Кирило Савић
Кирило Савић (26.(13) јануар 1870, Ивањица - 27. април, Београд 1957) био је српски грађевински инжењер, професор универзитета и академик. Као инжењерски капетан учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату.
Кирило Савић | |
|---|---|
| Датум рођења | 13. јануар 1870. |
| Место рођења | Ивањица |
| Датум смрти | 27. април 1957. (87 год.) |
| Место смрти | Београд |
Биографија уреди
У Ивањици је завршио основну школу. Првих шест разреда гимназије завршио је у Ужицу, а преостала два у Београду. Технички факултет грађевинског смера завршио је у Београду 1892. године. По завршетку факултета, а према уобичајеној пракси Министарства грађевине Србије, упућен је на даље усавршавање на Високу техничку школу - Цхарлоттенбург у Берлину коју је са одличним успехом завршио 1896. године.[1]
Рад и стваралаштво уреди
По повратку у Београд упућен је од истог Министарства на практичне радове у Русију где се бавио пројектовањем и грађењем великих железничких пруга и објеката. Једна од таквих била је железничка пруга Тифлис-Карс на Кавказу, где је провео око две године. Јануара 1899. вратио се у Србију. У Министарству грађевине радио је на пројектовању и изградњи мостова и других грађевинских објеката. За Русију је 1902. године радио на изградњи железничке пруге Александропољ-Ереван-Џуљфа. Почетком 1906. постављен је за ванредног професора Техничког факултета у Београду,[2] а затим на место начелника Управе за грађење железница.[3]
Поново одлази на рад у Русију 1912. године и исте године се враћа да би као резервни официр учествовао у Балканским ратовима 1912. и 1913. године. Завршетком ових ратова опет се нашао у Русији на изградњи железничке пруге на Кавказу, али већ идуће 1914. године долази у Србију због рата са Аустроугарском где учествује као инжењериски капетан. Његово искуство грађевиснког стручњака било је веома важно српској војсци у току Првог светског рата. Још једном, 1916. године, а по одобрењу Врховне команде српске војске одлази у Русију на изградњу железничке пруге на руско-турској граници. Ту га затиче Октобарска револуција 1917. године где је био све до 1922. године. Те године се вратио у своју земљу, тада Југославију, где добија место на Техничком факултету као шеф катедре за железнице и путеве. На овој катедри пружио је свој највећи допринос, посебно у области метода савременог пројектовања и грађења железничких пруга и путева. Као професор је са ове катедре извео велики број познатих стручњака веома цењених и данас у земљи и ван ње. На овом послу остаје све до избијање Драгог светског рата 1941. године.[3]
Био је посланик у VIII срезу Београда и члан Уставотворне скупштине. Јануара 1946. именован је за министра без ресора у Савезној влади Југославије. Активно је учествовао у изради студија и пројеката за изградњу важних железничких саобраћајница: Брчко - Бановићи, Шамац - Сарајево, Сарајево - Плоче и Београд - Бар.[2]
Утицај уреди
Својим укупним деловањем и начином мишљења одлучујуће је утицао на систем развоја наших железница између два рата, при чему је сва своја искуства и научна знања ставио у службу своје земље. Утицао је на формирање лика грађевинског инжењера београдског Универзитета преносећи на своје студенте своје искуство пројектанта, градитеља и научника. Кирило Савић се није активно бавио политиком мада је припадао земљорадничкој странци и као угледан научник био члан главног одбора ове странке. Схватао је тежак положај сељака и борио се да се поправи стање овог најширег слоја народа.[3]
Допринос Кирила Савића научном развоју железница и железничке технике је огроман о чему сведоче многобројна научна и друштвена признања која трају и данас међу његовим следбеницима и делима која је за собом оставио.
- Српска академија наука и уметности изабрала га је 1948. за дописног члана.
- Техничка велика школа у Београду промовисала га је за почасног доктора техничких наука.
- Некадашњи Железнички институт у Београду преименован је 1969. у Институт „Кирило Савић“.
- Једна улица на Вождовцу од 1965. носи његово име.
- Једна од основних школа у Ивањици носи његово име.[2]
Одликовања уреди
Одликован је 1915. године орденом Белог орла са мачевима V реда, а 1938. Орденом југословенске круне III реда.
Умро је 27. априла 1957. године у Београду.[1]
Референце уреди
- ^ а б „Знамените личности Ивањице”. Архивирано из оригинала 03. 08. 2015. г. Приступљено 24. 1. 2015.
- ^ а б в „Биографски Лексикон Златиборског округа, Београд 2006”. издавач: Удружење Ужичана у Београду, главни и одговорни уредник: Милија Ј. Кнежевић. Недостаје или је празан параметар
|урл=(помоћ) - ^ а б в „Институт „Кирило Савић“”. Архивирано из оригинала 28. 01. 2015. г. Приступљено 24. 01. 2015.
Литература уреди
- Развитак технике у 19. столећу и њен утицај на културу, Београд 1901.
- Циљ и обим студирања на техничком факултету, Београд 1924.
- Саобраћајне пролике ужичког краја, Београд, Удружење Ужичана, 1925.
- Програм железничке технике и технологије, Београд
- Програм економије и заштите, Београд
- Комерцијализација железнице, Београд 1928.
- Грађење железнице, књ. 1:Технички услови за израду пројекта, Београд 1934; књ. 2: Железничка политика и економија, Београд 1928; књ. 3: Израда техничког пројекта, Београд 1947; књ. 4: Грађење железница, Београд 1948.
- Организација међународног друмског превоза робе на основу узаступног превожења националних превозилаца са или без промене вучних средстава/ Систем рељефног превоза, Београд 1976. (Љ.ДР., Е. Пр.)
- Знамените личности Ивањице
- Институт „Кирило Савић“ Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јануар 2015)