Википедија

Морнаричко ратовање

Морнаричко ратовање је људска борба у мору, океану или било ком другом бојном простору који укључује велико водно тело попут великог језера или широке реке.[1][2][3]

Сликарски приказ о заробљавања америчке фрегате УСС Чесепик (десно) од стране британске фрегате ХМС Шанон (лево) током Рата из 1812.

Историја уреди

Човечанство је водило битке на мору више од 3000 година.[4] Чак и у унутрашњости великих копнених маса, превоз пре појаве екстензивних железничких пруга увелико је зависио од река, канала и других пловних путова.

Потоње су биле кључне за развој модерног света у Великој Британији, Ниским земљама и северној Немачкој, јер су омогућиле велико кретање робе и сировина без којих се не би догодила Индустријска револуција. Пре 1750. године, материјали су у великој мери премештани речном баркама или морским пловилима. Тако су војске, са својим прекомерним потребама за храном, муницијом и крмним биљем, током векова биле везане за речне долине.

Океански утицаји током записане историје (Хомерске легенде, нпр. Троја), и класична дела као што је Одисеја, наглашавају утицаје из прошлости. Персијско царство - уједињено и снажно - није могло да надјача снагу атинске флоте у комбинацији са силама мањих градских држава у неколико покушаја освајања грчких градских држава. Моћ Феникије и Египта, Картагине, па чак и Рима, у великој мери зависила је од контроле мора.

Тако је и Млетачка Република доминирала над градским државама Италије, спречавала приступ Отоманског царства и вековима доминирала трговином на путу свиле и Медитераном уопште. Током три века, Северњаци (обично звани Викинзи) препадали су, пљачкали и одлазили где су хтели, све до централне Русије и Украјине, па чак и до далеког Цариграда (преко притока Црног мора, Сицилије и преко Гибралтарског теснаца) .

Многе морске битке кроз историју такође пружају поуздан извор олупина бродова за подводну археологију. Главни пример је истраживање олупина разних ратних бродова у Тихом океану.

Источна, јужна и југоисточна Азија уреди

 
Јаванске и нанкиншке џунке.

Династија Чола у средњовековној Индији била је доминантна морска сила у Индијском океану, страствени поморски трговац и дипломатски ентитет са Сонг Кином. Раџараџа Чола I (владао од 985. до 1014. године) и његов син Раџендра Чола I (владао 1014–42), послали су велику поморску експедицију која је заузела делове Мјанмара, Малаје и Суматре.

 
Реплика боробудурског брода у пуној величини из 8. века. Овај је отишао на експедицију у Гану 2003–2004, реконструишући навигацију и истраживање Сривиџајана и Меданга.

У архипелагу Нусантара, велики океански бродови дужине више од 50 м и са 5,2–7,8 метара надводне конструкције већ су кориштени најмање од 2. века, одржавајући контакт Индије са Кином.[5]‍:347[6] Царство Шривиђаја од 7. века нове ере контролисало је море западног дела архипелага. Натпис Кедукан Букит је најстарији запис индонежанске војне историје и бележи Сривијајанско свето путовање сидајатром из 7. века које је водио Дапунта Хјанг Шри Џајанаса. Речено је да је довео 20.000 војника, укључујући 312 људи у бродовима и 1.312 пешака.[7] Арапски текст из 10. века Аџајеб ал-Хинд (Чуда Индије) даје извештај о инвазији на Африку од стране људи званих Ваквак,[8]‍:110 вероватно малајски народ Шривиџаје или јавански народ Меданга,[9]‍:39 у 945–946. Они су приспели на обалу Тангањике и Мозамбика са 1000 бродова и покушали да заузму цитаделу Канбалох, али на крају нису успели. Разлог за напад је што је то место имало робу погодну за њихову земљу и Кину, попут слоноваче, оклопа корњача, коже пантера и амбра, као и зато што су желели црне робове од народа Банту (које су Арапи звали Зенг или Зењ, Џенги на јаванском језику) који су били јаки и подобни за тешке радове.[8]‍:110 Пре 12. века, Шривиђаја је првенствено била копнена држава, а не поморска сила. Флоте су биле доступне, али су деловале као логистичка подршка како би се олакшала пројекција копнене моћи. Касније се поморска стратегија дегенерисала у нападачку флоту. Њихова поморска стратегија је била да приморају трговачке бродове да пристану у њихове луке. Уколико би њихови затеви били игнорисани, они би послали војне бродове да униште трговачко пловило и затру посаду.[10][11]

Године 1293, монголска династија Јуан покренула је инвазију на Јаву. Јуани су послали 500–1000 бродова и 20.000–30.000 војника, али су на крају поражени на копну изненадним нападом, приморавајући војску да се врати на обалу. У приобалним водама, јаванске џунке већ су напале монголске бродове. Након што су се све трупе укрцале на бродове на обали, Јуанска војска се борила против Јаванске флоте. Након што су је одбили, отпловили су назад у Ћуанџоу. Јавански поморски командант Арија Адикара пресрео је даљу инвазију Монгола.[12][9]‍:107–110 Иако са само оскудним информацијама, путници који су пролазили кроз регион, као што су Ибн Батута и Одорик од Порденона, приметили су да је Јава нападана од стране Монгола неколико пута, увек завршавајући неуспехом.[13]‍:106–107[14] После тих неуспешних инвазија, Маџапахитско царство је брзо расло и постало доминантна поморска сила у 14-15 веку. Употреба топова у монголској инвазији на Јаву,[15] довела је до распоређивања цетбанг топова од стране флоте Маџапахита током 1300-их.[16] Главни ратни брод морнарице Маџапахита био је јонг. Јонгови су били велики транспортни бродови који су могли да превезу 100–2000 тона терета и 50–1000 људи, дужине 28,99–88,56 метара.[17]‍:60–62 Тачан број јонгова које су Маџапахити имали је непознат, али највећи је број јонгова коришћених у једној експедицији био око 400, када је Маџапахит напао Пасај, 1350. године.[18] У овој ери, чак до 17. века, нусантарски поморски војници су се борили на платформи на својим бродовима званим балај и изводили акције укрцавања. Расута паљба испаљена из цетбанга се користила за супротстављање при овом типу борбе.[15]‍:241[19]

Референце уреди

  1. ^ Схен, Фуwеи (1996). Цултурал Флоw Бетwеен Цхина анд тхе Оутсиде Wорлд. Цхина Боокс & Периодицалс. ISBN 978-7-119-00431-0.
  2. ^ Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China. Volume 4, Part 3. Taipei: Caves Books, Ltd.
  3. ^ Giuseppe Gagliano-Giorgio Giorgerini-Michele Cosentino (2002). Sicurezza internazionale e potere marittimo, New Press
  4. ^ Warming, Rolf (јануар 2019). „An Introduction to Hand-to-Hand Combat at Sea: General Characteristics and Shipborne Technologies from c. 1210 BCE to 1600 CE”. On War on Board: Archaeological and Historical Perspectives on Early Modern Maritime Violence and Warfare (Ed. Johan Rönnby) (на језику: енглески). 
  5. ^ Christie, Anthony (1957). „An Obscure Passage from the "Periplus: ΚΟΛΑΝΔΙΟϕΩΝΤΑ ΤΑ ΜΕΓΙΣΤΑ"”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. 19: 345—353. S2CID 162840685. doi:10.1017/S0041977X00133105 — преко JSTOR. 
  6. ^ Dick-Read, Robert (2005). The Phantom Voyagers: Evidence of Indonesian Settlement in Africa in Ancient Times. Thurlton. стр. 41. 
  7. ^ Nik Hassan Shuhaimi Nik Abd Rahman. „Port and polity of the Malay Peninsula and Sumatra (5th – 14th Centuries A.D.)” (PDF). International Seminar Harbour Cities Along the Silk Roads: 4. 
  8. ^ а б Kumar, Ann (2012). 'Dominion Over Palm and Pine: Early Indonesia’s Maritime Reach', in Geoff Wade (ed.), Anthony Reid and the Study of the Southeast Asian Past (Singapore: Institute of Southeast Asian Studies), 101–122.
  9. ^ а б Nugroho, Irawan Djoko (2011). Majapahit Peradaban Maritim. Suluh Nuswantara Bakti. ISBN 9786029346008. 
  10. ^ Heng, Derek (октобар 2013). „State formation and the evolution of naval strategies in the Melaka Straits, c. 500-1500 CE”. Journal of Southeast Asian Studies. 44 (3): 380—399. S2CID 161550066. doi:10.1017/S0022463413000362. 
  11. ^ Munoz, Paul Michel (2006). Early Kingdoms of the Indonesian Archipelago and the Malay Peninsula. Singapore: Editions Didier Millet. стр. 171. ISBN 981-4155-67-5. 
  12. ^ Nugroho, Irawan Djoko (2009). Meluruskan Sejarah Majapahit. Ragam Media. стр. 145. ISBN 978-9793840161. 
  13. ^ da Pordenone, Odoric (2002). The Travels of Friar Odoric. W. B. Eerdmans Publishing Company. ISBN 9780802849632. 
  14. ^ „Ibn Battuta's Trip: Chapter 9 Through the Straits of Malacca to China 1345–1346”. The Travels of Ibn Battuta A Virtual Tour with the 14th Century Traveler. Berkeley.edu. Архивирано из оригинала 17. 3. 2013. г. Приступљено 14. 6. 2013. 
  15. ^ а б Manguin, Pierre-Yves (1976). „L'Artillerie legere nousantarienne: A propos de six canons conserves dans des collections portugaises” (PDF). Arts Asiatiques. 32: 245. S2CID 191565174. doi:10.3406/arasi.1976.1103. 
  16. ^ Averoes, Muhammad (2020). Antara Cerita dan Sejarah: Meriam Cetbang Majapahit. Jurnal Sejarah, 3(2), 89 - 100.
  17. ^ Averoes, Muhammad (2022). „Re-Estimating the Size of Javanese Jong Ship”. HISTORIA: Jurnal Pendidik Dan Peneliti Sejarah. 5 (1): 57—64. S2CID 247335671. doi:10.17509/historia.v5i1.39181. 
  18. ^ Hill (June 1960). "Hikayat Raja Raja Pasai with English translation. Malaya Publishing House. јун 1960. ". Journal of the Malaysian Branch of the Royal Asiatic Society. 33: p. 98 and 157: "Then he directed them to make ready all the equipment and munitions of war needed for an attack on the land of Pasai – about four hundred of the largest junks, and also many barges (malangbang) and galleys." See also Nugroho (2011). p. 270 and 286, quoting Hikayat Raja-Raja Pasai, 3: 98: "Sa-telah itu, maka di-suroh baginda musta'idkan segala kelengkapan dan segala alat senjata peperangan akan mendatangi negeri Pasai itu, sa-kira-kira empat ratus jong yang besar-besar dan lain daripada itu banyak lagi daripada malangbang dan kelulus." (After that, he is tasked by His Majesty to ready all the equipment and all weapons of war to come to that country of Pasai, about four hundred large jongs and other than that much more of malangbang and kelulus.)
  19. ^ Wade, Geoff (2012). Anthony Reid and the Study of the Southeast Asian Past. Singapore: Institute of Southeast Asian Studies. стр. 162. ISBN 978-981-4311-96-0. 

Literatura уреди

  • Holmes, Richard, et al., eds. The Oxford companion to military history (Oxford University Press, 2001), global.
  • Howarth, David Armine. British Sea Power: How Britain Became Sovereign of the Seas (2003), 320 pp. from 1066 to present
  • Potter, E. B. Sea Power: A Naval History (1982), world history
  • Rodger, Nicholas A.M. The Command of the Ocean: A Naval History of Britain, 1649–1815. Vol. 2. (WW Norton & Company, 2005).
  • Sondhaus, Lawrence. Naval Warfare, 1815–1914 (2001).
  • Starr, Chester. The Influence of Sea Power on Ancient History (1989)
  • Tucker, Spencer, ed. Naval Warfare: An International Encyclopedia (3 vol. Cambridge University Press, 2002); 1231 pp; 1500 articles by many experts cover 2500 years of world naval history, esp. battles, commanders, technology, strategies and tactics,
  • Tucker, Spencer. Handbook of 19th century naval warfare (Naval Inst Press, 2000).
  • Willmott, H. P. The Last Century of Sea Power, Volume 1: From Port Arthur to Chanak, 1894–1922 (2009), 568 pp. online in ebrary
  • Willmott, H. P. The Last Century of Sea Power, vol. 2: From Washington to Tokyo, 1922–1945. (Indiana University Press, 2010). xxii, 679 pp. ISBN 978-0-253-35359-7. онлине ин ебрарy

Ратни бродови уреди

  • Георге, Јамес L. Хисторy оф wарсхипс: Фром анциент тимес то тхе тwентy-фирст центурy (Навал Инст Пресс, 1998).
  • Иреланд, Бернард, анд Ериц Грове. Јане'с Wар ат Сеа 1897–1997: 100 Yеарс оф Јане'с Фигхтинг Схипс (1997) цоверс алл импортант схипс оф алл мајор цоунтриес.
  • Пееблес, Хугх Б. Wарсхипбуилдинг он тхе Цлyде: Навал ордерс анд тхе просперитy оф тхе Цлyде схипбуилдинг индустрy, 1889–1939 (Јохн Доналд, 1987)
  • Ван дер Ват, Дан. Стеалтх ат сеа: тхе хисторy оф тхе субмарине (Хоугхтон Миффлин Цомпанy, 1995).

Морнари и официри уреди

  • Цонлеy, Марy А. Фром Јацк Тар то Унион Јацк: репресентинг навал манхоод ин тхе Бритисх Емпире, 1870–1918 (Манцхестер Университy Пресс, 2009)
  • Хуббард, Елеанор. "Саилорс анд тхе Еарлy Модерн Бритисх Емпире: Лабор, Натион, анд Идентитy ат Сеа." Хисторy Цомпасс 14.8 (2016): 348–58.
  • Кемп, Петер. Тхе Бритисх Саилор: а социал хисторy оф тхе лоwер децк (1970)
  • Ланглеy, Харолд D. "Унион Јацкс: Yанкее Саилорс ин тхе Цивил Wар." Јоурнал оф Милитарy Хисторy 69.1 (2005): 239.
  • Ортега-дел-Церро, Пабло, анд Јуан Хернáндез-Францо. "Тоwардс а дефинитион оф навал елитес: рецонсидеринг социал цханге ин Бритаин, Франце анд Спаин, ц. 1670–1810." Еуропеан Ревиеw оф Хисторy: Ревуе еуропéенне д'хистоире (2017): 1–22.
  • Смитх, Симон Марк. "‘Wе Саил тхе Оцеан Блуе’: Бритисх саилорс, империалисм, идентитy, приде анд патриотисм ц. 1890 то 1939" (ПхД диссертататион У оф Портсмоутх, 2017. онлине

Први светски рат уреди

  • Беннетт, Геоффреy. Навал Баттлес оф тхе Фирст Wорлд Wар (Пен анд Сwорд, 2014)
  • Халперн, Паул. А навал хисторy оф Wорлд Wар I (Навал Институте Пресс, 2012).
  • Хоугх, Рицхард. Тхе Греат Wар ат Сеа, 1914–1918 (Оxфорд Университy Пресс, 1987)
  • Мардер, Артхур Јацоб. Фром тхе Дреадноугхт то Сцапа Флоw (4 вол. 1961–70), цоверс Бритаин'с Роyал Навy 1904–1919
  • О'Хара, Винцент П.; Дицксон, W. Давид; Wортх, Рицхард, едс. То Цроwн тхе Wавес: Тхе Греат Навиес оф тхе Фирст Wорлд Wар (2013) еxцерпт алсо сее детаилед ревиеw анд суммарy оф wорлд'с навие бефоре анд дуринг тхе wар
  • Сондхаус, Лаwренце Тхе Греат Wар ат Сеа: А Навал Хисторy оф тхе Фирст Wорлд Wар (2014). онлине ревиеw

Други светски рат уреди

  • Барнетт, Цоррелли. Енгаге тхе Енемy Море Цлоселy: Тхе Роyал Навy ин тхе Сецонд Wорлд Wар (1991).
  • Цампбелл, Јохн. Навал Wеапонс оф Wорлд Wар Тwо (Навал Институте Пресс, 1985).
  • Морисон, Самуел Елиот. Тхе Тwо-Оцеан Wар: А Схорт Хисторy оф тхе Унитед Статес Навy ин тхе Сецонд Wорлд Wар (1963) схорт версион оф хис 13 волуме хисторy.
  • О'Хара, Винцент. Тхе Герман Флеет ат Wар, 1939–1945 (Навал Институте Пресс, 2013).
  • Роскилл, С.К. Wхите Енсигн: Тхе Бритисх Навy ат Wар, 1939–1945 (Унитед Статес Навал Институте, 1960); Бритисх Роyал Навy; абридгед версион оф хис Роскилл, Степхен Wентwортх. Тхе wар ат сеа, 1939–1945 (3 вол. 1960).
  • Ван дер Ват, Дан. Тхе Пацифиц Цампаигн: Тхе Сецонд Wорлд Wар, тхе УС-Јапанесе Навал Wар (1941–1945) (2001).

Хисториограпхy уреди

  • Хардинг, Рицхард ед. (2015). Модерн Навал Хисторy: Дебатес анд Проспецтс. Лондон: Блоомсбурy. 
  • Хигхам, Јохн, ед. А Гуиде то тхе Соурцес оф Бритисх Милитарy Хисторy (2015) 654 пп. еxцерпт
  • Мессенгер, Цхарлес. Реадер'с Гуиде то Милитарy Хисторy (Роутледге, 2013) цомпрехенсиве гуиде то хисторицал боокс он глобал милитарy & навал хисторy.
  • Зурндорфер, Харриет. "Оцеанс оф хисторy, сеас оф цханге: рецент ревисионист wритинг ин wестерн лангуагес абоут Цхина анд Еаст Асиан маритиме хисторy дуринг тхе период 1500–1630." Интернатионал Јоурнал оф Асиан Студиес 13.1 (2016): 61–94.
  • Wарминг, Ролф (2019). „Ан Интродуцтион то Ханд-то-Ханд Цомбат ат Сеа: Генерал Цхарацтеристицс анд Схипборне Тецхнологиес фром ц. 1210 БЦЕ то 1600 ЦЕ”. Арцхаеологицал анд Хисторицал Перспецтивес он Еарлy Модерн Маритиме Виоленце анд Wарфаре (Ед. Јохан Рöннбy). Сöдертöрн Хöгскола: 99—12. Приступљено 16. 2. 2019. 

Спољашње везе уреди

 
Морнаричко ратовање на Викимедијиној остави.
  • Тиwана, M.А. Хуссаин (новембар 1998). „Тхе Ангрy Сеа”. www.дефенцејоурнал.цом. M.А. Хуссаин Тиwана Дефенце Јоурнал. Архивирано из оригинала 13. 3. 2009. г. Приступљено 15. 11. 2016. 


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mornaričko_ratovanje&oldid=27676174”