Википедија

Кривично процесно право

Кривично процесно право (енгл. criminal procedural law) као грана позитивног законодавства представља систем правних норми или нормативно утврђени скуп правних прописа, којима се уређује кривични поступак. Саставни део дефиниције кривичног процесног права, као гране законодавства је појам кривичног поступка. У општем смислу и кривични поступак се, као и било који други "поступак", своди на одређено поступање, односно одређену процедуру, која се обавља ради остварења неког циља. Када је у питању кривични поступак, тај циљ се своди на решавање кривичне ствари која је предмет поступка (лат. causa criminalis), односно кривичног дела које је предмет оптужнице и о коме одлуку треба да донесе кривични суд, који у том циљу води кривични поступак, што је његова основна процесна функција, а у оквиру самог поступка одређене радње врше и други различити кривичнопроцесни субјекти, који на тај начин реализују своја кривичнопроцесна права и дужности, међу којима су, поред суда, најзначајнији они који врше страначке функције – функцију оптужбе и функцију одбране.

Појам кривично процесног права и кривичног поступка уреди

Кривично процесно право се као грана законодавства појмовно одрежује на различите начине. Уобичајено се дефиниције кривичног процесног права могу поделити на две основне врсте:

  1. реалистичке и
  2. јуристичке.

Реалистичке дефиниције се темеље на схватању кривичног процесног права као једног стварног појма, тако да се он појмовно одређује преко одређених стварно, односно објективно постојећих елемената. Зависно од броја таквих елемената као саставних делова појединих дефиниција, реалистичке дефиниције се деле на две основне врсте 1) бипартитне и 2) трипартитне.

За бипартитне дефиниције је карактеристично да почивају на два базична елемента, а за трипартитне да полазе од три основна елемента. Према једној типичној бипартитној дефиницији кривични поступак, који се у овој дефиницији посматра као синоним за кривично процесно право, је скуп законом одређених кривичнопроцесних радњи процесних субјеката, који се врше ради остварења одређеног циља[1]. Према једној од комплетнијих трипартитних реалистичких дефиниција, кривично процесно право као грана законодавства преставља систем правних прописа којима су регулисане радње кривичнопроцесних субјеката у циљу доношења одлуке суда о кривичном делу, учиниоцу и кривичној санкцији[2]. За јуристичке дефиниције кривичног процесног права је карактеристично да почивају на схватању поступка као правног феномена, који се пре свега огледа у постојању одређених процесних или процесно-правних односа између различитих субјеката кривичног поступка. У том смислу се кривично процесно право може дефинисати као систем правних прописа којима се одређују кривичнопроцесни субјекти и регулишу њихови кривичнопроцесни односи ради расветљавања и решења кривичне ствари, односно у циљу остварења кривичноправне заштите одређеног друштва , тј. државе[3].

Наведена подела дефиниција кривичног процесног права је у суштини теоријског карактера и она се не може сматрати апсолутном. Наиме , свака дефиниција има своје добре и лоше стране, те може бити мање или више потпуна, јасна и утемељена. Осим овога, свака дефиниција је у основи теоријског карактера, што значи да увек нужно почива и на одговарајућим доктринарним опредељењима научника који је заступају, а из чега истовремено произилази и релативни карактер било које дефиниције, јер увек и неминовно, постоји низ различитих теоријских схватања таквих питања кривичног процесног права, која се на стриктан начин не регулишу законом. Мишљења смо да се кривично процесно право најадекватније може дефинисати тако што би нагласак у његовом појмовном одређењу био на субјектима који у поступку остварују своје процесне функције. Сходно овоме, кривично процесно право представља скуп правних прописа којима се уређују правни и процесни положај субјекта кривичног поступка, те омогућава да ти субјекти у складу са законом стварују своје основне процесне функције, у циљу реализације својих права и дужности, те ради доношења одлуке којом се решава ствар која је предмет кривичног поступка.

Основни елементи наведене дефиниције кривичног процесног права уреди

  • Кривично процесно право је скуп или систем правних прописа, међу којима најзначајније место заузимају законски прописи који спадају у изворе кривичног процесног права: 1) Законик о кривичном поступку као основни (главни) извор кривичног процесног права и 2) други закони као тзв. Споредно кривично процесно законодавство.
  • Кривичним процесним правом се уређује правни и процесни положај субјекта кривичног поступка, односно њихов процесни статус који се своди на скуп права и дужности којима ти субјекти располажу.
  • У самом кривичном поступку најважнији субјекти су они субјекти који врше основне процесне функције:
  • функцију оптужбе (овлашћени тужилац),
  1. функцију одбране (окривљени и његов бранилац и
  2. функцију вођења кривичног поступка и пресуђење, односно доношење одлуке којом се решава предмет кривичног поступка (кривични суд), али поред њих, у поступку се појављују и други субјекти који остварују доказну функцију (сведоци и вештаци), или реализују нека друга своја права (оштећени).
  • Циљ кривичног поступка је решавање његовог предмета, односно доношење одлуке о кривичном делу које је предмет кривичног поступка, али се начин решавања кривичне ствари мора посматрати у светлу функција које врше основни процесни субјекти, односно страначких функција (оптужба и одбрана), те судске функције[4]. Начело посматрано суд тежи потпуно независном и непристрасном решењу предмета кривичног поступка, чему би морао да тежи и јавни тужилац када се ради о официјелном кривичном гоњењу, мада су странке, по логици ствари, увек првенствено усмерене ка остварењу својих основних страначких интереса. Решавањем предмета кривичног поступка, односно доношењем одлуке о кривичном делу које је било предмет поступка, се у прописаним процесним формама испуњавају захтеви садржани у материјалном кривичном праву у односу на (не) постојање кривичног дела, (не)постојање кривице за дело које је противправно и законом прописано као кривично дело, те када се утврди постојање дела учињеног од стране лица, коме се такво дело може приписати у кривицу, њему се изриче одговарајућа казна или се у складу са законом ослобађа од казне, односно лицу а које је у поступку утврђено да није било урачунљиво у време извршења кривичног дела, изриче се одговарајућа мера безбедности. Поред наведених захтева материјалног кривичног права, предмет одлуке којом се окончава поступак може бити повезан и са захтевима кривичног процесног права који се односе на (не)испуњеност услова за кривично гоњење, попут питања амнестије, помиловања, застарелости итд.

Сврха и значај кривичног процесног права као гране законодавства уреди

Кривично процесно право се може дефинисати и у функционалном смислу, осносно директно у вези са његовом сврхом постојања, а уз непосредан ослонац на циљ материјалног кривичног права. Познати немачки аутор Клаус Роксин (Цлаус Роxин), на такав начин објашњава појам кривичног процесног права, наводећи: „Материјално кривично право, чија су основна правила садржана у Кривичном закону, установљава карактеристике кажњивих радњи, те запрећује правним последицама које су повезане са чињењем кривичног дела. Да би ове норме могле да остваре своју функцију стварања елементарних претпоставки за мирни заједнички живот људи, оне не смеју у случају извршења кривичног дела, постојати само на папиру. Потребан је пре свега, један правно уређени поступак, помоћу кога се постојање кажњиве радње може установити, те истовремено омогућити спровођење законом прописане санкције. При том се под таквим „правно уређеним“ поступком могу разумети три аспекта: његове одредбе морају бити тако формулисане да на одговарајући начин потпомажу материјалном кривичном праву да буде спроведено; оне морају истовремено да установе границе права задирања органа кривичног правосуђа у заштићене словоде појединаца; и оне морају коначно, да створе могућност, да се правоснажном одлуком поново успостави нарушени правни мир.[5] Сврха кривичног процесног права се у опшстем смислу нужно повезује с циљем кривичног материјалног права, односно кривичног права уопште. Данас је уобичајно да се кривичном праву приписује утилитаристички карактер, те се као његов циљ одређује ефикаснија заштита најзначајнијих добара и вредности, од понашања која их повређују или угрожавају[6]. Да би се овај основни циљ, кривичног материјалног права могао остварити, неопходно је постојање правних правила којима се утврђују сврха, начин, форма и ток кривичног поступка. Наиме, кривичним правом се у његовом општем делу установљава општи појам кривичног дела, утврђују услови који су потребни да би постојало противправно дело утврђено законом као кривично дело и кривица, те се дефинише систем кривичних санкција, док посебни део кривичног права садржи одређене инкриминације, односно прописивање конкретних кривичних дела. Међутим, да би се у сваком конкретном случају могло утврдити да ли постоји или не постоји кривично дело, да ли је лице коме је дело стављано на терет заиста учинило и ако јесте, која че му се кривична санкција изрећи, неопходно је постојање и једног другог корпуса кривичноправних правила, осносно потребно је да постоје правила кривичног поступка. Стога се као непосредна свхра кривичног процесног права може одредити потреба стварања нормативних услова за испуњење основних захтева материјалног кривичног права, док се, баш због те уске везе међузависности кривичног материјалног и кривичног процесног права, као општа сврха кривичног процесног права, испољава заштита најважнијих добара од криминалитета, што је иманентно и материјалном кривичном праву.

Појам кривичнопроцесног права као науке уреди

Кривично процесно право се, осим као грана законодавства посвећена конструисању кривичног поступка и стварању потребне регулативе којом се омогућава остварење нужних захтева кривичног материјалног права, који се пре свега односе на питања кривичног дела, односно кривице за дело које је противправно и законом прописано као кривично дело, те када су за то испуњени потребни услови и проблематику кривичних санкција, може дефинисати и као науку. Слично као и наука кривичног права и кривично процесно право представља једну нормативну науку, што значи да су правне норме основни предмет те науке, а да је проучавање правила позитивног кривичног поступка конкретне државе и њеног правног система, основни задатак кривичног процесног права као науке. Кривично право се у великој мери, осим позитивним правом, мора бавити и низом теоријских питања, која имају директан и велики практични значај.

Циљ кривичног процесног права као науке је да допринесе откривању правог смисла конкретних правила позитивног кривичног поступка, али I да укаже на одређене недостатке у законским изворима, те када је потребно, предложи законодавцу и одређене промене. С обзиром на велики значај правила кривичног поступка, како у односну на важну друштвену потребу супроставља криминалитету, тако и у погледу заштите најбиталнијих људских права и слобода, кривично процесно право је као грана законодавства у савременим државама релативно динамично, што истовремено доводи и до потребе да наука кривичног процесног права такође буде довољно динамична. У циљу изучавања правила кривичног поступка, кривично процесно право се служи класичним научним методама то пре свега онима који су типични за друге друштвене и пре свега, правне науке. Међу тим методама посебан значај има нормативни метод, који по логици ствари, представља основни метод кривичног процесног права као науке. Поред тога, за савремено кривично процесно право је веома карактеристично широко коришћење упоредно-правних метода, који подразумева аналитичко праћење развоја кривичног процесног законодавства у другим државама и правним системима, те испитивање могућности за коришћење таквих искустава у позитивном кривичном поступку.

Тумачење кривичног процесног права уреди

Примена кривичног процесног права подразумева његово тумачење, које се одвија у складу са општим правилима тумачења. Тако се и кривично процесно право тумачи применом општих метода тумачења права, где спадају језичко, логичко, циљно, систематско, историјско тумачење итд. Тумачење кривичног процесног права се може испољити као тумачење у ужем смислу, које се своди на откривање правог значења одређених правних норми, сто представља (пред)услов за њихову примену у конкретном случају, те као тумачење у ширем смислу, које се огледа у решавању случајева правних празнина применом одређених интерпретативних правних метода.

Основни историјски типови кривичних поступака уреди

Сматра се да су у свом "историјском развоју кривично дело и кривични поступак прешли пут од приватне ствари странака, до кривичног дела и кривичног поступка као институција јавног поретка"[7]. Историја кривичног процесног права се по правилу у општем смислу објашњава кроз поделу на тзв. велике, односно основне историјске типове кривичних поступака, где би спадали:

  • акузаторски кривични поступак
  • инквизиторски кривични поступак
  • мешовити кривични поступак

Ова подела је релативног карактера, јер с једне стране, зависно од државе до државе, па и читавих континената, није могуће направити чисту историјску поделу сходно таквим шемама различитих историјских поступака, док с друге стране, таква подела има своје консеквенце I данас, па се стога тешко или скоро никако не може говорити о некој континиунираној исторјској смени различитих типова кривичних поступака. Тако се и актуелни велики позитивноправни кривичнопроцесни системи битно разликују, односно у себи садрже одређене мање или више доминирајуће елементе одговарајућих тзв. историјских типова кривичних поступака, па тако оба таква светска система актуелно постоје, односно нису део неке прошле историјске епохе.

Акузаторски уреди

За акузаторски тип кривичног поступка (оптужни поступак) је карактеристично да се суштина поступка састоји у чисто страначком сукобу који се одвија пред судом као потпуно непристрасним субјектом, који само доноси одлуку која је странка била успешнија у њиховом доказном двобоју. Доказна иницијатива суда је у оваквом поступку потпуно искључена, односно суд је изразито пасиван у односу на доказивање. За најстарије историјске епохе је и иначе било карактеристично да није било никакве разлике између кривичног и грађанског поступка.[8]

Инквизиторски уреди

За инквизиторски кривични поступак (истражни поступак) су карактеристична начела писмености и формалне (законске) оцене доказа. Иако се овај поступак сматра недемократским и лошим по положај окривљеног, он је у ствари, настао као плод интенције да умањи до тада владајућа велика или скоро апсолутна арбитрерност феудалних судија, који су начело слободне оцене доказа користили да потпуно самовољно и независно од реалне снаге и кредибилитета одређених доказа доносе своје одлуке, притом нису били дужни да такве одлуке детаљније образлажу.

Мешовити уреди

Савремени кривични поступци су углавном мешовитог карактера, што је посебно карактеристично за већину кривичних поступака континенталне Европе, при чему инквизиторски елементи, али уз низ строгих гаранција за ефикасно остварење функције одбране у свакој фази поступка, претежно доминирају.

Извори кривичног процесног права Србије уреди

Основни избор нашег кривичног процесног права је Законик о кривичном поступку Србије, који је усвојен 2011. године[9], а до сада већ неколико пута у мањој мери новелиран[10]. Законик о кривичном поступку је главни извор наше кривичне процедуре јер се, с једне стране, далеко највећи број норми које се односе на кривични поступак налази у њему, док је, с друге стране тај законик искључиво и посвећен питањима кривичне процедуре, коју дефинише и уобличава. У неким случајевима је самим Закоником о кривичном поступку решавање одређених питања препуштено одређеним подзаконским актима, као што је то, на пример, случај са детаљнијим правилима која се односе на боравак лица у притвору, јер потпунији пропис о издржавању притвора, у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, доноси министар надлежан за правосуђе. Међутим, и у оваквом случају извор одговарајућег права Законик о кривичном поступку, јер се њиме омогућава да нека питања подробније буду решена подзаконским актом.

У допунске изворе нашег кривичног процесног права (тзв. Споредно кривично процесно законодавство), спадају други закони, који се односе на поједине кривичнопроцесне субјекте - на кривични суд и јавног тужиоца, на браниоца[11], као и на остале законске изворе којима се регулишу друга питања која имају значење за кривични поступак, где на пример, спада проблематика службеног језика. Постоје и закони који представљају директан извор права за одређени посебан поступак, што је посебно карактеристично за Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетника (на снази од 1. јануара 2006. године), који сада садржи све одредбе које се односе на поступак према малолетницима и представља леx специалиц[12] у односу на Закон о кривичном поступку, које је леx генералис[12]. Проблематика међународне кривичноправне помоћи се такође уређују посебним законима:

  1. Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима
  2. Законом о сарадњи са Међународним кривичним судом[13].

Нека питања из домена кривичне процедуре се решавају и Законом о организацији надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, као и Законом о организацији и надлежости државних органа у поступку за ратне злочине, али и Законом о полицији и неким другим законима, као на пример, Законом о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала.

Одређени међународни правни акти такође имају јак правни ефекат на кривичнопроцесно законодавство, али по правилу, не као непосредни извори кривичног процесног права, већ индиректно, тако што се ратификујућим механизмима или на други начин имплементирају у националне законске прописе, или чак у некој мери утичу на судску праксу.

То је посебно карактеристично за Европску конвенцију о људским правима, али и за праксу Европског суда за људска права. I други ратификовани билатерални и мултилатерални уговори имају обавезујуче дејство за нашу земљу, али такође не у форми директне примене, већ по правилу посредством одговарајућих упућујућих одредби самог Законика о кривичном поступку, односно других закона. Сагласно Уставу међународно право се додуше, може примењивати и директно, али то по правилу, у највећем броју случајева, уопште није могуће или бар није адекватно, услед одређених језичких разлика, употребе другачијих кривичнопроцесних термина, другачијих правила о надлежностима и других сличних инкопатибилности са националним законодавством.

Референце уреди

  1. ^ Живановић, Т. (1940, „Основни проблеми Кривичног и Грађанског процесног права (поступка)“, Београд; пп. 7 и пп. 52.
  2. ^ Јекић, З. (2003), „Кривично процесно право“, Београд; пп. 6.
  3. ^ Димитријевић, D. (1965), „Кривично процесно право“, Београд; пп. 12.
  4. ^ C. Роxин унд Б. Сцхüнеманн, Страфверфахренсрецхт,26. Ауффаге (2009), „Верлаг C.Х.Бецк“, Мüнцхен; пп. 3.
  5. ^ C. Роxин унд Б. Сцхüнеманн, Страфверфахренсрецхт,25. Ауффаге (1998), „Верлаг C.Х.Бецк“, Мüнцхен; пп. 1-2.
  6. ^ Стојановић, З. (2013), „Кривично право - општи део“ двадесето измењено издање и допуњено издање, Правни факултет у Београду и „Правна књига“ , Београд; пп. 68.
  7. ^ Ђуриђић, П. (2014), „Кривично процесно право - општи део“, Правни факултет Универзитета у Нишу, Ниш; пп. 21.
  8. ^ C. Роxин, оп.цит.; пп. 320.
  9. ^ Нови ЗКП је усвојен 26.септембра 2011. године, ступио је на снагу осам дана од дана објављивања, а његова делимична примена у поступцима који спадају у делокруг тужилаштва посебне надлежности (организовани криминал итд.), почела је 15.јануара 2012. године, док је од 1.октобра 2013. године, у примени за сва кривична дела.
  10. ^ Нови ЗКП је до сада, тј. од момента доношења (а први пут, чак и пре почетка примене), мењан шест пута ("Сл. гласник РС" 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013. и 55/2104), а последњи пут у мају 2014. године.
  11. ^ „Закон о адвокатури”. Архивирано из оригинала 08. 05. 2015. г. Приступљено 14. 05. 2015. 
  12. ^ а б „Lex Specialis Law & Legal Definition”. Legal Definitions. USLegal, Inc. (језик: енглески)
  13. ^ Овај закон се односи на сарадњу са сталним Међународним кривичним судом (ИЦЦ), насталим Римским статутом, који је мултилатерални међународни уговор и који је ступио на снагу по редовном ратификационом механизму, а не и на сарадњи са Хашким трибуналом, тј. Међународним кривичним трибуналом за некадашњу Југославију (ИЦТY), који је формиран једном одлуком (мером) Савета безбедности УН, а у погледу којег се када је реч о Србији, још увек примењује Закон о сардњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југослвије од 1991. године ("Сл. лист СРЈ" 18/2002. и "Сл. лист СЦГ" 16/2003).

Литература уреди

Види још уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Krivično_procesno_pravo&oldid=26757289”