Википедија

ФК Кјево

ФК Кјево (итал. Associazione Calcio ChievoVerona SrL) је био фудбалски клуб из Вероне, Италија. Клуб је основан 1929. године у Кјеву,[1] малом насељу у предграђу Вероне са око 4.500 становника. Кјево је своје мечеве играо на стадиону Марк Антонио Бентегоди, који има капацитет од 38.402 места.

Кјево
Пуно имеAssociazione Calcio ChievoVerona SrL
НадимакMussi Volanti (Летећи магарци)
Основан1929.
Угашен2021.
СтадионСтадион Марк Антонио Бентегоди,
Верона, Италија
Капацитет38.402
ПредседникИталија Лука Кампедели
МенаџерИталија Доменицо Ди Царло
ЛигаСерија D
2020/21.Серија Б, 8. место
Домаћа опрема
Гостујућа опрема
Трећа опрема

Историја уреди

Порекло клуба (1929-1945) уреди

Клуб је основан 6. септембра 1929. године.[1] Активност клуба у првим годинама је спорадична, углавном учествују на турнирима или играју пријатељске утакмице.[1] Прву званичну утакмицу Кјево је одиграо против Домељаре 8. новембра 1931. године, коју је победио 1:0, али је победа додељена противнику након жалбе.[1] Из тог раног периода клуба остао је запамћен Умберто Бусани, који је играо за клуб две године.[1] 1936. године, клуб је због финансијских проблема угашен.

Опоравак након рата (1945-1951) уреди

Клуб је поново покренут 1948. и учествовао је у првенству Друге дивизије, захваљујући напорима председника клуба Алесандра Рекије и тренера Марија Брацолија.[2] Након освојеног трећег места у првој сезони и напретка у другој под вођством новог тренера Умберта Рогнинија, клуб је у сезони 1950/51., предвођен Лелијом Кавалеријем заузео прво место и остварио пласман у венецијску Прву дивизију.[2]

Првенство Венеције (1951-1960) уреди

Прва сезона у вишем рангу била је катастрофална. Екипа је у 30 кола освојила само 14 бодова, чиме је заузела последње место, али без последица, пошто те сезоне није било испадања.[3] Једина позитивна ствар из сезоне 1951/52 је деби Бруна Вантинија, нападача који је завршио каријеру 1971. и који је за то време постигао рекордних 159 голова за Кјево.[3] Преседник клуба од 1953. до 1955. био је Лодовико Јорио.[3] Следећа сезона је поново била тешка и Кјево је на крају обезбедио опстанак, док су се у трећој сезони у првој дивизији пласирали у средину табеле.[3] 1957. клуб је почео да игра утакмице на новом стадиону Карлантонио Ботађисио.[3] 1959. због реструктурирања такмичења клуб је поново смештен у Другу категорију, али је исте сезоне, сада под именом Карди Кјево из спонзорских разлога, изборио повратак у Прву категорију, победом у баражу над Сан Мартином (1:1 и 2:0).[3]

Почетак Кампеделијеве ере (1960-1970) уреди

Под председником Артуром Спадом, клуб је био у Првој категорији све до 1963. када је испао у Другу категорију.[4] 1964. председник клуба је постао, додуше не задуго, Луиђи Кампедели, који се испоставио као кључна фигура за успехе клуба у будућности.[4] На крају сезоне 1964/65. клуб је изборио повратак у Прву категорију, а председништво клуба преузео је Умберто Ботаћини.[4] На крају сезоне 1966/67. Кјево је поново испао у Другу категорију, а повратак у Прву категорију, иако изборен на терену, није се десио следеће сезоне, због финансијских проблема.[4] У сезони 1968/69. Кјево се вратио у Прву категорију.[4]

Нови хоризонти (1970-1980) уреди

На чело клуба 1969. године вратио се Јорио који је ту позицију држао до 1975, када га је кратко заменио Ђузепе Монтресор, а након годину дана председник је постао Ђузепе Кампендели.[5] Након сезоне у Првој категорији, клуб је од сезоне 1970/71 играо у Промоцији, одакле се после 4 сезоне, у сезони 1974/75 изборио за наступ у Серији D, где је играо до краја деценије.[5] Ову деценију обележио је Никола Ћићоло, који је у клубу провео од 1973. до 1978. као играч и као тренер.[5]

Професионални фудбал (1980-1990) уреди

На почетку декаде, председништво клуба од Кампенделија преузео је Франко Ботаћини.[6] Сезона 1980/81 била је последња за клуб у Серији D, након реорганизације, клуб је смештен у ново Интеррегионално првенство.[6] Фернандо Ригети постаје нови председник, на крају чијег петогодишњег мандата клуб је у сезони 1985/86. играо бараж за пласман у Серију Ц2.[6] Басано је био бољи после пенала, али је накнадно кажњен због неправилности у току сезоне и Кјево је изборио промоцију у Серију Ц2.[6] Од сезоне 1986/87 и промоције у Серију Ц2 Кјево је почео да игра на стадиону Марк Антонио Бентегоди, на ком је до тад само Верона била домаћин.[7] на Под новим председником Бруном Гаронцијем, клуб је у следеће две сезоне био 4. у Серији Ц2, да би у сезони 1988/89. освојио серију Ц2, три кола пре краја и тиме се пласирао у Серију Ц1.[6]

Из Серије C у Серију Б (1990-2000) уреди

Након шестог места у првој сезони у Серији Ц1, Гаронци напушта клуб, а нови председник поново постаје Луиђи Кампендели.[8] У сезони 1990/91 клуб се борио са опстанак, док је следеће две борио за место које води у виши ранг.[8] 1992. Луиђи Кампендели је изненада умро, а уместо њега, нови председник постао је његов најстарији син Лука.[8] Један од првих потеза новог председника је било постављање бившег играча Ђованија Сарторија за спортског директора клуба, што се показало као веома значајно у годинама успеха које су дошле.[9] У сезони 1993/94 предвођен тренером Малезанијем, Кјево је освојио прво место у Серији Ц1 и тиме се први пут у историји квалификовао за Серију Б.[8] 10. децембра 1994. одигран је и први дерби са Вероном, који је завршен 1:1.[8] Малезани је у следеће три сезоне освојио 13., 14. и 7. место, пре него што је изненада напустио клуб на крају сезоне 1996/97, а заменио га је Силвио Балдини.[8] Након једне сезоне Балдинија је заменио Доменико Касо, који је добио отказ после 14 кола сезоне 1998/99.[8] Њега је заменио Лоренцо Балестро, а ускоро му је придодат и Лучано Мијани, па је тако оформљен дует који је водио клуб у Серији Б до краја текуће и у следећој сезони 1999/00.[8] На крају сезоне у Ређину су прешли Масимо Марацина, најбољи стрелац клуба са 16 голова и Андреа Занкета, преко уговора о сувласништву.[10][11][12][13]

Пласман у европска такмичења (2001-2007) уреди

Као појачање доведен је из Ђенове Кристијан Манфредини,[14] а из Болоње позајмљен је бразилац Ериберто.[15] Предвођен новим тренером Делнеријем Кјево се у сезони 2000/01 изборио за историјски први пласман у Серију А.[16] На крају сезоне у клуб су враћени Марацина и Занкета, доведени су Лупатели из Роме и Перота из Барија, а Ериберто је откупљен од Болоње.[17][17][18][19]

Фантастичну дебитантску сезону 2001/02 обележило је неколико момената попут низа одличних резултата против великана италијанског фудбала, први дерби са Хелас Вероном у Серији А 18. новембра 2001. године и погибија нападача Мајелеа.[16][20] На крају сезоне Кјево, са одличним саставом, углавном у нападачки орјентисаној формацији 4-4-2, који су између осталих чинили Коради, Марацина, Ериберто, Манфредини, Перота, Лупатели и капитен Корини, освојио је 5. место на крају сезоне, са само бодом мање од четвртопласираног Милана, чиме се квалификовао за Куп УЕФА следеће сезоне.[16][20] На крају сезоне Коради је продат Лацију,[21] као појачање у нападу доведен је искусни Оливер Бирхоф, а са позајмице вратио се Стефано Пелисијер.[22]

Прве утакмице на европској сцени Кјево је одиграо против Црвене Звезде.[16] Након 0:0 у првој утакмици у Београду, Кјево је поражен са 2:0 у реваншу, чиме је завршио такмичење у првом колу Купа УЕФА.[16] Након нешто слабијег старта, Кјево је до краја сезоне ухватио ритам, али ипак освајањем 7. места у сезони 2002/03, нису успели да се поново квалификују за Куп УЕФА.[16]

Сезона 2003/04 била је лошија од претходне. Клуб је освојио 9. место, а на крају сезоне Луиђи Делнери је напустио клуб.[16] Такође, у трансферу вредном 7.2 милиона евра, Перота је прешао у Рому.[23]

Марио Берета, који је заменио Делнерија, имао је солидан почетак, јер је први пораз Кјево доживео у 8. колу, међутим у наставку сезоне клуб је одлично играо кући и очајно у гостима што је узроковало борбу за опстанак и промену на клупи.[16] Маурицио ДиАнђело је заменио Берету, а клуб је победама над Сијеном и Болоњом и ремијем у задњем колу са Ромом обезбедио 15. место и опстанак у лиги.[16]

У сезони 2005/06 предвођени новим тренером Ђузепеом Пилоном, Кјево је играо фантастично и на крају сезоне освојио је 7. место и пласман у Куп УЕФА.[24] Ипак, након расплета и казни узрокованих афером калчополи, Кјево је сезону завршио на 4. месту, чиме је стекао право учешћа у квалификацијама за Лигу Шампиона.[16]

У сезони 2006/07 Кјево је почео од трећег кола квалификација за Лигу Шампиона, где их је избацио Левски из Софије (пораз 0:2 у првој утакмици и 2:2 у реваншу, са два гола Амаурија)[24], а у првом колу квалификација за Куп УЕФА, боља је била португалска Брага (пораз од 2:0 у првој утакмици и победа од 2:1 у реваншу, након што је Брага у продужетку постигла гол за пролаз даље).[16][24] Због лоших резултата клуба Пилон је смењен након 6. кола, а као замена враћен је Делнери, који се борио за опстанак.[16][24] У купу Кјево је стигао до четвртфинала, где их је избацила Сампдорија.[25] О опстанку у задњем колу одлучивала је утакмица са Катанијом, која се такође борила за опстанак, на неутралном терену у Болоњи.[16][24] Победом од 2:0 Катанија је сачувала прволигашки статус и послала је Кјево на 17. место, који је испао у нижи ранг.[16][24][26] У сезони Кјево је прошао невероватан пут, где су од квалификација за Лигу Шампиона, за девет месеци дошли до испадања у Серију Б.[24]

Повратак у Серију А (2007-19) уреди

Кјево је у сезони 2007/08 предводио Ђузепе Јакини, који је успео да освоји прво место у Серији Б и тако клуб врати у Серију А.[27] У прелазном року клуб је појачао одбрану довођењем искусног репрезентативца Мариа Јепеса из Париз Сен Жермена.[28]

Сезона после повратка у Серију А није почела сјајно. Након само 6 освојених поена у првих 10 кола, дошло је до промене на клупи, а Јакинија је заменио Доменико Ди Карло.[29] Промена у резултатима је дошла након зимске паузе, захваљујући чему је Кјево коло пре краја победом над Болоњом осигурао опстанак.[29] На крају сезоне Кјево је завршио као 16. на табели.[29]

Ди Карло је предводио клуб и у сезони 2009/10, коју је клуб завршио на 14. месту.[30] На крају сезоне Ди Карло је преузео Сампдорију, а заменио га је Стефано Пиоли.[31] У прелазном року клуб се појачао довођењем Сирила Тереоа из Шарлрое,[32] а Јепес, коме је истекао уговор, је прешао у Милан.[28][33]

Иако је у једном моменту сезоне 2010/11 Кјево био водећа екипа Серије, на крају се ипак борио за опстанак, што је и остварио ремијем са Јувентусом (2:2) у 36. колу.[31] На крају сезоне Кјево је позајмио од Милана перспективног нападача Алберта Пелоскија,[34] из Мехенгалдбаха доведен је амерички репрезентативац Мајкл Бредли,[35] а из Бреше је преко уговора о сувласништву доведен Перпарим Хетемај.[36][37][38]

У сезони 2011/12, на клупу се вратио Ди Карло.[39] Од већих резултата ту су победе кући над Наполијем и Фјорентином (обе са по 1:0) и нерешен резултат против Јувентуса у гостима (1:1).[39] У Купу Италије Кјево је стигао до четвртфинала, а првенство је завршио на 10. месту.[39] У јануару је од Ђенове позајмљен Даинели, који је на крају позајмице раскинуо уговор са Ђеновом и прешао у Кјево.[40] Кјево је са Миланом договорио још једну годину позајмице Палоскија, који је постигао 5 голова за клуб у првој сезони,[41] клуб је напусти Бредли, који је продат Роми,[42] док је откупљен Брешин удео у уговору са Хетемајем.[43]

5 пораза у првих 6 кола сезоне 2012/13, коштао је Ди Карла посла, а заменио га је Еуђенио Корини,[44] који је имао одличан старт на клупи Кјева, пошто је на првој утакмици остварио гостујућу победу у дербију Вероне (1:0).[45] У купу Кјево је испао у четвртом колу, када их је поразила Ређина са 1:0.[46] У јануару 2013. Кјево је купио половину права на Палоскија.[47] Клуб се до краја сезоне борио за опстанак, што се на крају и десило, заузимањем 12. места.[44] На крају сезоне Корини је напустио клуб, пошто није успео да се договори са клубом око наставка сарадње,[48] а клуб је због истека уговора, након непуних 13 година, напустио Луциано.[49]

Сезона 2013/14 је почела лошије него претходна. Предвођен новим тренером Ђузепеом Санином, Кјево је у првих 10 кола освојио само 4 бода.[50] Клуб је прибегао решењу од претходне сезоне и довео је поново Коринија.[50] У купу Кјево је стигао до осмине финала, где их је поразила Фјорентина (2:0).[51] На крају Кјево је освојио 15. место и продужио је боравак у Серији А.[50] На крају сезоне клуб се појачао довођењем искусног Мариана Изка из Катаније,[52] а позајмљени су млади дефанзивац Интера Кристијано Бираги,[53] и средњак из Милана Валтер Бирса.[54] Палоски, стрелац 13 голова за клуб у тек завршеној сезони, постао је само играч Кјева, пошто је откупљен удео Милана у његовом уговору,[47] док је Терео, након четири године у клубу, продат Удинезеу.[32] Након 22 године, један од аутора успона Кјева, спортски директор Сартори, је напустио клуб.[9]

Захваљујући позитвним искуствима из претходне две сезоне, Корини је добио прилику да почне сезону 2014/15 на клупи Кјева.[55] Ипак, почетак ове сезоне је изгледао као копија претходне, јер је клуб освојио само 4 поена у првих 7 кола, што је довело до промене на клупи, где је Коринија заменио Роландо Маран.[55] Промена је дала резултате и 5 кола пре краја Кјево је обезбедио опстанак, а на крају сезоне пласирао се на 14. место.[55] Маран је на крају сезоне потписао нови трогодишњи уговор.[56]

Сезона 2015/16 била је мирнија од претходних. Са освојених 50 бодова Кјево се пласирао у средину табеле на 9. место, а од већих резултата запамћене су победа на Лацијем кући од 4:0, као и ремији са Ромом кући (3:3) и Јувентусом у гостима.[56] Кјево се појачао довођењем довођењем младог дефанзивца Матије Банија из Про Верчелија, са опцијом да остане још једну годину на позајмици.[57] У јануару 2016. године Палоски је продат Свонзију.[58]

Сезона 2016/17 је почела одлично победом над Интером.[59] Крај сезоне клуб је дочекао на 14. месту, са обезбеђеним опстанком неколико недеља пре краја сезоне.[59]

Сезона 2017/18 била је сезона серија успона и падова. 3 кола пре краја, Маран је добио отказ, а Кјево је на преосталим утакмицама са Кротонеом, Болоњом и Бенвентом требао да води његова замена Лоренцо D'Ана.[60][61] Победом на Кротонеом од 2:1, преокретом против Болоње (такође победа од 2:1) и на крају победом кући над Беневентом од 1:0, клуб је у задњем колу обезбедио опстанак у Серији А.[60] На крају сезоне за клуб је потписао Филип Ђорђевић, коме је истекао уговор са Лацијом,[62] док је Даинели прешао у Ливорно.[63]

Следећу сезону клуб је почео са минусом од 3 бода, који су одузети као казна због лажирања рачуноводствених података.[64][65] Лош старт клуба довео је до прве промене на клупи у сезони, када је D'Ану заменио бивши селектор Италије Ђан Пјеро Вентура.[61][64] Након 4 утакмице, на којима је само против Болоње освојио бод, Вентура даје отказ, у помоћ је позвано познато лице у виду Доменика Ди Карла.[64][66][67] Ипак ни промена тренера није помогла у остатку сезоне, који се претворио у лагану агонију ка неизбежном испадању.[64] На крају сезоне пензионисао се легендарни нападач и капитен Пелисијер, кога је клуб купио још 2000. године, али је заиграо тек 2002. године, а за клуб је одиграо 517 утакмица и постигао је 139 голова.[68][69] Клуб су напустили Бани, који је продат Болоњи и Јарошињски, кога је купила Ђенова,[57] а Хетемај је прешао у Беневенто.[37]

Реконструкција (2019- ) уреди

Сезону у нижем рангу Кјево је почео са новим тренером Микелеом Марколином.[70] Након серије промењивих резултата, као замена доведен је Алфредо Аљети.[70] У сезони која је прекидана због пандемије, Кјево се пласирао у бараж за Серију А.[70] Након стресног пролаза у првом колу над Емполијем (1:1 након продужетака, пролаз због бољег пласмана у лигашком делу, са чак три промашена пенала у регуларном делу утакмице),[71] у полуфиналу боља је била Специја (победа 2:0, пораз 3:1 и пролаз Специје због правила о бољем пласману у лигашком делу првенства).[70][72][73]

У Купу Италије Кјево је испао у другом колу, поразом на пенале од Катанцара.[74][75]

Кјево у европским такмичењима уреди

Сезона Такмичење Коло Држ. Клуб Резултат УЕФА
коеф.
2002/03 УЕФА куп 1. коло   Црвена звезда 0-0, 0-2 1.0
2006/07 Лига шампиона 3. коло кв.   Левски Софија 0-2, 2-2 2.5
2006/07 УЕФА куп 1. коло   Брага 0-2, 2-1

Укупни УЕФА коефицијент: 3.5

Дерби Вероне уреди

Утакмица Кјева против градског ривала Хелас Вероне назива се "Дерби Вероне", "Дерби Скала" (итал. Derby della Scala), по италијанској племићкој породици која је владала Вероном у средњем веку[76] или "Арена Дерби", као референца на римски амфитеатар, симбол града.[45] Због чињенице да је Кјево већину своје историје провео по нижим лигама, за разлику од Хелас Вероне, први дерби између ова два клуба одигран је тек 10. децембра 1994. у Серији Б и завршен је са 1:1.[8] Како је Кјево на крају сезоне 2000/01. изборио пласман у Серију А, испунили су се сви предуслови да Верона постане пети град у Италији који у Серији А има дерби (после Милана, Торина, Рима и Ђенове).[76] 19. новембра 2001. одигран је први дерби у Серији А, који је Кјево, након вођства од 2:0, изгубио са 3:2.[77] У другом дербију сезоне 24.3.2002. године, Кјево је као домаћин добио са 2:1.[78][79] Трећи дерби Вероне у Серији А одигран је тек 11 година касније, када се Верона вратила у највиши ранг.[80][81] Чак и када је Кјево у сезони 2007/08 играо у Серији Б, није било дербија пошто је Верона играла у Серији Ц1.[79]

Занимљивости уреди

Историја Кјева је нераскидиво повезана са компанијом Палуани из Вероне, која производи панетоне и чији власници, породица Кампедели, од 1964. године учествује у раду клуба.[4][7][82] Осамдесетих се клуб чак и звао "Палуани Верона".[82]

У време неког од првих дербија током деведесетих у Серији Б, навијачи Вероне, клуба који је старији и успешнији, су "прозивали" навијаче Кјева "да ће Кјево играти против Вероне у Серији А, када магарци буду летели".[83] У инат томе, навијачи Кјева су се почели називати "Летећи магарци" (итал. Mussi Volanti), kada su u sezoni 2001/02 imali derbi u Seriji A.[76]

Uspesi уреди

Vidi još уреди

Reference уреди

  1. ^ а б в г д „Le origini dell'A.C. ChievoVerona”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  2. ^ а б „La ripresa nel Dopoguerra”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  3. ^ а б в г д ђ „Campioni Veneti”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  4. ^ а б в г д ђ „Inizia l'epopea Campedelli”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  5. ^ а б в „Nuovi orizzonti”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  6. ^ а б в г д „Il calcio professionistico”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  7. ^ а б „Getting to know: Chievo Verona”. www.bwfc.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-27. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з „Dalla Serie C alla Serie B”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  9. ^ а б „Chievo sporting director resigns | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  10. ^ „Massimo Marazzina, il principe di provincia che ha fallito con la Roma | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-16. 
  11. ^ „Povero Parisi, è già finita l' illusione - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  12. ^ „Chievo, i segreti del miracolo Non sbagliamo un acquisto - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  13. ^ Guglielmo, Malfitano Mimmo, Longhi. „Il Napoli insegue la torre”. archiviostorico.gazzetta.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  14. ^ „Lorieri e Sussi, si tratta - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  15. ^ „Cambia aria il brasiliano che qui non s'è mai affermato - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ „La scalata all'Europa”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  17. ^ а б „Salas, Moratti convince la Lazio - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  18. ^ „la Repubblica/calciomercato: Il buonsenso del Chievo 'Prima pandoro poi calcio'”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-02-16. 
  19. ^ „Chievo, un n.1 con lo scudetto - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-16. 
  20. ^ а б „'I Mussi volano': il Chievo di Delneri | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  21. ^ „Massimo Marazzina, il principe di provincia che ha fallito con la Roma | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  22. ^ „Il Chievo è retrocesso: da Barzagli a Julio Cesar, i migliori giocatori passati dai 'mussi volanti' | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  23. ^ „Repubblica.it/sport/calcio/calciomercato: Perrotta in giallorosso, è fatta Gilardino chiama la Roma”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-03-06. 
  24. ^ а б в г д ђ е „Pillon e Calciopoli: la parentesi del Chievo in Champions | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  25. ^ „Bonazzoli-Delvecchio e il Chievo è fuori - la Repubblica.it”. Archivio - la Repubblica.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-03-05. 
  26. ^ „Catania, prova d'orgoglio il Chievo saluta la serie A - Serie A - Calcio - Sport - Repubblica.it”. www.repubblica.it. Приступљено 2021-02-14. 
  27. ^ „È ancora Serie A!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  28. ^ а б „AC Milan to sign Chievo defender Mario Yepes - report | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-28. 
  29. ^ а б в „Una salvezza miracolosa”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  30. ^ „Avanti con Di Carlo”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  31. ^ а б „Cambio alla guida”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  32. ^ а б „Udinese signs striker Cyril Thereau from Chievo”. AP NEWS. Приступљено 2021-02-28. 
  33. ^ „FINISHED: Mario Yepes Thanks Chievo And Looks Forward To Dream Milan Move | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-28. 
  34. ^ „Official: AC Milan's Alberto Paloschi joins Chievo on season-long loan | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  35. ^ „Michael Bradley completes move to Italian club A.C. Chievo Verona | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  36. ^ „Il Napoli punta su Pandev, Roma: si chiude Stekelenburg - La Gazzetta dello Sport”. www.gazzetta.it. Приступљено 2021-02-28. 
  37. ^ а б „Ufficiale: Perparim Hetemaj al Benevento”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2019-09-02. Приступљено 2021-02-28. [мртва веза]
  38. ^ „Hetemaj joins Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  39. ^ а б в „Il ritorno di Mimmo”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  40. ^ „Official: Chievo sign Dainelli | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  41. ^ „Chievo keep Paloschi”. Eurosport (на језику: енглески). 2012-07-09. Приступљено 2021-02-15. 
  42. ^ Cummings, Michael. „Michael Bradley to AS Roma: High-Profile Transfer Big for Bradley and USMNT”. Bleacher Report (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  43. ^ „Chievo sign other half of Hetemaj | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  44. ^ а б „Tanti auguri, Presidente!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  45. ^ а б „Verona-Chievo 0-1: Lazarevic al 92' regala la prima gioia a Corini”. la Repubblica (на језику: италијански). 2013-11-23. Приступљено 2021-02-27. 
  46. ^ „Reggina shock Chievo in Coppa | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  47. ^ а б June 2014, FourFourTwo Staff 19. „Chievo buy out Milan's share in Paloschi”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  48. ^ „Corini explains Chievo exit | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  49. ^ „Luciano set for Mantova switch | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-28. 
  50. ^ а б в „Dalla salvezza al Tricolore”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  51. ^ „Coppa: Fiorentina flatten Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  52. ^ „Chievo pick up Izco | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  53. ^ „Chievo sign Inter's Biraghi | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  54. ^ „Official: Birsa to Chievo | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  55. ^ а б в „Ritorno al passato”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  56. ^ а б „A caccia di record”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  57. ^ а б „Official: Chievo sell Bani and Jaroszynski | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  58. ^ „Swansea sign Chievo striker Paloschi”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-15. 
  59. ^ а б „La storia continua”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  60. ^ а б „Insieme siamo più forti!”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  61. ^ а б „Chievo, Ventura ufficiale: è il nuovo allenatore | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  62. ^ „Official: Chievo sign Djordjevic | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  63. ^ „Calciomercato Livorno, presentati Kozak e Dainelli”. corrieredellosport.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-02-28. 
  64. ^ а б в г „Il sogno spezzato”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  65. ^ „Chievo get three point deduction | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  66. ^ „Salernitana-Chievo, Kiyine dedica il goal a Ventura: "L'hanno fatto come una merda" | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  67. ^ „Chievo e Ventura, addio: ufficiale il ritorno di Di Carlo | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  68. ^ „El Nápoles acaba la Serie A con derrota ante el Bolonia”. Mundo Deportivo (на језику: шпански). 2019-05-25. Приступљено 2021-02-15. 
  69. ^ „Chievo, Sergio Pellissier annuncia ufficialmente il ritiro a 40 anni | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-15. 
  70. ^ а б в г „Ricostruire”. Chievo Verona (на језику: италијански). 2020-12-29. Архивирано из оригинала 19. 04. 2021. г. Приступљено 2021-02-14. 
  71. ^ „Cronaca e tabellino Chievo Verona v Empoli, Serie B. 04/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  72. ^ „Cronaca e tabellino Chievo Verona v Spezia, Serie B. 08/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  73. ^ „Cronaca e tabellino Spezia v Chievo Verona, Serie B. 11/08/20 | Goal.com”. www.goal.com. Приступљено 2021-02-14. 
  74. ^ „Coppa: Chievo and Frosinone crash out | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  75. ^ „Coppa Italia 2020-21 | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-15. 
  76. ^ а б в „Derby della Scala: Bentegodi Battle | Football Italia”. www.football-italia.net. Приступљено 2021-02-27. 
  77. ^ „Verona derby top dogs” (на језику: енглески). 2001-11-19. Приступљено 2021-02-27. 
  78. ^ „Archive | Lega Serie A”. www.legaseriea.it (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 2021-02-27. 
  79. ^ а б „Flying Donkeys soar again, with 'Genius' back in the Chievo saddle | Paolo Bandini”. the Guardian (на језику: енглески). 2013-11-25. Приступљено 2021-02-28. 
  80. ^ News, Taiwan. „Chievo beats Hellas Verona 1-0 in rare derby | Taiwan News | 2013/11/24”. Taiwan News. Архивирано из оригинала 03. 12. 2021. г. Приступљено 2021-02-27. 
  81. ^ „5 things to know about the Italian league”. AP NEWS. Приступљено 2021-02-28. 
  82. ^ а б Parks, Tim (2001-10-26). „Tim Parks: Italy loves Chievo Verona”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-28. 
  83. ^ „Donkeys take flight as Chievo fly high”. Irish Times. 23. 10. 2001. Приступљено 28. 02. 2021. 

Spoljašnje veze уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=FK_Kjevo&oldid=27404492”