Википедија

Дојке

region torza primata koji sadrži mlečnu žlezdu

Дојке или сисе (лат. mamma), су жлезде карактеристичне за женски пол, по којој је назван читав род сисара.[3][4][5] Налази се на предњој страни грудног коша на граници кости и хрскавице четвртог ребра. Дојке су генетски апокрина кожна жлезда.[6][7]

Дојке
Маммае мамма[1]
Морфологија дојки са ареолама, брадавицама и подгрудним набором
Детаљи
АртеријаУнутрашња грудна артерија
ВенаУнутрашња грудна вена
Идентификатори
Латинскимамма (маммалис "оф тхе бреаст")[2]
МеСХД001940
ТАА16.0.02.001
ФМА9601
Анатомска терминологија

Величину и облик дојки одређује поткожно масно ткиво које обликује и обавија мрежу млечних канала који конвергирају у брадавице. На крајевима канала су лобуси или групе алвеола, где се млеко производи и складишти у одговору на хормонске сигнале.[8] У трудноћи, дојке одговарају на сложене интеракције хормона , укључујући и естрогене, прогестерон и пролактин, који посредују завршетак свог развоја, наиме лобулоалвеоларно сазревање, у припреми лактације и дојења. Након порођаја, алвеоле стимулишу производњу и лучење млека за дојенчад.

Уз функцију у прехрани дојенчади, женске дојке имају друштвене и сексуалне карактеристике. Дојке су представљене на значајним античким и модерним скулптурама, другим облицима уметности и фотографијама. Женске груди се схватају као истакнута особеност у перцепцији жене, њене слике тела и сексуалне привлачности. Неке западне културе асоцирају дојке са сексуалношћу и имају тенденцију сматрања голих груди на јавним местима као нескромност или непристојност. Дојке и посебно брадавице су ерогене зоне жене. С обзиром на нагласак у неким културама на величину груди и привлачности, неке жене траже подешавање груди или друге операције за повећање или смањење њихове величине или подизање опуштених груди.[8]

Дојке припадника врсте Homo sapiens уреди

Дојка женског новорођенчета не разликује се од дојке мушког новорођенчета. Једна и друга непосредно након рођења излучују секрет под утицајем хормона пролактина.[9] До почетка пубертета мушке и женске дојке се развијају једнако, а онда се мушка дојка у правилу даље не развија, док се женска под утицајем женских полних хормона развија и њен развој се завршава тек за време трудноће и дојења.

Дојка жене је сложена тубулоалвеоларна жлезда, изграђена од 20 до 25 појединачних жлезда. Свака од њих заједно с везним и масним ткивом изграђује по један режањ. Режњеви су међусобно одељени гушћим везивним ткивом, а сваком режњу дојке припада један главни одводни канал (ductus lactiferus), који завршава левкастим проширењем на брадавици (porus lactiferus).

Дојка полно зреле жене се циклички мења зависно од менструалног циклуса.

Брадавица дојке (mamilla mammae) и појас који је окружује (areola mammae) покривени су нежном и јаче пигментисаном кожом. Епидермис брадавице и ареоле код жена је јаче орожен (као заштита код дојења).

Везивно ткиво брадавице садржава велики број крвних и лимфних жила и глатких мишићних ћелија, које су смештене кружно и уздужно око одводних канала, а радијално и трансверзално на бази брадавице. Током трудноће се знатно повећавају жлездни елементи на рачун везног ткива захваљујући деловању естрадиола и прогестерона, а промене су видљиве од другог месеца трудноће.

Ембриологија уреди

 
Промене дојки током трудноће у првом и трећем тромесечју

Дојка је модификована знојна жлезда, која се код женки развија у функционални орган, а код мушкарца остаје рудиментирана.

Крајем првог месеца ембрионског развоја, дуж вентролатералне стране трупа, од основе руке до основе ноге, развијају се млечне пруге. Њихови кранијални делови се развијају у млечне жлезде. Урастањем задебљале епидерме у мезенхим из његовог дисталног краја израста низ епителних трачака (до 25), од којих се развију главни одводни канали режњева млечне жлезде (ducti lactiferi). Крајем фетусне фазе живота, епителни траке се разгранавају, па се њима појављује лумен. Према вани, млечни канали се отварају у удубину, од које се, одмах након рођења, формира брадавица, ширењем дубљег мезенхима.

Гранање епителних трака, који представљају будуће млечне каналиће, наставља се и након рођења. Код мушкараца, под утицајем мушких хормона и недостатка довољне количине естрогена, гранање престане пре пубертета, па млечна жлезда остаје неразвијена. Код жене се, у том добу, наставља деоба епителних тачака, уз истодобно гомилање масног ткива. Коначно разграњење и формирање жлезданих делова и њихова диференцијација у правцу развијање способности за секрецију млека, завршава се за време трудноће, а у старости се дешва сенилна инволуција.[10][11][12]

Анатомија и хистологија уреди

 
Дојка
1-Грудни кош;
2-Грудни мишић;
3-Млечне жлезде;
4-Брадавица;
5-Ареола;
6-Млечни канали;
7-Масно ткиво;
8-Кожа

Нормалну величину, дојке постижу током адолесценције, између шеснаесте и деветнаесте године. Већином се налазе на нивоу између другог и седмог ребра, те између бочног руба прсне кости и средње пазушне линије (regio mammalis). Корен дојке (radix mammae) је у подручју испод другог ребра и наставља се у труп дојке (corpus mammae), која је обложена кожом, са оштро-жлебним доњим набором у (sulcus submammalis) и прелази у кожу грудног коша. На врху дојке је њена природна брадавица (papilla mammae), избочена структура, обично висине и ширине по око центиметар, кроз коју излазе изводни канали млечне жлијезде. Око брадавице је кружно пигментирано подручје (areola mammae). Дојку обликује жлездано ткиво млечне жлезде (glandula mammaria), које је уграђено у везивну строму и обложено масним ткивом. Млечна жлезда садржи 10 до 20 мехурасто-цевастих жлезда (lobi glandulae mammariae), од којих свака има сопствени изводни каналић (ductus lactiferi) који се посебно отвара на брадавици. Режњеви се деле на режњиће (lobuli glandulae mammariae), који су одвојени везивним преградама. То доприноси да се палпацијом млечна жлезда чини као зрнаста маса. Режњеви и изводни канали распоређени су зракасто око брадавице, па свака операција уважава правило да рез дојке мора бити радијалан према брадавици. Изводни канал проширује се пре уласка у брадавицу, у 5 до 9 мм широки синус (sinus lactiferus), након чега се опет сужава, пре отварања на врху брадавице.

Артерије дојке су гране трију артерија: унутрашње (a. thoracica interna), латералне (a. thoracica lateralis) и међуребрене артерије (aa. intercostales). Arteria thoracica interna снабдева крвљу средњи део дојке; из ове артерије полазе перфорантни огранци (rr. perforantes) који пробијају међуребрене просторе. Од перфорантних грана одлазе огранци за дојку (rr. mammarii). Бочни део дојке прокрвљавају огранци a. toracike lateralis (rami mammarii laterales). Дубоки део опскрбљују огранци интеркосталних артерија (rr. mammarii). Вене дојке формирају обилати поткожни сплет, који започиње око ареоле, Халеровим прстеном (plexus venosum areolaris). Вене медијалног дела дојке уливају се у унутрашње вене прсног коша (vv. thoracicae internae), а из бочног дела дојке, венску крв одводе латерална вена грудног коша (v. thoracica lateralis) и међуребрене вене (vv. intercostales).

Лимфни судови дојке налазе се на њеној површини и у дубини, чинећи међусобно повезане мреже (са анастомозама). Највећи део површних лимфних судова улива се у пазушне лимфне чворове (nodi lymphatici axillares). Неки од поткожних лимфних судова уливају се и у пазушне лимфне чворове супротне стране, и то непосредно или посредно, преко лимфних судова супротне стране. Лимфа из брадавице, ареоле и латералног дела дојке улива се у пазушне лимфне чворове дуж доњег руба великог грудног мишића. Из латералних делова лимфног суда најпре полазе у међуребрене лимфне чворове (nodi lymphatici intercostales), а затим у пазушне (nodi lymphatici axillares). Из горњих и дубоких делова дојке, лимфни судови теку уздуж слоја великог грудног мишића према пазуху. На том путу налазе се грудни лимфни чворови (nodi lymphatici pectorales). Други део тих судова пробија се кроз тај мишић и улива се у инфра- и супраклавикулске лимфне чворове. Из дубоких делова медијалне стране дојке, лимфни судови пролазе кроз међуребрене мишиће и уливају се у парастерналне лимфне чворове (nodi lymphatici parasternales). То су једини лимфни судови који што потпуно мимоилазе пазушне лимфне чворове.

Пазушни лимфни чворови, њих 30 до 40, деле се на:

  • лимфне чворове у врху пазушне јаме (nodi lymphatici apicales), у
  • центру пазушне јаме (nodi lymphatici centrales),
  • дуж медијалне стране пазушне вене (nodi lymphatici laterales),
  • дуж доњег руба великог грудног мишића (nodi lymphatici pectorales) и
  • испред субскапуларног мишића (nodi lymphatici subscapulares).

Дојку инервирају међуребрени живци (nn. intercostales, II до VI). Горњи део дојке инервирају и огранци супраклавикулских живаца, вратног сплета. У коријуму и испод кожног слоја налазе се Ватер-Пацинијева и Мејснерова чулна телешца.

Облик и подршка уреди

 
Женске дојке

Морфолошке варијације у величини, облику, запремини, ткивној густини, pectoral locale, и размаку дојки одређују њихов природни облик, изглед, и позицију на женском прсима. Величина дојки и друге карактеристике нису индикација односа масноће и млека жлезда, нити потенцијала да жена доји одојче. На величину и облик дојки утичу нормалне хормонске промене (телархе, менструација, трудноћа, менопауза) и медицинска стања (е.г. хипертрофија дојки).[13] Облик дојки је природно одређен подршком суспензора Куперових лигамената, мишићима и коштаном структуром прса, и кожним покривачем. Суспензорни лигаменти одржавају дојке са кључне кости и лавијско-прсног појаса пролазећи кроз и обухватајући масноћу и ткиво млечних жлезда. Дојке су постављене, причвршћене и подупрте на грудном зиду, док је њихов облик успостављен и одржаван кожном омотницом. Иако је уобичајено веровање да дојење узрокује падање дојки,[14] истраживања су показала да женске дојке падају услед четири кључна фактора: пушење цигарета, број трудноћа, гравитације, и увећања или губитка телесне тежине.[15]

Физиологија уреди

Неразвијена дојка мушкараца је рудиментни орган, а код жена је део полног апарата, који лучи млеко и омогућава прехрану дојенчета, захваљујући међуделовању низа хормон.

У пубертет, естрогени циклично подстичу раст строме и каналића, као и одлагање масти која повећава волумен дојке. Потпуни развој дојке збива се у трудноћи, када постељица лучи велике количине естрогена, који доводе до гранања и раста система каналића, повећања строме и улагања масти. На тај раст утичу још најмање четири хормона: хормон раста, пролактин, глукокортикоиди надбубрежних жлезда и инсулин.

Под утицајем прогестерона расту режњићи, алвеоле пупају, а алвеолске ћелије попримају секрецијска обележја. То је аналогно утицају прогестерона на ендометријум у другој половини менструацијског циклуса.

Естроген и прогестерон имају и специфично инхибицијско деловање на лучење млека. Пролактин који се лучи из хипофизе мајке и подстиче лучење млека. Концентрација му се непрестано повећава, од 5. недеље трудноће до порођаја. При порођају, концентрација пролактина је око 10 пута већа од нормалне. Постељица утиче на лучење млека, као и лучењем велике количине соматотропина, који делује благо лактогено. До порода, дојка излучује мале количине колострума који, за разлику од млека, не садржи масти. Након порода престаје лучење естрогена и прогестерона, што омогућава испољавање лактогеног ефекта пролактина. Два до три дана након порода, почиње обилно лучење млека, за што је, осим пролактина потребно лучење и осталих мајчинских хормона, од којих су најважнији хормон раста, глукокортикоиди надбубрежне жлезде и паратироидни хормон. Они утичу на метаболизам аминокиселина], масних киселина, глукозе и калцијума, који су потребни за стварање млека.

Ниво пролактина после порођаја опада на нетрудничку, али свако дојење изазива десетероструко повећање лучења пролактина које траје око један сат, услед рефлексног деловања подражаја брадавице на хипоталамус. Тај пролактин осигурава млеко за идуће дојење. Ако се дојење прекине или када дође до оштећења хипоталамуса или хипофизе, за неколико дана се изгуби способност стварања млека.

Млеко се непрекидно лучи у алвеоле млечних жлезда, а у каналиће, тј. до дојенчета долази комбинованим, неурогеним и хормонским подражајем окситоцина. Окситоцин се лучи истовремено с пролактином, преносом импулса соматским нервима, преко кичмене мождине, у хипоталамус. У дојку долази путем крви и изазива контракцију миоепителних ћелија које окружују алвеоле, што изазива истискивање млека у каналиће. Овај процес започиње пола до једне минуте након што дете почне сисати, а јавља се у обе дојке. Као стимулација, често је довољно само тетошење детета или дечји плач. Насупрот томе, инхибиција лучења окситоцина настаје због многих психогених фактора, као и уопћене симпатичке стимулације. Зато је значајно да мајка има несметане увслове да би дојила дете.[16][17]

Болести дојке уреди

Дојка мушкарца је рудиментни орган, релативно неосетљив на хормонске утицаје. Код жена дојка је сложено грађен орган, који је на њих веома осетљив. Због раније описаних особености, дојке жене су врло осетљиве и склоне патолошким променама. Све болести дојке могу се сврстати у две велике категорије:

  • нетуморске и
  • туморске болести.

Нетуморске уреди

Међу најчешћим нетумосрским болестима дојке су амастија, галактореја, атрофија, тејлитис, и дисплазија.

Поремећаји развоја се испљавају као амастија (мањак дојке), микромастија (мале дојке), макромастија (велике дојке), полимастија (прекобројне дојке), ателија (мањак брадавице), микротелија (ситна увучена брадавица), полителија (прекобројна брадавица).

Поремећаји функције дојки су галактореја (излучивање млека изван доба дојења), сецернирајућа дојка, крварећа дојка, мастодинија (болна дојка), продужено дојење, преобилна количина млека, неиздашност дојки и спонтано истицање млека.

Регресивне промјене дојке су атрофија (смежуране дојке), дистрофија (претварање ткива дојке у масноће, слуз или стварање калцификата) и стеатонекроза (у изумрлом масном ткиву таложи кречњак, који се испољава као тврд, понекад болан чвор).

Упалне промене дојке су теилитис (упала брадавице), ареолитис (упала ареоле), интертриго (екцем субдојкног набора), маститис (упала млечне жлезде, најчешће у прве две седмице након порођаја), апсцес (локализирана гнојна упала), карбункул (гнојна инфекција коже и поткожног ткива с бројним гнојним чеповима) и ретко туберкулоза, сифилис и актиномикоза.

Дисплазије су најчешћа и најважније фиброцистне болести дојке. То је најчешћа болест дојке уопће и најчешћи повод одласка лекару на прегледа дојке, а наводи се и као предиспонирајући фактор ризика за рак дојке. Испољава се се као бујање везивног ткива (фиброза) или ћелија млечне жлезде (епителијална хиперплазија), о стварању цистичних формација или о комбинацијама наведених појава. Те промене су узроковане хормонским утицајима (естроген, прогестерон, пролактин).

Туморске уреди

Доброћудни тумори, најчешће се јављају као фиброаденом (чешћи је у млађих жена) и папилом (ресичасто бујање у млечном воду које често изазива крварење, па је чак 50% свих крвавих исцедака из брадавице узроковано том променом). Остали су прилично ретки: липом, фибром, хемангиом, неурином, хондром. Овде такође спадају и разне цисте. Посебан облик ретког тумора дојке су филодни тумори (цистичне формације којима листасто бујају ћелијски изданци).

Злоћудни тумори обухватају све облике рака дојке.

Додатне слике уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „маммал – Дефинитионс фром Дицтионарy.цом”. Дицтионарy. 
  2. ^ „маммал – Дефинитионс фром Дицтионарy.цом”. Дицтионарy.референце.цом. Приступљено 31. 10. 2011. 
  3. ^ Међедовић С., Маслић Е., Хаџиселимовић Р. : Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. 2000. ISBN 978-9958-10-222-6.
  4. ^ Софраџија А., Шољан D., Хаџиселимовић Р. : Биологија 1, Свјетлост, Сарајево. 2000. ISBN 978-9958-10-686-6.
  5. ^ Халл Ј. Е., Гуyтон А. C. : Теxтбоок оф медицал пхyсиологy, 11тх едитион. Елсевиер Саундерс, Ст. Лоуис, Мо. 2006. ISBN 978-0-7216-0240-0.
  6. ^ Гордана Теофиловски-Парапид, Александар Маликовић (2007). Анатомија човека: за студенте Фармацеутског факултета. Београд. ISBN 978-86-907009-1-2. 
  7. ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  8. ^ а б „SEER Training: Breast Anatomy”. National Cancer Institute. Приступљено 9. 5. 2012. 
  9. ^ „Breast – Definition of breast by Merriam-Webster”. merriam-webster.com. Приступљено 21. 10. 2015. 
  10. ^ Gilbert, Scott F. (2010). Developmental Biology (Ninth изд.). Sinauer Associates. ISBN 978-0-87893-558-1. 
  11. ^ Hall, Brian Keith (1998). „8.3.3 The gastrula and gastrulation”. Evolutionary developmental biology (2nd изд.). The Netherlands: Kluwer Academic Publishers. ISBN 978-0-412-78580-1. 
  12. ^ Harrison, Lionel G. (2011). The Shaping of Life: The Generation of Biological Pattern. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-55350-6. [мртва веза]
  13. ^ Wood K, Cameron M, Fitzgerald K (2008). „Breast Size, Bra Fit and Thoracic Pain in Young Women: A Correlational Study”. Chiropractic & Osteopathy. 16: 1. PMC 2275741  . PMID 18339205. doi:10.1186/1746-1340-16-1. 
  14. ^ Lauersen, Niels H.; Stukane, Eileen (1998). The Complete Book of Breast Care (1st Trade Paperback изд.). New York: Fawcett Columbine/Ballantine. ISBN 978-0-449-91241-6. „...there is no medical reason to wear a bra, so the decision is yours, based on your own personal comfort and aesthetics. Whether you have always worn a bra or always gone braless, age and breastfeeding will naturally fcause your breasts to sag.” 
  15. ^ Rinker, B; Veneracion, M; Walsh, C (2008). „The Effect of Breastfeeding on Breast Aesthetics”. Aesthetic Surgery Journal. 28 (5): 534—7. PMID 19083576. doi:10.1016/j.asj.2008.07.004. Генерални сажетак – LiveScience (2. 11. 2007). 
  16. ^ Mader S. S. : Human biology. . New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-290584-7.  . 2000. ISBN 978-0-07-117940-9.
  17. ^ Хаџиселимовић Р., Појскић Н. : Увод у хуману имуногенетику. Институт за генетичко инжењерство и биотехнологију (ИНГЕБ), Сарајево. 2005. ISBN 978-9958-9344-3-8.

Literatura уреди

  • Гордана Теофиловски-Парапид, Александар Маликовић (2007). Анатомија човека: за студенте Фармацеутског факултета. Београд. ISBN 978-86-907009-1-2. 
  • Hollander, Anne Seeing through Clothes. University of California Press. Berkeley.. 1993. ISBN 978-0-520-08231-1.
  • Morris, Desmond The Naked Ape: a zoologist's study of the human animal Bantam Books, Canada. 1967
  • Yalom, Marilyn A History of the Breast. Pandora, London.. 1998. ISBN 978-0-86358-400-8.

Спољашње везе уреди

 
Дојке на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dojke&oldid=27553800”