својој палати, да нас зароби. Не сече нам главе мачем, нашу душу убија златом.«[5]

На Западу је спасио Цркву из царевог »загрљаја« свети Амброзије Милански[6], надаље Лав Велики и Гргур Велики, а на Истоку свети Јован Златоусти.

Симфонија уреди

 
Руски цар Николај се опрашта 1904. од пукова, који полазе у рат у Манџурији. У десној руци држи Христову икону и дели благослов, који војници клечећи примају

Овај тип односа је нашао своју правну формулацију у тзв. симфонији, која је први пут била формулисана у 6. веку у шестој Јустинијановој новели. Јустинијаново учење о „симфонији“ познавао је и Свети Сава који у Законоправилу преводи најважнија места тог византијског учења које је следио као модел.[7]

Византијски модел »државне Цркве« заживео је нарочито у царској Русији, где је на пример император сверуски (лаик, а не посвећени владика или свештеник) Христовом иконом благосливљао официре и војнике пред одлазак на бојно поље у Руско-јапанском рату.[8]

Цезаропапизам у историји и данас уреди

  • У исламу цезаропапизам је још изразитији; његов оснивач Мухамед је био у једној личности врховни државни, војни и верски поглавар.
  • У периоду после реформације а посебно верских ратова уводи се крути цезаропапизам; по начелу »Цуиус регио — еиус религио« (»Чија је земља — његова је вероисповест«) феудални господар је одређивао верску припадност својих поданика, што се спроводило више силом него милом. I довело је до миграције посебно протестантског живља на територију данашње Војводине.
  • У англиканизму краљ Хенри VIII у својој личности ујединио је не само земаљску, него и верску власт и тражио потпуно послушност поданика. Енглеска краљица (или краљ) је и данас не само врховни поглавар државе, него и Цркве; ипак данас и тамо постоји слобода вероисповести.
  • У данашњем демократском уређењу у том погледу углавном влада одељеност Цркве од државе, односно држава је одговорна за световно, а верске заједнице за духовно подручје. Такво је уређење и у Србији и осталим бившим југословенским републикама.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Франзен, Аугуст (1970). Преглед повијести кршћанства. Кршћанска садашњост – Глас концила, Загреб. стр. 53. 
  2. ^ Холзер, Јосеф (1995). Папежи од Петра до Јанеза Павла II. Дружина, Љубљана. стр. 22. 
  3. ^ Бенедик, Метод (1989). Папежи од Петра до Јанеза Павла II. Мохорјева дружба Цеље. стр. 65. 
  4. ^ Ференц Цхобот (1909). А пáпáк тöртéнете. Пáтриа, Рáкоспалота. стр. 107. 
  5. ^ Бенедик, Метод (1989). Папежи од Петра до Јанеза Павла II. Мохорјева дружба Цеље. стр. 34. 
  6. ^ Холзер, Јсеф (1995). Згодовина Церкве в стотих сликах. Дружина Љубљана. стр. 38с. 
  7. ^ Мирко Ђорђевић, Муке са симфонијом
  8. ^ Аладáр Баллаги идр (1920). Толнаи вилáгтöртéнелме (VII рéсзбен), Напјаинк тöртéнете. Толнаи нyомда Будапест. стр. 204. 

Литература уреди

  • Аладáр Баллаги идр (1920). Толнаи вилáгтöртéнелме (VII рéсзбен), Напјаинк тöртéнете. Толнаи нyомда Будапест. стр. 204. 
  • Холзер, Јсеф (1995). Згодовина Церкве в стотих сликах. Дружина Љубљана. стр. 38с. 
  • Бенедик, Метод (1989). Папежи од Петра до Јанеза Павла II. Мохорјева дружба Цеље. стр. 34. 
  • Ференц Цхобот (1909). А пáпáк тöртéнете. Пáтриа, Рáкоспалота. стр. 107. 
  • Бенедик, Метод (1989). Папежи од Петра до Јанеза Павла II. Мохорјева дружба Цеље. стр. 65. 
  • Холзер, Јосеф (1995). Папежи од Петра до Јанеза Павла II. Дружина, Љубљана. стр. 22. 
  • Франзен, Аугуст (1970). Преглед повијести кршћанства. Кршћанска садашњост – Глас концила, Загреб. стр. 53. 
  • Б. Бангха: Католикус леxикон I-IV, А магyар култúра киадáса, Будапест 1931–1933.
  • M. Бенедик: Папежи од Петра до Јанеза Павла II., Мохорјева дружба Цеље 1989.
  • Ф. Цхобот: А пáпáк тöртéнете. Пáтриа, Рáкоспалота 1909.
  • А. Франзен: Преглед повијести Цркве, Кршћанска садашњост – Глас концила, Загреб 1970. (по: Клеине Кирцхенгесцхицхте, Хердер-Бüцхереи Бд. 237/238. Фреибург и. Б. 1968 (2. издаја).
  • Ј. Холзер: Дие Гесцхицхте дер Кирцхе ин 100 Репортаген. Ниедерöстерреицхисцхес Прессехаус, Ст. Пöлтен 1979, 1. Ауфлаге. (Словенски превод: Згодовина Церкве в стотих сликах, Дружина Љубљана 1995, Преведел Франце M. Долинар. ISBN 978-961-222-031-0.)
  • Календар Добри пастир за годину 1963: Опћи црквени сабори. К. Карин, Удружење католичких свећеника НР БиХ, Сарајево 1962.
  • Леxикон фüр Тхеологие унд Кирцхе I-X, 2. Ауфлаге, Хердер, Фреибург им Бреисгау 1930-1938.
  • Ф. X. Сеппелт –К. Лöффлер: Папстгесцхицхте вон ден Анфäнген бис зур Гегенwарт. Јосеф Кöсел&Фриедрицх Пустет, Мüнцхен 1933.
  • А. Стрле: Вера Церкве, Документи церквенега учитељства. Мохорјева дружба Цеље 1977.
  • Згодовина кршчанства, Заложба: Државна заложба Словеније в соделовању с Тисковним друштвом Огњишче, Љубљана 1992. ISBN 978-86-341-0644-2. (извирник: Тхе хисторy оф Цхристианитy, Ревисед едитион цопyригхт 1990 Лион Публисхинг).

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Cezaropapizam&oldid=27522982”