Википедија

Драгиша Лапчевић

српски политичар

Драгутин „Драгиша“ Лапчевић (Ужице, 13. октобар 1867 – Београд, 14.август 1939)[1] је био српски политичар, новинар и историчар. Био је председник Српске социјалдемократске странке[2] од њеног оснивања, председник општине Пожега (1893.-1894.), народни посланик Краљевине Србије, општински одборник у Београду и уредник Радничких новина.

Драгиша Лапчевић
Драгиша Лапчевић
Лични подаци
Датум рођења(1867-10-27)27. октобар 1867.
Место рођењаУжице, Кнежевина Србија
Датум смрти14. август 1939.(1939-08-14) (71 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Југославија
Потпис

Велики међународни углед стекао је гласањем против ратних буџета уочи балканских ратова и првог светског рата, залажући се за Балканску федерацију.[3] У послератном периоду је одбио да се прикључи бољшевицима, након чега се повукао из радничког покрета, не желећи да учествује у сукобима завађених струја.[4]

Противио се како националистичкој, тако и бољшевичкој политици, залажући се за грађанске слободе, парламентаризам и социјалдемократску политику.[5] Заступао је политику конкретних реформи које побољшавају живот радника.

Живот уреди

Драгиша је рођен у Ужицу 1867. године. Одрастао је у Пожеги, где је завршио неколико разреда основне школе, након чега је наставио да се сам образује.[1] У почетку је радио углавном неквалификоване физичке послове, прво у пекари па у механи. Убрзо су га, као писменог човека, поставили за општинског деловођу. Ту је стекао такав углед да су га, као опозиционара, изабрали за председника општине 1893. године, али је српска Влада поништила тај избор.[5] Крајем 19. века је активно учествовао у организовању радничког покрета у Краљевини Србији.[6] Сарађивао у листовима Социјалдемократ и Радничке новине, које касније уређује. Учио је руски и немачки да би читао социјалистичку литературу. 1898. године је потписао прву петицију у којој су изнесени захтеви социјалиста, због чега је осуђен на шест месеци затвора.[6]

 
Лапчевић на првомајској прослави 1905. у Београду.

Лапчевић је политички деловао као противник обреновићевског режима, заједно са радикалима, социјалистима и другим демократски опредељеним групама. У масовним хапшењима након тзв. ивањданског атентата на краља Милана, и Лапчевић је био ухапшен и осуђен на робију, али је убрзо ослобођен. На позив београдских пријатеља 1902. године сели се у Београд, како би помагао у оснивању радничких организација.[5]

На оснивачким конгресима Лапчевић је изабран за председника Социјалдемократске странке (1903) и за секретара Главног радничког савеза (тадашње синдикалне централе). Због сукоба у странци поднео је оставку на председнички положај 1905.[6] На VII конгресу ССДС 1909. поново је изабран у највише страначко руководство. На том положају је остао наредних неколико година, све до избијања првог светског рата. Биран је за народног посланика и за одборника Београдске општине. У Београдској општини заступао је интересе периферије града и захтевао побољшање животних услова у сиротињским четвртима.[5] Такође је учествовао у међународном социјалистичком и синдикалном покрету.

Драгиша Лапчевић се истицао као говорник, а својим скупштинским говорима критикује велике издатке за војску, полицију, бирократију и монархију, и протестује због недовољних издвајања за просвету, за народно здравље и унапређење привреде. Захтевао је опште право гласа, слободу штампе, слободу окупљања и удруживања, те друге демократске слободе. Лапчевић је као доследни анти-милитариста у скупштини Србије гласао против ратних буџета уочи балканских ратова, залажући се за Балканску федерацију.

 
Радничке новине, гласило српских социјалдемократа.


Лапчевић је опомињао да нико не може бити задовољан границама које ће се поставити и да сваки рат води само у нови рат. Најтежи тренуци његовог политичког рада настали су када су избили ратови 1912, 1913. и 1914. године. Српски социјалистички посланици – Драгиша Лапчевић и Триша Кацлеровић – су три пута гласали против ратних кредита, због чега су трпели велики притисак средине, која их је оптуживала за подривање националних интереса.[7] Било им је нарочито тешко зато што исто нису учинили социјалистички посланици у парламентима Аустрије, Немачке, Француске, Белгије, Британије.[5]

Уочи првог светског рата, у политичком животу Србије се јако осећао утицај Црне руке, тајне официрске организације. 1914. је у Битољу дошло до инцидента поводом питања приоритета грађанске над војном влашћу. Тада је Лапчевић у Скупштини поднео интерпелацију на владу, што трпи илегалне организације. Међутим, његова иницијатива је тада остала без већег одјека, а Скупштина се задовољила одговором председника владе.

 
Драгиша Лапчевић, вођа социјалистичке странке

Након победе бољшевика у октобарској револуцији, многи у радничком покрету тадашње Југославије се окрећу бољшевизму и њиховом ауторитарном моделу изградње комунизма, захтевајући ауторитарно-револуционарни преврат у виду једнопартијске власти. Лапчевић и други демократски социјалисти су сматрали да било каква револуција у неразвијеној и заосталој земљи нема изгледа на успех. Бољшевички концепт револуције заснован на једнопартијској власти је сматран девијацијом. Након стварања Краљевине СХС, дошло је до конгреса уједињења левих странака 1919. године, кад је створена Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста), али је Лапчевић одбио да уђе у централно руководство.[6] На Вуковарском конгресу Социјалистичке радничке партије Југославије 1920. године, Лапчевић је иступао против бољшевика (ауторитарних комуниста) и одбио да приступи бољшевицима.[8] Тада се југословенски раднички покрет поцепао на ауторитарно и демократско крило, а Лапчевић је постао један од вођа у демократском крилу.[6] Од 1926. године Лапчевић је покушавао да створи јединствен синдикални покрет на принципима политичке неутралности и дистанцирања од југословенских бољшевика и присталица Топаловића.[8]

У последњим годинама живота је престао с политичком делатношћу.[6] Након повлачења из политике, посветио се писању и новинарству.[5] Изабран је за председника Удружења новинара Србије. Народна скупштина поставила га је за свог библиотекара. Са тог радног места је и пензионисан.

Преминуо је у августу 1939. године.

Мисли уреди

Лапчевић је био доследан Другој интернационали и њеним марксистима, нарочито Карлу Кауцком, док су од руских теоретичара на њега утицали Плеханов и демократски социјалисти 19. века. Бољшевике, Лењина и делатност Треће интернационале (Коминтерне) никада није сматрао за праве изворе социјалистичке теорије и праксе, јер је увек наглашавао демократску страну борбе за социјализам. Од српских мислилаца, ценио је Светозара Марковића.[8]

По Драгиши Лапчевићу, основ науке о друштву темељи се на познавању природних закона и "објективних фактора" специфичног тока историје и законитости развитка друштвених појава, на првом месту економских. Целокупна радничка борба, која би требало да је еволуционо-демократска (реформско-демократска) док не постане могућа као револуционарно-демократска, мора се водити за појединца као самосврху.[8] А радничка револуција подразумева постојање политичке демократије. Када се у будућности испуне економски услови потребни за реализацију економског социјализма, парламент и демократски механизми могу постати оруђе демократске радничке власти за корениту промену, као што је сада парламент оруђе за власт капитала.

Дела уреди

Најважнија дела Драгише Лапчевића су:

  • Историја социјализма у Србији (1922)
  • Рат и српска социјална демократија (1925)
  • Положај радничке класе у Србији (1928)

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 418. 
  2. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 17. 02. 2006. г. Приступљено 06. 02. 2010. 
  3. ^ Wиллиам Енглисх Wаллинг, Тхе Социалистс анд тхе Wар. Боокс.гоогле.цом. Приступљено 1. 4. 2012. 
  4. ^ „Социјалдемократска традиција Србије”. Yуропе.цом. Приступљено 1. 4. 2012. 
  5. ^ а б в г д ђ „Драгиса Лапцевиц”. Yуропе.цом. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 1. 4. 2012. 
  6. ^ а б в г д ђ Нова енциклопедија, Вук Караџић – Лароуссе (II том), Београд, 1978.
  7. ^ „Димитрије Туцовић – добар пример политичког беседника”. Херетицус.орг. Архивирано из оригинала 25. 05. 2012. г. Приступљено 1. 4. 2012. 
  8. ^ а б в г „Ужички Марксисти и Политички Мислиоци - Драгиша Лапчевић”. Узице.нет. Архивирано из оригинала 28. 06. 2011. г. Приступљено 1. 4. 2012. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dragiša_Lapčević&oldid=26613151”