Википедија

Хебрејска књижевност

Историја хебрејске књижевности

Хебрејска књижевност се састоји од древних,[1] средњовековних и модерних списа на хебрејском језику. То је један од примарних облика јеврејске књижевности, иако је било случајева да су књижевност на хебрејском писали нејевреји.[2] Хебрејска књижевност је настајала у многим деловима света током средњовековне и модерне ере, док је савремена хебрејска књижевност углавном израелска књижевност. Године 1966, Агнон је добио Нобелову награду за књижевност за романе и кратке приче који користе јединствени спој библијског, талмудског и модерног хебрејског, што га чини првим хебрејским писцем који је добио ову награду.

Античка ера уреди

Главни чланак: Древни хебрејски списи

Књижевност на хебрејском језику започиње усменом литературом Лешон Хакодеша (לֶשׁוֹן הֲקוֹדֶשׁ), „Светог језика“, од древних времена и са учењима Абрахама, првог од библијских патријараха Израела, око 2000. пне.[3] Без премца, најважније дело древне хебрејске књижевности је хебрејска Библија (Танах).

Мишна, састављена око 200. године, представља примарну рабинску кодификацију закона изведених из Торе. То дело је написано на мишанском хебрејском језику, док је његов главни коментар, Гемара, углавном је написан на арамејском језику. Многа дела класичног мидраша написана су на хебрејском.

Средњовековна ера уреди

Током средњовековног периода већина јеврејске и хебрејске литературе била је написана у исламској Северној Африци, Шпанији, Палестини и на Блиском истоку. Многа дела средњовековне филозофске књижевности, попут Мајмонидовог Водича за збуњене и Кузара, као и многа белетристичка дела, написана су на јудео-арапском језику. Дела рабинске књижевности чешће су писана на хебрејском, укључујући: Коментаре Торе Абрахам ибн Езра, Рашија и других; кодификације јеврејског закона, као што су Мајмонидова „Мишне Тора“, Арба’ах Турим и Шулхан арух; и дела мусарске књижевности (дидактичка етичка литература) као што је Бахја ибн Пакудин Ховот ха-Левавот (Дужности срца). Једно од белетристичких дела написаних на хебрејском било је „Лисичије басне“ Берехијах бен Натронај ха-Накдана, хебрејске басне које наликују на Езопове басне.

Многа дела средњовековне јеврејске поезије написана су на хебрејском, укључујући литургијски пијутим у Палестини у седмом и осмом веку доприносима Јосе бен Јосе, Јанаја и Елеазар Калира.[4] Ове поеме су додате литургији на хебрејском језику. Ова литургија је компилирана у облику књиге као „сидур” заслугом више рабина, међу којима су Амрам Гаон и Садја Гаон. Каснији шпански, провансалски и италијански песници писали су и верске и световне песме; посебно истакнути песници били су Соломон Ибн Габирол Авицеброн, Јехуда Халеви и Јехуда ел-Харизи. Већина је такође била активна у превођењу јеврејске рабинске и световне литературе са арапског на хебрејски.

За средњовековни период посведочена је само једна хебрејска песма коју је написала жена (која је прва и последња током неколико векова). Ту песму је написала супруга Дунаш бен Лабрата, и у њој жали се за Дунашовим одласком у егзил.[5]

Модерна ера уреди

Поред писања традиционалне рабинске литературе на хебрејском, модерни Јевреји су развили нове облике белетристике, поезије и писања есеја, који се типично називају „Модерна хебрејска књижевност“.

18. век уреди

До почетка осамнаестог века јеврејском књижевношћу још увек доминирају сефардски аутори, често пишући на јудео-арапском језику. Алегоријска драма Мозеса Хајима Лузата „Ла-Јешарим Техилах“ (1743) може се сматрати првим производом модерне хебрејске књижевности. Она је називана „песмом која је у свом класичном савршенству стила на другом месту након Библије“.[6] Лузатов ученик у Амстердаму, Дејвид Франко Мендес (1713–92), у својим имитацијама Жана Расина („Жему 'Атаља") и Метастазија („Јехудит”), наставио је мајсторово дело, мада његова дела нису толико поштована као Лузатова.[6]

Касније у осамнаестом веку, покрет Хаскала (јеврејска просвећеност) радио је на остваривању политичке еманципације за Јевреје у Европи, а европски Јевреји су постепено почели да производе више литературе по узору на раније блискоисточне јеврејске ауторе. Превод хебрејске Библије на немачки језик Мозеса Менделсона подстакао је интересовање за хебрејски језик што је довело до оснивања тромесечних рецензија писаних на хебрејском. Уследила су друга периодична издања. Поезија Нафталија Хирза Веселија, попут „Шире Тиф'ерет” или „Мосијаде”, учинила је Веселија, такорећи, песничким лауреатом тог периода.[6]

19. век уреди

У Галицији деветнаестог века, песници, научници и популарни писци који су допринели ширењу хебрејског и еманципацији јевреја обухватали су:

У Амстердаму се у деветнаестом веку појавио круг књижевних уметника на јеврејском језику, укључујући песника Самјуела Молдера (1789–1862). Праг је постао активно средиште Хаскале у деветнаестом веку, а међу тамошњим писцима најпознатији је био Јехудах Лоеб Јеителес (1773–1838), аутор духовитих епиграма („Бене ха-Не'урим“) и дела усмерених против хасидизма и против сујеверја. У Мађарској су аутори на хебрејском језику били Соломон Левисон из Мура (1789–1822), аутор „Мелицат Јешуруна“; Габриел Седфелд, песник који је био отац Макса Нордауа; и песник Сајмон Бахер.[8] Значајан јеврејски аутор у Румунији током деветнаестог века био је лекар и писац Јулиус Бараш.[9]

20. век уреди

Како се почетком двадесетог века интензивирало ционистичко насељавање у Палестини, хебрејски је постао заједнички језик различитих јеврејских имигрантских заједница, заједно са изворним палестинским Јеврејима Старог Јишуа, који су наставили књижевне традиције ранијих сефардских и арапско-јеврејских писаца као што су нпр. Мајмонедес (Моше ибн Мајмоун) и ел-Харизи. Елиезер Бен-Јехуда је посебно радио на прилагођавању хебрејског језика потребама савременог света, окрећући се хебрејским изворима из свих периода и крајева како би развио језик који је превазишао свето и поетично и био способан да артикулише савремено искуство.

Са успоном зионистичког покрета међу Јеврејима у Европи, Ашкенази Јевреји су прихватили хебрејску књижевност и први пут почели да доминирају у њој. Темеље модерног израелског писма поставила је група књижевних пионира из Друге Алије, укључујући Шмуела Јосифа Агнона, Моша Смиланског, Јозефа Хајма Бренера, Дејвида Шајмонија и Јакоба Фихмана. Хајим Нахман Бјалик (1873–1934) био је један од пионира модерних хебрејских песника и постао је препознат као израелски национални песник. Бјалик је значајно допринео оживљавању хебрејског језика, који је пре његових дана постојао првенствено као древни, научни или песнички језик. Бјалик је, попут других великих књижевних личности с почетка 20. века, као што су Ахад Ха-Ам и Черниховски, своје последње године провео у Тел Авиву и извршио је велики утицај на млађе хебрејске писце; утицај његовог дела је евидентан у савременој хебрејској литератури.[10]

Референце уреди

  1. ^ „Мост анциент Хебреw библицал инсцриптион деципхеред”. неwмедиа-енг.хаифа.ац.ил. 2010. Архивирано из оригинала 2011-10-05. г. Приступљено 2016-09-22.  Университy оф Хаифа пресс релеасе.
  2. ^ Модерн Палестиниан литературе анд цултуре, бy Ами Елад, 37фф
  3. ^ Схеа 2000, стр. 248.
  4. ^ Енцyцлопедиа Јудаица
  5. ^ Тхе Дреам оф тхе Поем: Хебреw Поетрy фром Муслим анд Цхристиан Спаин, 950-1492, ед. анд транс. бy Петер Цоле (Принцетон: Принцетон Университy Пресс, 2007), п. 27.
  6. ^ а б в „Литературе, Модерн Хебреw”. ЈеwисхЕнцyцлопедиа.цом. Приступљено 2014-05-05. 
  7. ^ Халкин, Хиллел (11. 5. 2015). „Сеx, Магиц, Биготрy, Цорруптион—анд тхе Фирст Хебреw Новел”. мосаицмагазине.цом. Приступљено 17. 5. 2015. 
  8. ^ „Литературе, Модерн Хебреw”. ЈеwисхЕнцyцлопедиа.цом. Приступљено 2014-05-05. 
  9. ^ „Барасцх, Јулиус”. ЈеwисхЕнцyцлопедиа.цом. Приступљено 2014-05-05. 
  10. ^ Пленн, Матт. "Хаyим Нахман Биалик: Јеwисх Натионал Поет", сецтион: "Ластинг Легацy". Мy Јеwисх Леарнинг. www.мyјеwисхлеарнинг.цом. Ретриевед 2016-07-16.

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Хебрејска књижевност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hebrejska_književnost&oldid=27677495”