Википедија

Кејнсијанизам

Кејнсијанизам је економски правац који је добио име по Џону Мајнарду Кејнсу, једном од највећих светских умова на пољу економске научне мисли, сматра се творцем државног интервенционизма и модерне макроекономије. Написао је многобројна научна дела и књиге.[1]
Кејнсов допринос економској теорији и политици био је детерминисам искључиво личним бављењем кризним проблемима његове ондашњице, а нарочито са губитком положаја водеће силе његове државе у економском поретку. Бавио се кризама које су настале као резултат рата, постратног периода, као што су финансијска, политичка и социјална криза. Средином 1920. године почиње да изграђује свој сопствени концепт управљања националном економијом, чиме раскида све везе са традиционалним догматским приступом којег обиљежава као „класични". Он се није могао помирити са априорном доминацијом приватно-капиталистичких интереса у кризним временима, апсолутном слободом конкуренције као оквиром њиховог деловања и „Лесе фер“ политиком.[2] Најбитније Кејнсово дело је Општа теорија запослености, камате и новца (енгл. The General Theory of Employment, Interest and Money), 1936. У њему је тврдио и покушао да докаже да слободан тржишни систем не тежи равнотежном стању, укључујући и пуну запосленост, већ баш супротно, неравнотежама израженим кризама и привредним циклусима. Овом књигом Кејнсова делатност је извршила револуционарно дејство у економској мисли, будући да је довео у питање главну претпоставку (до)тадашње макроекономске теорије. Из Кејнсове теорије врло брзо је изведена потреба широке државне интервенције, а фискалне политике пре свега. Кејнсијанизам је владао макроекономским мишљењем око пола века, да би његову доминацију угрозила тзв. нова класична економија 1980-тих година. Данашњи неокејнсијанизам врло мало подсећа на свог утемељивача.[3]

Џон Мејнард Кејнс, живио од 5. јуна 1883. до 21. априла 1946. године. Британски економиста, син старијег познатог Џона Невила Кејнса, професора са Кембриџа. Џ. M. Кејнс прво је студирао на Итону, затим је уписао Краљевски колеџ при Кембриџу, а касније се преусмерио са математике на политику и економију на Кембриџу

Критика маршалијанске теорије запослености уреди

Маршалијанска економска мисао полази од претпоставке која је у литератури позната под именом „потпуна запосленост" (у себе укључује фрикциону и сезонску незапосленост), а која је нешто мања од 100%. Маршалијанска економска мисао не искључује ни постојање „вољне незапослености" у оквиру свог концепта „потпуне запослености". Вољна незапосленост је таква незапосленост код које радници не желе да раде за одређен ниво, величину, наднице. Дакле, представници ове мисли искључују могућност постојања „невољне незапослености", а која је била карактеристична за Кејнсово време. Невољна незапосленост настаје у тренуцима криза и депресија те постаје акутни проблем привреде. За раднике кажемо да су невољно незапослени када желе радити за плате какве превладавају на тржишту, али не могу наћи посао. Зато Кејнс за маршалијанско схватање незапослености каже: „Традиционална теорија се може применити једино на стање пуне запослености“. Њу не треба примењивати на проблем невољне незапослености.[4]

Критика Сејовог закона тржишта уреди

Класична и посткласична економска мисао (тј. Маршалијанска економска мисао) заснива се на принципу „Лесе фер“, слободном тржишту и немешању државе у привреду. Зашто они сматрају да нема потребе за државним уплитањем у привреду - зато што на слободном тржишту постоје тржишни механизми који беспрекорно обезбеђују: а) пуну запосленост свих фактора производње и б) најразумнију алокацију фактора производње између појединих привредних грана. Кејнс, у суштини, сматра да такав механизам не постоји. Жан Батист Сеј је био познати француски економиста и творац тзв. „Сејовог закона“ или „закона тршишта“. Овај закон је често изражаван реченицом: „Свака понуда креира сопствену тражњу“. Другим речима, сваки продавац је и купац, а сваки купац је продавац. Производња ствара сама своје тржиште, а општа криза хиперпродукције је онемогућава - те су понуда и тражња увек у еквилибријуму. Из Сејовог закона је произилазило да одлука да се суздржимо од личне потрошње по неком невидиљивом механизму доводи до реинвестирања радне снаге и осталих фактора производње у сферу производње капиталних добара. Кејнс је одбацио овакву претпоставку. Овакво становиште не може да се уклопи у привреду у којој је развијена робно-новчана размена. То што појединац штеди и тиме богати сам себе, не мора нужно да доведе и до богаћења друштвене заједнице у целини. Одбацивањем Сејовог закона, Кејнс је довео у питање и неке друге тековине класичне доктрине попут: корист од приватне и јавне штедљивости, став према каматној стопи, традиционална теорија незапослености, квантитативна теорија новца, неограничена корист од економског либерализма у спољној трговини итд.[4][5]

Кејнсов ефекат уреди

Кејнс се фокусирао на питање: „Зашто уз дату понуда рада, по тржишним надницама, постоји дуготрајан вишак понуде рада над потражњом рада?“ Давање свог одговора на питање, односно тумачење, изграђује на хипотези: „Агрегатна потражња за робама и услугама детерминише тражњу рада, односно запосленост“. Па према томе, ова дисхармонија између потражње рада и понуде рада, јесте последица немогућности потражње рада да достигне понуду рада, односно то је последица прениске потражње за робом и услугама. Даље, због ниске потражње за робама и услугама продавци снижавају цене добара, а то резултује и смањењем надница. Смањење надница доводи до смањења личног дохотка, а то опет узрокује опадањем агрегатне потражње. Ово је после названо „Кејнсов ефекат".[6]

Инструменти економске политике по Кејнсу уреди

У време криза и депресије, послодавци због страха од банкрота режу трошкове, смањују плате, смањују инвестиције, отпуштају раднике и подузимају друге „превентивне мере". То опет све доводи до смањења куповне моћи и личног дохотка, а самим тим и до агрегатне потражње. Економисти за које се каже да припадају правцу класичне економске мисли, у оваквим тренуцима заговарају мере штедње, уравнотежавање буџетског прорачуна, повећање ПДВ-а и сл. Супротно, Кејнс је сматрао да држава треба штедити прије кризе и не мешати се у производњу. Када дође криза, држава треба обезбедити милионе за потрошњу како би стимулисала агрегатну потражњу, треба смањити пореске стопе како би обезбедила ликвидност, треба смањити каматне стопе како би се потпомогло предузетништво. Држава треба обезбедити милионе, а приватници требају одредити гдје и како трошити.[7]


Када је у питању државни интервенционизам, Кејнс придаје пажњу следећим економским инструментима са палете:[8]

  • Монетарна политика (новац, камате, кредит, формирање капитала)
  • Пореска политика
  • Политике јавних расхода
  • Политика буџетског дефицита и јавног дуга

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Др Горан Поповић и Др Милан П. Милановић, Основе економије за правнике., стр. 24., Правни факултет Универзитета у Бањој Луц, Бања Лука 2010.. ИСБН 978-99938-50-39-7.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  2. ^ „ЈОХН МАYНАРД КЕYНЕС - ТЕОРЕТИЧАР ДРУШТВЕНЕ КРИЗЕ”. Приступљено 27. 12. 2013. 
  3. ^ О овоме више погледати биографију„Џон Мејнард Кејнса”.  на српској Википедији
  4. ^ а б Предавања на Мегатренд виртуелном Универзитету„КЕЈНСОВА МАКРОЕКОНОМСКА АНАЛИЗА”. Приступљено 27. 12. 2013. 
  5. ^ Поповић и Милановић, Наведено дело., стр. 18 - 20.
  6. ^ Проф. др Жељко Мрњавац,„Повијест економије рада и погледа економске теорије на незапосленост.”. Архивирано из оригинала 10. 06. 2007. г. Приступљено 27. 12. 2013. , стр. 13-14., Економски факултет у Сплиту.
  7. ^ „ЈОХН МАYНАРД КЕYНЕС - ПОВРАТАК ВЕЛИКАНА”. Архивирано из оригинала 27. 12. 2013. г. Приступљено 27. 12. 2013. 
  8. ^ Веселиновић Петар, Економија, друго измењено и допуњено издање., стр. 18-19., Универзитет Сингидунум, Факултет за туристички и хотелијерски менаџмент, Лозница 2010.. ИСБН 978-86-7912-277-3.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kejnsijanizam&oldid=26756279”