Ласло Блашковић

Ласло Блашковић
Ласло Блашковић
Пуно име	Ласло Блашковић
Датум рођења	25. јун 1966. (57 год.)
Место рођења	Нови Сад, СФРЈ
Награде	Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године; Награда Фонда „Борислав Пекић“; Награда САНУ из Фонда „Бранко Ћопић“ за најбољу књигу године; Награда „Стеван Сремац“ за прозну књигу године; Награда „Љубомир П. Ненадовић“ за путописну књигу године; Награда „Печат вароши сремскокарловачке“; Награда „Матићев шал“;

Ласло Блашковић (Нови Сад, 1966) српски је књижевник.

Биографија уреди

Дипломирао је југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Новом Саду, где је привео крају и последипломске студије и био биран у звање асистента у научно-истраживачком раду на предмету Културна историја 19. века, као и у пројекту Српски биографски речник Матице српске. Као стипендиста аустријског КултурКонтакта провео је месец дана у Бечу (2008). Био је три месеца гост Фондације Хајнрих Бел у Лангенбројху (Немачка, 2010). Као резиденцијални писац боравио је августа 2013. године у мађарском граду Печују.

Као гост-писац америчке владе, провео је месец дана у САД (Вашингтон, Њујорк, Минеаполис, Хонолулу) у оквиру програма Интернатионал Виситор Леадерсхип (август-септембар 2011).

Дела уреди

Књиге песама: уреди

Равна црта, КОВ, Вршац, 2020,
Богзна, Архипелаг, Београд, 2018,
Прасвршетак, Архипелаг, Беогард, 2016,
Жене писаца, КОВ, Вршац, 2006,
Јутарња даљина, Стyлос, Нови Сад, 2002,
Животи бацача коцке, Просвета, Београд, 1997,
Ритам-машина, Четврти талас, Нови Сад, 1991,
Црвене бригаде, Братство-јединство, Нови Сад, 1989,
Златно доба, Матица српска, Нови Сад, 1987. и
Гледаш, Матица српска, Нови Сад, 1986.

Романи: уреди

Царинска улица у Новом Саду, Архипелаг, Београд, 2021,
Пратећи вокали, Архипелаг, Београд, 2020,
Разбрајалица, Архипелаг, Београд, 2014,
Посмртна маска, Архипелаг, Београд, 2012,
Турнир грбаваца, Геопоетика, Београд, 2007,
Адамова јабучица, Народна књига, Београд, 2005,
Мадонин накит, Филип Вишњић, Београд, 2003,
Мртва природа са сатом, Стубови културе, Београд, 2000,
Свадбени марш, Стубови културе, 1997.

Књига путописа: уреди

Гле!, Службени гласник, Београд, 2016.

Књига прича: уреди

Прича о малаксалости, Архипелаг, Београд, 2010.

Књига есеја: уреди

Крај цитата, Прометеј, Нови Сад, 2007.

Књига поетске прозе: уреди

Имењак, Прометеј, Нови Сад, 1994.

Преводи Блашковићевих књига уреди

на словачки: МАДОНИН ШПЕРК (Мадонин накит), Каллиграм, Братислава, 2006, превео Карол Цхмел; ТУРНАЈ ХРБÁЧОВ (Турнир грбаваца), Каллиграм, Братислава, 2015, превео Карол Цхмел; ПОСМРТНÁ МАСКА (Посмртна маска), Каллиграм, Братислава, 2015, превео Карол Цхмел;

на мађарски: ТÖРТÉНЕТ А БÁГYАДТСÁГРÓЛ (Прича о малаксалости), Форум Кöнyвкиадó, Нови Сад, 2016, превела Главанић Вéкáс Ева;

на енглески: ТХЕ МАДОННА´С ЈЕWЕЛС (Мадонин накит), Интернатионал Фоундатион Форум оф Славиц Цултурес, Љубљана, 2015, превео Рандалл А. Мајор; ФЛАТ ЛИНЕ (Равна црта), Српски ПЕН-клуб, Београд, 2019), превели Драган Пурешић и Зоран Пауновић;

на македонски: ПРИКАЗНА ЗА ИСТОШТЕНОСТА (Прича о малаксалости), Икона, Скопје, 2013, превела Јасмина Алексова; ПОСМРТНА МАСКА (Посмртна маска), Икона, Скопје, 2013, превела Јасмина Алексова; НАКИТОТ НА МАДОНА (Мадонин накит), Слово, Скопје, 2017, превео Димитар Башевски;

на руски: ОЖЕРЕЛЪЕ МАДОННЫ (Мадонин накит), Центр книги Рудомино, Москва, 2016, превели Елена Сагалович и Василий Соколов; НАТЮРМОРТ С ЧАСАМИ (Мртва природа са сатом), Центр книги Рудомино, Москва, 2019, превела Елена Сагалович;

на словеначки: МАДОНИН НАКИТ (Мадонин накит), Форум слованских култур, Љубљана, 2016, превели Варја Балжалорскy Антић и Урбан Вовк;

на бугарски: АДАМОВА ЯБЪЛКА (Адамова јабучица), Ерго, Софија, 2011, превела Маргарита Дикова;

на немачки: ТОТЕНМАСКЕ (Посмртна маска), Неуе Рундсцхау, Франкфурт ам Маин, 2010, превели Драгослав Дедовић и Дагмар Вохбургер; ДЕР ЕРЛÓСЕР (Спаситељ), Ноацк&Блоцк, Берлин, 2011, превеле Ангела Неренз и Анне Стüбигер; (антологија) ДАС БЛЕССЕ ФЕУЕР ВОН WИЕН (Бледа бечка ватра), Драва Верлаг, Клагенфурт, 2012, превела Алида Бремер; (антологија).

на румунски: МИЛОСТИВИРЕ (Милостиња), Хестиа, Темишвар, превео Луциан Алеxиу; (антологија).

Награде уреди

Добитник је књижевних награда:

Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за књигу песама Златно доба, 1988.
Награда „Матићев шал”, за књигу песама Црвене бригаде, 1989.
Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године, за роман Свадбени марш, 1998.
Награда „Борислав Пекић”, за синопсис романа Мадонин накит, 2001.
Награда „Бранко Ћопић”, за роман Адамова јабучица, 2005.
Награда „Стеван Сремац”, за роман Турнир грбаваца, 2008.
Награда „Љубомир П. Ненадовић”, за књигу путописа Гле!: бедекер једног лакомисленог Канта, 2017.

Блашковићев роман Мадонин накит изабран је међу десет најбољих српских романа написаних после пада Берлинског зида који су саставни део антологијске едиције „Сто словенских романа“.

Радна биографија уреди

Управник Народне библиотеке Србије био је од 15. јануара 2015. до 4. фебруара 2021. године.

Директор и главни и одговорни уредник Културног центра Новог Сада био је од 2008. до 2012. године.

Главни и одговорни уредник часописа за књижевност и теорију Поља био је од 2000. до 2007. године.

Био је члан Уредништва едиције Прва књига Матице српске, такође и председник Управног одбора Студентског културног центра у Новом Саду, члан Управног одбора Фонда Тодор Манојловић у Зрењанину и члан Савета Филозофског факултета у Новом Саду.

Главни је уредник издавачке делатности Српског народног позоришта од 2007. године.

Уредништво уреди

Ласло Блашковић је обелоданио и Водич кроз лектиру (у 4 књиге), Народна књига, Београд, 2006. године. Приредио је и предговорима опремио књиге Данијела Дефоа, Вука Караџића, Марка Твена, Луиса Керола, Андрића, Нушића, Сремца, Бранка Ћопића... Приредио је зборник текстова Мој приватни Тито, Културни центар Новог Сада, 2003, као и две антологије савремене српске поезије и кратке приче.

Чланства уреди

Активан је у три репрезантативна књижевна удружења, у Друштву књижевника Војводине (секретар Друштва био је осам година), у Српском књижевном друштву (члан Управног одбора у два мандата и председник Одбора за међународну сарадњу исте асоцијације), коначно, од 2006. до 2022. године био је члан Управног одбора Српског ПЕН-клуба.

Референце уреди

Спољашње везе уреди

Функције у институцијама културе
Светлана Јанчић	Директор Народна библиотека Србије 2015—2021	Владимир Пиштало