Историја Монголије

Разна номадска царства, укључујући Сјунгну (3. век пне до 1. века), државу Сјанба (око 93. до 234. године), Роурански каганат (330-555), Туркијски каганат (552-744) и друге, владала су облашћу данашње Монголије. Кидански народ, који је користио пара-монголски језик,[1] формирао је државу познату као династија Љао (907-1125) у Централној Азији и владали су Монголијом и деловима данашњег Руског далеког истока, северне Кореје, и Северне Кине.

Године 1206 Џингис-кан је успео да уједини и покори Монголе, удруживши их у борбену силу која је успоставила највеће непрекидно копнено царство у светској историји, Монголско царство (1206-1368). Будизам у Монголији почео је са конверзијом Јуанских царева у тибетански будизам.

Након пропасти династије Јуан базиране у Кини 1368. године, Монголи су се вратили својим ранијим обрасцима унутрашњих превирања. Монголи су се такође вратили својим старим шаманским путевима након пропасти своје империје и тек у 16. и 17. веку будизам се поново појавио.

Крајем 17. века данашња Монголија постала је део области којом је управљала манжурска династија Ћинг. За време пада Ћинга 1911. године, Монголија је прогласила независност, али морала се борити до 1921. године за чврсто успостављање де факто независности и до 1945. да стекне међународно признање. Као последица тога, Монголија је била под снажним совјетским утицајем: 1924. године проглашена је Народна Република Монголија, а монголска политика почела је да следи исте обрасце као тадашња совјетска политика. Након Револуције из 1989. године, Монголска револуција из 1990. године довела је до вишестраначког система, новог устава из 1992. године и преласка на тржишну економију.

Праисторија

уреди

Клима Централне Азије је постала веома сува након велике тектонске колизије између Индијске плоче и Евразијске плоче. Овај судар је узроковао формирање огромног ланца планина познатог као Хималаји. Планине Хималаји, Велики Хинган и Мањи Хинган делују попут високог зида, спречавајући топлу и влажну климу да продре у централну Азију. Многе планине Монголије су формиране током периода касног неогена и раног квартара. Монголска клима је била влажнија пре неколико стотина хиљада година. Познато је да је Монголија извор палеонтолошких открића непроцењиве вредности. Прва научно потврђена јаја диносауруса пронађена су у Монголији током експедиције америчког Музеја природне историје 1923. године, коју је водио Рој Чепмен Ендруз.

Током средње до касне еоценске епохе, Монголија је била дом многих палеогених сисара, а најистакнутији од њих су Sarkastodon и Andrewsarchus.

Homo erectus је вероватно насељавао Монголију пре више од 800.000 година, али фосили Хомо еректуса још увек нису пронађени у Монголији. Камено оруђе је пронађено у јужном делу Гобија, вероватно од пре 800.000 година.[2] Важна праисторијска налазишта су палеолитички пећински цртежи из Хокд тенхерин аква (Северне плаве пећине) у провинцији Ховд,[3] и Цагаан аква (Беле пећине) у провинцији Бајанхонгор.[4] Неолитско пољопривредно насеље је пронађено у провинцији Дорнод. Савремени налази из западне Монголије укључују само привремене логоре ловаца и риболоваца. Становништво током бакарног доба описано је као палеомонголидно на истоку онога што је сада Монголија, и као европидно на западу.[3]

Референце

уреди
  1. ^ Јанхунен, Јуха (2014). Монголиан. Амстердам: Јохн Бењаминс. стр. 4. ИСБН 9789027238252. 
  2. ^ Хүрээлэнгийн эрдэм шинжилгээний ажлын ололт амжилт, Институте оф Монголиан Арцхаеологy Архивирано 2013-12-26 на сајту Wayback Machine
  3. ^ а б Елеанора Новгородова, Арцхäологисцхе Фунде, Аусграбунгсстäттен унд Скулптурен, ин Монголен (цаталогуе), пп. 14-20
  4. ^ Даваадорзхиĭн Ганболд, Да Халиун – Фацтс абоут Монголиа, пп. 34

Литература

уреди

Spoljašnje veze

уреди