Католичка црква Светог Јована Крститеља у Ечки

Католичка црква Светог Јована Крститеља у Ечки
Католичка црква Светог Јована Крститеља у Ечки
	Католичка црква Светог Јована Крститеља у Ечки
Опште информације
Место	Ечка
Општина	Зрењанин
Држава	Србија
Време настанка	1864.
Тип културног добра	Споменик културе
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе
	www.zrenjaninheritage.com

Католичка црква Светог Јована Крститеља у Ечки подигнута је 1864. године на месту старије цркве из 1794. године. Подизање цркве финансирала је племићка породица Лазар од Ечке (Сигисмунд Лазар од Ечке), како стоји на мермерној табли изнад западног улаза. Пројекат за цркву израдио је инг. Кански а извођач је био бечкеречки предузимач Стеван Ђорђевић који је касније радио на подизању католичке цркве светог Јована Непомука у Великом Бечкереку. Фасаду је довршио Гроф Феликс Арнонкур 1907. године.^[1]

Кратак историјат римокатоличке цркве у Ечки уреди

Осамнаести век уреди

Римокатоличка жупа у Ечки је основана 1793. настојањем Јаноша Лазара (1757-1809), најстаријег сина велепоседника Лукача Лазара. Годину дана касније (1794) повећао се број римокатоличких верника досељавањем Бугара. Стога је гроф и генерал Јанош почео градити за њих прву цркву; након четири године им је саградио и парохијски дом (1798). Црква је стајала на месту данашње; саграђена је од набијеног блата а покривена трском. Први ечански духовни пастир 1793-1797 је био Јанош Кризостом Губаноци, његов наследник био је 1797-1799 Михаљ Јанчо.

Деветнаести век уреди

Године 1801. су стигли у Ечку немачки насељеници. Године 1810. је прикључен ечанској жупи тада саграђени Сигмундфелд (данас Лукићево) и Лукино Село. Године 1811. је Агоштон Лазар (1768-1833) проширио цркву и доградио даскама покривени звоник. Жупника Јожефа Нађа (1799-1825) је наследио Антал Милашин (1825-1834).

9. априла 1836 је општином харао пожар, који је уништио 60 кућа и до темеља такође римокатоличку цркву. Захваљујући тадашњем жупнику Јаношу Хенрику Кимеру, (1834-1851) као и несебичном залагању верника, је успело спасити слике и црквену опрему. Исте су године из двоје у пожару оштећених звона улили једно ново и сместили га у обновљени звоник. Та црква је већ била покривена црепом.

Изградња садашње цркве уреди

Године 1864. је генерал и гроф Жигмонд Лазар (1801-1870) дао саградити нову цркву. У то време је био жупник Карл Крист (1851-1874). Градњу цркве је пројектовао грађевинар Кански, а довршио бечкеречки предузимач Стеван Ђорђевић. Према претпоставкама мађарских историчара уметности, неки архитекторнски елементи указују на мађарског архитекту Миклоша Ибла. Темеље за нову цркву су поставили 1862. године око старе цркве на тај начин, да је стара црква остала унутар новоградње све док није била саграђена 1864. године нова. После задње мисе у августу 1864. су стару цркву порушили, а рушевине изнели кроз врата нове цркве напоље. Нову цркву – величанствену као какву катедралу - је 18. септембра 1864. посветио за време свечане мисе чанадски бискуп Шандор Бонац, који је иза тога и осветио. На почетку посвећења цркве је бискуп уручио генералу Лазару почасни ред »Светог Ђорђа«, којим га је одликовао блажени папа Пије IX. За нову цркву је својеручно извезено украшени балдахин поклонила генералова жена, Викторина Лазар (1841-1895). Године 1868. су поставили крст са мермерном плочом испред главног улаза у цркву на спомен годишњице рођења Мариане Лазар (1867-1893). У нову цркву су сместили велико звоно и неколико слика непознатог фламанског сликара (како се дуго сматрало). Тада су поставили и слике крижног пута од 14 станица.

Сликар Адолф Ван дер Вене у Ечки уреди

Од 1862. до 1864. боравио је у Ечки познати аустријски сликар холандског порекла Адолф Ван дер Вене (1828 - 1911), који је насликао три велике слике на платно: Христово крштење, Јудиту (према цртама Сигисмундове жене Викторине Лазар) и свету Елизабету Угарску (према предлози мајке генерала и грофа Лазара, пл. Елизабете Еделшпахт).

Сликар Јозеф Гојгнер осликава зидове и свод ечанске цркве уреди

Године 1863. на позив Сигисмунда долази из Вршца познати сликар Јозеф Гојгнер, који је био родом из Тирола. У задатак овом сликару била је стављена израда зидног сликарства у цркви. Као и Ван дер Вене, Гојгнер је живео и радио у просторијама дворца.^[2]

Јохан Вајтерсхајм (1874-1897) је имао за капелана Карла Нојрора. Тада је славила жупа 1. августа 1893. стогодишњицу постојања. Свечану мису је водио вршачки надпрошт Ференц Хени, док је за новим оргуљама свирао месни учитељ Јозеф Кирхнер. Ове оргуље имају механички систем, а прилично су оштећене после Другог светског рата и сада су ван употребе. Могуће је, да је свираоник рад Иштвана Колонича.^[3]

У првих сто година је жупа имала 14.369 крштења, 3.152 венчања и 10.225 сахрана. Године 1895. је извршио каноничну визитацију у Ечки чанадски бискуп Шандор Дешевфи.

Двадесети век уреди

За време наредног жупника, Беле Кегла (1897-1917),1907. године гроф Феликс Харнонкур(1857-1937) је довршио радове на црквеном своду и оградио цркву. 1910. године је дошао у каноничну посету Ечки чанадски бискуп Јанош Черноч, а 12. маја 1912. године чанадски бискуп Ђула Глатфелдер. 1911. године је пламен свећа тешко оштетио леви доњи део велике олтарске слике Христово крштење. Исте је године слику поправио сликар Стеван Алексић настојањем грофа Феликса.

За време Првог светског рата, 11. новембра 1916, скинута су са звоника три звона и однета у војне сврхе. Године 1917. био је именован за жупника Лудвиг Грифел, који је верно вршио своју свештеничку службу све до 1944. године, када је заједно са немачко говорећим верницима морао у прогонство пред надолазећим јединицама Црвене армије и партизанима. Тих је дана однето из цркве много драгоцености. У крипти је разбијена гробница добротвора ечканске цркве грофа Лазара, уништене су оргуље, одузет је жупни двор, упропаштена је црквена архива заједно са матичним књигама. Преостали римокатолици немачког језика су делимично мучени и убијани, а остали отерани у логоре или руднике, где их је много због злостављања, тешког посла или гладовања умрло. Преживели су се заувек одселили у иностранство. Београдски надбискуп и апостолски управитељ Баната Рафаел Родић је 1929. године посетио цркву и недуго затим поделио свету кризму. Примили су га жупник Лудвиг Грифел и кантор Штефан Клајн, који је без прекида вршио канторску службу кроз 60 година. Од непознатог фламанског сликара су остале – у јако лошем стању и потребне рестаурације – ове слике: Света породица, Свети Антон Падовански, Свети Фрањо Асишки те Беседа на гори. Оне су рестауриране уз помоћ спонзора и стављене на сигурно. Београдски надбискуп и метрополит, раније салезијански инспектор, монс. Станислав Хочевар, посетио је више пута Ечку.

Невреме 1998. године уреди

Дана 30. јула 1998. године је погодило Ечку, Мужљу и околна села страшно невреме. Силан вихор је односио кровове, чупао дрвеће и уништавао имовину. Такође ова црква је претрпела велика разарања, нарочито кров, звоник, прозори и стакла. 30 м² уништеног крова је било оправљено већ исте године. Упркос лошем и кишном времену био је направљен велики нови прозор испод звоника до Божића. Наредне године се приступило и поправци звоника, јер је почео прокишњавати због оштећења претрпљених у невремену. Упркос свесрдном залагању Ечка до сада није добила никакву помоћ. Зато се морала ослонити на своје снаге. Обнова звоника је почела у јуну 1999. године. Мужљански мајстори, браћа Имре и Јанош Габона, председник црквене општине Антал Мезеи, као и остали пожртвовни верници, су под водством заузетих салезијанаца из Мужље до октобра довршили опасне радове. Нажалост је недостајало новца и цеви – па је остао крст на врху, кров звоника и око 3 метра зида испод - недовршено. Исте године су поправљена и стакла на прозорима, где су пре улазили голубови.

Садашње душно-пастирске прилике уреди

Данас ечанска црквена општина броји око 300 верника; мису, веронауку и остале црквене службе од 1944. године обављају духовни пастири из Мужље: Тамаш Јунг (1944-1949), каснији бискуп, који је од уништења спасио неке матичне књиге; Михаљ Леринц (1949-1965). 1965. године је коначно испуњен дугогодишњи сан тадашњег београдског надбискупа и администратора Баната, Габријела Букатка, да добије у Војводину дон Боскове духовне синове, који се првенствено посвећују васпитању напуштене и сиромашне омладине. Те године постаје, упркос незамисливим препрекама, мужљански жупник салезијанац Јожеф Ткалец из словеначке инспекторије; његов наследник је Штефан Зорко од 1969. године. Мужљанску жупу чине данас: жупна црква Маријиног имена у Мужљи (1902), подружница светог Доминика Савија у Мужљи (1994), Ечка – црква светог Јована Крститеља, (црквена слава: 24. јуна); Лукино Село – Рођење Дјеве Марије (1927), као и Лукићево (Сигмундфелд) са порушеном црквом и Стајићево - без римокатоличке цркве. Садашњи жупник је Станко Тратњек од 1985; Јанез Јелен је капелан и болнички духовник, који је посебно задужен за Ечку, Стајићево и Лукићево.

Референце уреди

^ Завод за заштиту споменика културе Зрењанин/Католичка црква Светог Јована Крститеља у Ечки
^ Касније се упознаје са будућом супругом из Великог Бечкерека, прелази у овај град и не враћа се више у Вршац. Јозеф Гојгнер је насликао преко двадесет банатских цркава и налази се у Великом Бечкереку од године 1865.
^ Ђерђ Мандић, Војвођанске оргуље, Агапе & Завод за културу Војводине, Нови Сад 2005, страница 240. ISBN 86-463-0161-3. Na stranici 200 se nalazi slika ečkanskih orgulja i Gojgerove slike sa pripisom: „O orguljama nemamo podataka”. Orgulje imaju dva manuala i pedale, a oznake na registrima su jedva vidljive. Nedostaje takođe nekoliko kalajnih pištaljki. Prema Ćurćićevoj knjizi su dakle izrađene 1893. godine.