Википедија

Милош Шобајић

Srpski slikar

Милош Шобајић (франц. Milos Sobaïc; Папук, 23. децембар 1944 — Београд, 24. април 2021) био је српски и француски сликар и вајар. Сматра се једним од најзнаменитијих српских и европских уметника.[1]

Милош Шобајић
Милош Шобајић
Лични подаци
Датум рођења(1944-12-23)23. децембар 1944.
Место рођењаПапук, Славонија, ДФ Југославија
Датум смрти24. април 2021.(2021-04-24) (75 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Држављанствосрпско, француско
ЗанимањеСликар, вајар
Образовање
ОбразовањеАкадемија ликовних уметности, Београд
Породица
СупружникЛотос Масникоса Шобајић (1968–2011)
Драгана дел Монако (2012–2015)
Маја Т. Изqуиердо (Искјердо) (2016–2021)
Уметнички рад
Правацекспресионизам
Награде
  • Награда Октобарског салона, 1977
  • Златни беочуг града Београда, 2011
  • Вукова награда, 2012
  • Награда Витез српског сликарства, 2012
  • Јесења награда УЛУС, 2012
  • Награда Мише Анастасијевића, 2013
  • Орден почасног госта Русије, Руска Дума, 2018
  • Златна медаља за заслуге Републике Србије, 2019

Биографија уреди

Рођен је 1944. године у збегу на планини Папук у Славонији.[2] Мајка га је у пеленама пренела преко Мађарске у Србију, и тек тада га је пријавила матичној служби, због чега је у многобројним публикацијама записано да је рођен 1945. у Београду.[3][4][5]

По оцу Воју, потиче из никшићке фамилије, која је крајем 19. века донела у Црну Гору први биоскоп, прву робну кућу, прво позориште, читаоницу и библиотеку, плех оркестар, прве новине и часописе.[6] Мајка Мирјана потиче из Лике.[7][8][9]

Основну и средњу школу је похађао у Београду, Истанбулу и Никшићу. Матурирао у Првој Београдској гимназији, 1964. године. Завршио је Академију Ликовних уметности у Београду 1970, да би се две године касније преселио у Париз. Од 2005. године предаје на Луксун Академији лепих уметности у Шењангу у Кини, а истовремено оснива Факултет за уметност и дизајн на Мегатренд универзитету у Београду, на којем је био декан, редовни професор и почасни доктор, да би године 2012. постао професор емеритус[10]. Такође је као ментор на докторским студијама радио и на Факултету савремених уметности у Београду.

Своја дела је представио на преко осамдесет самосталних изложби широм планете и учествовао на око пет стотине групних изложби. Његова дела се налазе у тридесетак музеја савремене уметности у свету. Добитник је низа награда у Србији. Руска Дума му је доделила 2018. године орден почасног госта[11] Русије, а 2019. године додељена му је Златна медаља Републике Србије, за изузетне заслуге у области културних делатности, посебно сликарства.[12]

О раду Милоша Шобајића је објављено пет монографија код издавача у Паризу, Београду и Лондону, чије су текстове писали Ален Жуфроа, нобеловац Петер Хандке, Едвард Луси-Смит и други. О Милошу Шобајићу је објављено близу седам стотина текстова у француској, италијанској, српској, америчкој, јапанској, грчкој и немачкој штампи, као и велики број телевизијских филмова и приказа.[1][13]

Француски композитор Рене-Луј Барон [en] је направио музички филм о Шобајићевим делима.

Своју прву књигу, под називом: Сликај и ћути[14], аутобиографског карактера, а која говори о утицају глобализма на савремену ликовну уметност, објавио је 2018. године.

Био је ожењен Мајом Т. Искјердо (шп. Izquierdo).[15], а прва супруга му је била Лотос Масникоса-Шобајић

Године 2021. објављује аутобиографију "Мојих девет живота"[16], књига коју посвећује својој супрузи Маји. Ова аутобиографија издата је код издавача "Вукотиц&Медиа" [17]

Године 2021. заједно са својом супругом Мајом Т. Изqуиердо ( Искјердо) написао је своју прву драму, под називом "Вецин циркус" коју је издало "Народно позориште Тимочке Крајине".

Његова дела налазе се у 40 музеја по свету.[18]

Сахрањен је 29. 4.2021. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. На комеморацији одржаној у Скупштини града Београда

говорили су историчар уметности Никола Кусовац, пијаниста и директор Београдске филхармоније Иван Тасовац и професор, књижевник и дипломата Дарко Танасковић. Почаст великом уметнику је одата кроз његову омиљену композицију "Хисториа де ун амор"[19], а емитован је и одломак Шобајићевог говора за Радио Београд у коме каже: "Ја сам Феникс и опет се враћам, увек сам почетник и увек учим".[20]

Град Београд предвиђа отварање Музеја Милош Шобајић[21] у току 2021. године. Директорка Музеја града Београда, Јелена Медаковић, у свом говору на сахрани, рекла је следеће: "Један део нашег Музеја, понео је име Милош Шобајић. Милошев простор осликаваће његов дух и карактер, његову величину."[22] Медаковић је затим пренела поруку коју је Нобеловац Петер Хандке упутио Милошевој супрузи Маји: "Често мислим на свог друга, његову слику носим пред очима, иако физички не присуствујем сахрани, данас у мислима бићу са Милошем и са вама. Велики сликар, мој велики пријатељ, остаће заувек у мом срцу".[22]

Референце уреди

  1. ^ а б Сербиа, РТС, Радио телевизија Србије, Радио Телевисион оф. „Преминуо сликар Милош Шобајић”. www.ртс.рс. Приступљено 2021-05-03. 
  2. ^ „Био је опседнут СМРЋУ, хтео је да живи до 120. године, волео је да ЖЕНЕ одмах жени, храбар и луд - МИЛОШ ШОБАЈИЋ!”. еспресо.цо.рс (на језику: српски). Приступљено 2022-04-05. 
  3. ^ Политика, 26 април 2021, стр. 27, породична читуља (мајка, брат, сестра - обавештење о смрти)
  4. ^ Политика, 28 април 2021, стр. 31, породична читуља (мајка, брат, сестра - обавештење о сахрани)
  5. ^ „Овако је Шобајић говорио о свом детињству, животу, уметности…”Свет сам угледао у шуми…”. Наши у свету. 24. 4. 2021. Архивирано из оригинала 02. 05. 2021. г. Приступљено 02. 05. 2021. 
  6. ^ „Како је породица Шобајић уврстила Никшић у центар црногорске културе”. ЦдМ (на језику: енглески). 2018-08-28. Приступљено 2019-02-01. 
  7. ^ Мијалковић, Александра. „Романтик у души, бунтовник на платну”. Политика Онлине. Приступљено 2019-02-01. 
  8. ^ „Мајка славног сликара о рату и љубави”. Вечерње новости. 10. 11. 2019. Приступљено 10. 11. 2019. 
  9. ^ Порекло сликара Милоша Шобајића (Порекло, 24. април 2021)
  10. ^ „Емеритус Проф. Милош Шобајић”. Мегатренд Универзитет (на језику: српски). Приступљено 2019-02-01. 
  11. ^ Спутник. „Милошу Шобајићу Орден и пасош Русије”. рс-лат.спутникнеwс.цом (на језику: српски). Архивирано из оригинала 02. 02. 2019. г. Приступљено 2019-02-01. 
  12. ^ http://newlookworld.com (2019-02-15). „Додељена одликовања поводом Дана државности Србије”. Нови Стандард (на језику: српски). Приступљено 2019-02-17. 
  13. ^ „Преминуо Милош Шобајић”. Калеидоскоп. Приступљено 2021-05-03. 
  14. ^ „СЛИКАЈ I ЋУТИ! – Вукотић Медиа” (на језику: српски). Приступљено 2021-05-03. 
  15. ^ „Милош Шобајић и Маја Искјердо: Љубав не броји године”. Глориа (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 02. 2019. г. Приступљено 2019-02-01. 
  16. ^ „ТАЊУГ | МАЈА ГОЈКОВИЦ”. www.тањуг.рс. Архивирано из оригинала 24. 04. 2021. г. Приступљено 2021-03-08. 
  17. ^ „Девет живота Милоша Шобајића”. Печат - Лист слободне Србије (на језику: српски). 2021-03-18. Приступљено 2021-05-03. 
  18. ^ Сербиа, РТС, Радио телевизија Србије, Радио Телевисион оф. „Милош Шобајић, велико уметничко име света”. www.ртс.рс. Приступљено 2021-04-26. 
  19. ^ „Одржана комеморација поводом смрти Милоша Шобајића”. Телеграф.рс (на језику: српски). Приступљено 2021-05-03. 
  20. ^ „ОТКРИО ТАЈНУ УМЕТНОСТИ: Комеморација поводом смрти сликара Милоша Шобајића”. НОВОСТИ (на језику: српски). Приступљено 2021-05-03. 
  21. ^ „Милош Шобајић добија музеј у Београду”. ЦдМ (на језику: енглески). 2017-01-15. Приступљено 2019-02-01. 
  22. ^ а б УЖИВО: САХРАНА МИЛОША ШОБАЈИЋА - Велики уметник почиваће у Алеји заслужних грађана (на језику: српски), Приступљено 2021-05-03 

Литература уреди

  • Lucie-Smith, Edward (2013). Milos Sobaïc. Приступљено 24. 1. 2020. 
  • Milos Sobaïc (Mains et Merveilles), 2002.
  • Милош Шобајић у светлости критике — хрестоматија, 2005.
  • Milos Sobaic (H.COL.BEAUX ART), 1991.
  • Сликај и ћути

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Miloš_Šobajić&oldid=27397529”