Фране Петрић

Фране Петрић (такође у варијантама Фрањо Петрић, Петриш, Петрис, Петричевић, Петришевић; лат. Franciscus Patricius, итал. Francesco Patrizi da Cherso; Црес, 25. април 1529 — Рим, 6. фебруар 1597) био је венецијански филозоф, полихистор, хуманиста и учењак.

Кип Фране Петрића испред његове родне куће у Цресу, рад академске кипарке Марије Ујевић

Поријекло

По породичној легенди Петрићи су се били доселили из Босне, бјежећи пред Турцима. Млетачка власт 1563. назива Петриће Хрватима, а сам је Фране Петрић за вријеме студија у Падови два пута био вијећник студената из Далмације. Пред саму смрт затражио је да га приме за правог члана-братима „Збора св. Јеронима” у Риму, при чему је морао доказати да је поријеклом из илирских крајева и да познаје хрватски језик.

Међутим, већина његовог дјеловања везана је уз Италију, а како је сва дјела писао на латинском и италијанском језику, његово име заслужено припада у ред знаменитих италијанских научника.

Биографија

Фране Петрић је рођен на отоку Цресу, тада под управом Млетачке републике, у племићкој породици избјеглој из Босне.

Као дјечак судјеловао је са стрицем Иваном Јурјем у рату против Османлија, да би се потом посветио школовању. Изучио је за трговца у Венецији; потом је савладао грчки у Инголштату, гдје је боравио под покровитељством рођака Матије Влачића. Послије је студирао медицину и филозофију у Падови.

Учењак европског угледа, један од најизворнијих и најслободоумнијих мислилаца свога доба, антиаристотеловац, новоплатониста, Петрић је био професор филозофије у Ферари и Риму. Писао је на латинском и италијанском језику. Петрић се бавио и астрономијом, метеорологијом, археологијом и политиком. Путовао је цијелом Европом и стекао велику славу својим дјелима.

Његова бројна дјела упућују на ширину његових интереса и бављење многим подручјима и дисциплинама знања: од трговине, медицине, филозофије до издаваштва. Од 1575. предаје платонистичку филозофију на универзитету у Ферари, када настају дјела о поетици и новој геометрији те када постаје члан угледних академија. Капитално дјело му је Нова свеопћа филозофија (Nova de universis philosophia) — у којем је дао заокружен систем филозофије, а које је наишло на осуду црквених кругова и забрану ширења због супротстављања вјери и уношења елемената нехришћанске религије. У филозофијској науци ренесансе има почасно мјесто као истакнут новоплатониста и страствен противник Аристотелове филозофије.

У Новој свеопћој филозофији (1591), кад је говорио о плими и осеци мора — ослањао се на емпиријске резултате пионира хрватске и свјетске океанографије: дубровачког поморца Николе Сагроевића.

Сматра се учитељем знаменитог италијанског филозофа Ђордана Бруна, а својим радом утицао је и на мислиоце 17. вијека — попут Хобса, Декарта, Њутна и др.

Умро је у Риму, 6. фебруара 1597. — гдје је и покопан, у Цркви св. Онофрија.

Посвета

На римској Цркви светог Онофрија је 7. фебруара 2008. кардинал Ђовани Лајоло, гувернер државе-града Ватикана — заједно с проф. Миланом Могушем, предсједником Хрватске академије наука и умјетности, и хрватским амбасадором при Светој столици Емилиом Марином — открио спомен-плочу Фрањи Петрићу. На тај начин Република Хрватска има, на тој римској цркви, уз италијанског (Торквато Тасо), француског (Франсоа-Рене де Шатобријан) и њемачког (Јохан Волфганг Гете) — и свог представника.

Избор из дјела

• La città felice (Сретан град, 1553)
• Della retorica dieci dialoghi (Десет дијалога о реторици, 1562)
• Peripateticae discussiones (Перипатетичке дискусије, 1571—1581)
• De historia dialogi X (Десет дијалога о историји, 1579)
• Della poetica (О пјесничком умијећу, 1586)
• Nova de universis philosophia (Нова свеопћа филозофија, 1591)

Литература

• Опћа и национална енциклопедија у 20 свезака, св. XVI. . Zagreb. 2007. ISBN 978-953-7224-16-5. 

Спољашње везе

• Биографија Фране Петрића
• Научни скуп на Цресу „Дани Фране Петриша” — зборник радова
• Министарство Вањских послова и ЕУ интеграција заслужно за постављање плоче ХАЗУ у спомен Фрањи Петришу на Цркви св. Онофрија у Риму 2008. године