Морнаричко ратовање

Морнаричко ратовање је људска борба у мору, океану или било ком другом бојном простору који укључује велико водно тело попут великог језера или широке реке.[1][2][3]

Сликарски приказ о заробљавања америчке фрегате УСС Чесепик (десно) од стране британске фрегате ХМС Шанон (лево) током Рата из 1812.

Историја

уреди

Човечанство је водило битке на мору више од 3000 година.[4] Чак и у унутрашњости великих копнених маса, превоз пре појаве екстензивних железничких пруга увелико је зависио од река, канала и других пловних путова.

Потоње су биле кључне за развој модерног света у Великој Британији, Ниским земљама и северној Немачкој, јер су омогућиле велико кретање робе и сировина без којих се не би догодила Индустријска револуција. Пре 1750. године, материјали су у великој мери премештани речном баркама или морским пловилима. Тако су војске, са својим прекомерним потребама за храном, муницијом и крмним биљем, током векова биле везане за речне долине.

Океански утицаји током записане историје (Хомерске легенде, нпр. Троја), и класична дела као што је Одисеја, наглашавају утицаје из прошлости. Персијско царство - уједињено и снажно - није могло да надјача снагу атинске флоте у комбинацији са силама мањих градских држава у неколико покушаја освајања грчких градских држава. Моћ Феникије и Египта, Картагине, па чак и Рима, у великој мери зависила је од контроле мора.

Тако је и Млетачка Република доминирала над градским државама Италије, спречавала приступ Отоманског царства и вековима доминирала трговином на путу свиле и Медитераном уопште. Током три века, Северњаци (обично звани Викинзи) препадали су, пљачкали и одлазили где су хтели, све до централне Русије и Украјине, па чак и до далеког Цариграда (преко притока Црног мора, Сицилије и преко Гибралтарског теснаца) .

Многе морске битке кроз историју такође пружају поуздан извор олупина бродова за подводну археологију. Главни пример је истраживање олупина разних ратних бродова у Тихом океану.

Источна, јужна и југоисточна Азија

уреди
 
Јаванске и нанкиншке џунке.

Династија Чола у средњовековној Индији била је доминантна морска сила у Индијском океану, страствени поморски трговац и дипломатски ентитет са Сонг Кином. Раџараџа Чола I (владао од 985. до 1014. године) и његов син Раџендра Чола I (владао 1014–42), послали су велику поморску експедицију која је заузела делове Мјанмара, Малаје и Суматре.

 
Реплика боробудурског брода у пуној величини из 8. века. Овај је отишао на експедицију у Гану 2003–2004, реконструишући навигацију и истраживање Сривиџајана и Меданга.

У архипелагу Нусантара, велики океански бродови дужине више од 50 м и са 5,2–7,8 метара надводне конструкције већ су кориштени најмање од 2. века, одржавајући контакт Индије са Кином.[5]:347[6] Царство Шривиђаја од 7. века нове ере контролисало је море западног дела архипелага. Натпис Кедукан Букит је најстарији запис индонежанске војне историје и бележи Сривијајанско свето путовање сидајатром из 7. века које је водио Дапунта Хјанг Шри Џајанаса. Речено је да је довео 20.000 војника, укључујући 312 људи у бродовима и 1.312 пешака.[7] Арапски текст из 10. века Аџајеб ал-Хинд (Чуда Индије) даје извештај о инвазији на Африку од стране људи званих Ваквак,[8]:110 вероватно малајски народ Шривиџаје или јавански народ Меданга,[9]:39 у 945–946. Они су приспели на обалу Тангањике и Мозамбика са 1000 бродова и покушали да заузму цитаделу Канбалох, али на крају нису успели. Разлог за напад је што је то место имало робу погодну за њихову земљу и Кину, попут слоноваче, оклопа корњача, коже пантера и амбра, као и зато што су желели црне робове од народа Банту (које су Арапи звали Зенг или Зењ, Џенги на јаванском језику) који су били јаки и подобни за тешке радове.[8]:110 Пре 12. века, Шривиђаја је првенствено била копнена држава, а не поморска сила. Флоте су биле доступне, али су деловале као логистичка подршка како би се олакшала пројекција копнене моћи. Касније се поморска стратегија дегенерисала у нападачку флоту. Њихова поморска стратегија је била да приморају трговачке бродове да пристану у њихове луке. Уколико би њихови затеви били игнорисани, они би послали војне бродове да униште трговачко пловило и затру посаду.[10][11]

Године 1293, монголска династија Јуан покренула је инвазију на Јаву. Јуани су послали 500–1000 бродова и 20.000–30.000 војника, али су на крају поражени на копну изненадним нападом, приморавајући војску да се врати на обалу. У приобалним водама, јаванске џунке већ су напале монголске бродове. Након што су се све трупе укрцале на бродове на обали, Јуанска војска се борила против Јаванске флоте. Након што су је одбили, отпловили су назад у Ћуанџоу. Јавански поморски командант Арија Адикара пресрео је даљу инвазију Монгола.[12][9]:107–110 Иако са само оскудним информацијама, путници који су пролазили кроз регион, као што су Ибн Батута и Одорик од Порденона, приметили су да је Јава нападана од стране Монгола неколико пута, увек завршавајући неуспехом.[13]:106–107[14] После тих неуспешних инвазија, Маџапахитско царство је брзо расло и постало доминантна поморска сила у 14-15 веку. Употреба топова у монголској инвазији на Јаву,[15] довела је до распоређивања цетбанг топова од стране флоте Маџапахита током 1300-их.[16] Главни ратни брод морнарице Маџапахита био је јонг. Јонгови су били велики транспортни бродови који су могли да превезу 100–2000 тона терета и 50–1000 људи, дужине 28,99–88,56 метара.[17]:60–62 Тачан број јонгова које су Маџапахити имали је непознат, али највећи је број јонгова коришћених у једној експедицији био око 400, када је Маџапахит напао Пасај, 1350. године.[18] У овој ери, чак до 17. века, нусантарски поморски војници су се борили на платформи на својим бродовима званим балај и изводили акције укрцавања. Расута паљба испаљена из цетбанга се користила за супротстављање при овом типу борбе.[15]:241[19]

Референце

уреди
  1. ^ Схен, Фуwеи (1996). Цултурал Флоw Бетwеен Цхина анд тхе Оутсиде Wорлд. Цхина Боокс & Периодицалс. ИСБН 978-7-119-00431-0. 
  2. ^ Неедхам, Јосепх (1986). Сциенце анд Цивилизатион ин Цхина. Волуме 4, Парт 3. Таипеи: Цавес Боокс, Лтд.
  3. ^ Гиусеппе Гаглиано-Гиоргио Гиоргерини-Мицхеле Цосентино (2002). Сицурезза интерназионале е потере мариттимо, Неw Пресс
  4. ^ Wарминг, Ролф (јануар 2019). „Ан Интродуцтион то Ханд-то-Ханд Цомбат ат Сеа: Генерал Цхарацтеристицс анд Схипборне Тецхнологиес фром ц. 1210 БЦЕ то 1600 ЦЕ”. Он Wар он Боард: Арцхаеологицал анд Хисторицал Перспецтивес он Еарлy Модерн Маритиме Виоленце анд Wарфаре (Ед. Јохан Рöннбy) (на језику: енглески). 
  5. ^ Цхристие, Антхонy (1957). „Ан Обсцуре Пассаге фром тхе "Периплус: ΚΟΛΑΝΔΙΟϕΩΝΤΑ ΤΑ ΜΕΓΙΣΤΑ"”. Буллетин оф тхе Сцхоол оф Ориентал анд Африцан Студиес, Университy оф Лондон. 19: 345—353. С2ЦИД 162840685. дои:10.1017/С0041977X00133105 — преко ЈСТОР. 
  6. ^ Дицк-Реад, Роберт (2005). Тхе Пхантом Воyагерс: Евиденце оф Индонесиан Сеттлемент ин Африца ин Анциент Тимес. Тхурлтон. стр. 41. 
  7. ^ Ник Хассан Схухаими Ник Абд Рахман. „Порт анд политy оф тхе Малаy Пенинсула анд Суматра (5тх – 14тх Центуриес А.D.)” (ПДФ). Интернатионал Семинар Харбоур Цитиес Алонг тхе Силк Роадс: 4. 
  8. ^ а б Кумар, Анн (2012). 'Доминион Овер Палм анд Пине: Еарлy Индонесиа’с Маритиме Реацх', ин Геофф Wаде (ед.), Антхонy Реид анд тхе Студy оф тхе Соутхеаст Асиан Паст (Сингапоре: Институте оф Соутхеаст Асиан Студиес), 101–122.
  9. ^ а б Нугрохо, Ираwан Дјоко (2011). Мајапахит Перадабан Маритим. Сулух Нусwантара Бакти. ИСБН 9786029346008. 
  10. ^ Хенг, Дерек (октобар 2013). „Стате форматион анд тхе еволутион оф навал стратегиес ин тхе Мелака Страитс, ц. 500-1500 ЦЕ”. Јоурнал оф Соутхеаст Асиан Студиес. 44 (3): 380—399. С2ЦИД 161550066. дои:10.1017/С0022463413000362. 
  11. ^ Муноз, Паул Мицхел (2006). Еарлy Кингдомс оф тхе Индонесиан Арцхипелаго анд тхе Малаy Пенинсула. Сингапоре: Едитионс Дидиер Миллет. стр. 171. ИСБН 981-4155-67-5. 
  12. ^ Нугрохо, Ираwан Дјоко (2009). Мелурускан Сејарах Мајапахит. Рагам Медиа. стр. 145. ИСБН 978-9793840161. 
  13. ^ да Порденоне, Одориц (2002). Тхе Травелс оф Фриар Одориц. W. Б. Еердманс Публисхинг Цомпанy. ИСБН 9780802849632. 
  14. ^ „Ибн Баттута'с Трип: Цхаптер 9 Тхроугх тхе Страитс оф Малацца то Цхина 1345–1346”. Тхе Травелс оф Ибн Баттута А Виртуал Тоур wитх тхе 14тх Центурy Травелер. Беркелеy.еду. Архивирано из оригинала 17. 3. 2013. г. Приступљено 14. 6. 2013. 
  15. ^ а б Мангуин, Пиерре-Yвес (1976). „Л'Артиллерие легере ноусантариенне: А пропос де сиx цанонс цонсервес данс дес цоллецтионс португаисес” (ПДФ). Артс Асиатиqуес. 32: 245. С2ЦИД 191565174. дои:10.3406/араси.1976.1103. 
  16. ^ Авероес, Мухаммад (2020). Антара Церита дан Сејарах: Мериам Цетбанг Мајапахит. Јурнал Сејарах, 3(2), 89 - 100.
  17. ^ Авероес, Мухаммад (2022). „Ре-Естиматинг тхе Сизе оф Јаванесе Јонг Схип”. ХИСТОРИА: Јурнал Пендидик Дан Пенелити Сејарах. 5 (1): 57—64. С2ЦИД 247335671. дои:10.17509/хисториа.в5и1.39181. 
  18. ^ Хилл (Јуне 1960). "Хикаyат Раја Раја Пасаи wитх Енглисх транслатион. Малаyа Публисхинг Хоусе. јун 1960. ". Јоурнал оф тхе Малаyсиан Бранцх оф тхе Роyал Асиатиц Социетy. 33: п. 98 анд 157: "Тхен хе дирецтед тхем то маке реадy алл тхе еqуипмент анд мунитионс оф wар неедед фор ан аттацк он тхе ланд оф Пасаи – абоут фоур хундред оф тхе ларгест јункс, анд алсо манy баргес (малангбанг) анд галлеyс." Сее алсо Нугрохо (2011). п. 270 анд 286, qуотинг Хикаyат Раја-Раја Пасаи, 3: 98: "Са-телах иту, мака ди-сурох багинда муста'идкан сегала келенгкапан дан сегала алат сењата пеперанган акан мендатанги негери Пасаи иту, са-кира-кира емпат ратус јонг yанг бесар-бесар дан лаин дарипада иту банyак лаги дарипада малангбанг дан келулус." (Афтер тхат, хе ис таскед бy Хис Мајестy то реадy алл тхе еqуипмент анд алл wеапонс оф wар то цоме то тхат цоунтрy оф Пасаи, абоут фоур хундред ларге јонгс анд отхер тхан тхат муцх море оф малангбанг анд келулус.)
  19. ^ Wаде, Геофф (2012). Антхонy Реид анд тхе Студy оф тхе Соутхеаст Асиан Паст. Сингапоре: Институте оф Соутхеаст Асиан Студиес. стр. 162. ИСБН 978-981-4311-96-0. 

Литература

уреди
  • Холмес, Рицхард, ет ал., едс. Тхе Оxфорд цомпанион то милитарy хисторy (Оxфорд Университy Пресс, 2001), глобал.
  • Хоwартх, Давид Армине (2003). Бритисх Сеа Поwер: Хоw Бритаин Бецаме Совереигн оф тхе Сеас. , 320 пп. фром 1066 то пресент
  • Поттер, Е. Б. Сеа Поwер: А Навал Хисторy (1982), wорлд хисторy
  • Родгер, Ницхолас А.M. Тхе Цомманд оф тхе Оцеан: А Навал Хисторy оф Бритаин, 1649–1815. Вол. 2. (WW Нортон & Цомпанy, 2005).
  • Сондхаус, Лаwренце (2001). Навал Wарфаре, 1815–1914. .
  • Старр, Цхестер (1989). Тхе Инфлуенце оф Сеа Поwер он Анциент Хисторy. 
  • Туцкер, Спенцер, ед. Навал Wарфаре: Ан Интернатионал Енцyцлопедиа (3 вол. Цамбридге Университy Пресс, 2002); 1231 пп; 1500 артицлес бy манy еxпертс цовер 2500 yеарс оф wорлд навал хисторy, есп. баттлес, цоммандерс, тецхнологy, стратегиес анд тацтицс,
  • Туцкер, Спенцер (2000). Хандбоок оф 19тх центурy навал wарфаре. Навал Инст Пресс. .
  • Wиллмотт, Х. П. Тхе Ласт Центурy оф Сеа Поwер, Волуме 1: Фром Порт Артхур то Цханак, 1894–1922 (2009), 568 пп. онлине ин ебрарy
  • Wиллмотт, Х. П. Тхе Ласт Центурy оф Сеа Поwер, вол. 2: Фром Wасхингтон то Токyо, 1922–1945. (Индиана Университy Пресс, 2010). xxии, 679 пп. ISBN 978-0-253-35359-7. online in ebrary

Ratni brodovi

уреди
  • George, James L (1998). History of warships: From ancient times to the twenty-first century. Naval Inst Press. .
  • Ireland, Bernard, and Eric Grove. Jane's War at Sea 1897–1997: 100 Years of Jane's Fighting Ships (1997) covers all important ships of all major countries.
  • Peebles, Hugh B (1987). Warshipbuilding on the Clyde: Naval orders and the prosperity of the Clyde shipbuilding industry, 1889–1939. John Donald. 
  • Van der Vat, Dan (1995). Stealth at sea: the history of the submarine. Houghton Mifflin Company. .

Mornari i oficiri

уреди
  • Conley, Mary A (2009). From Jack Tar to Union Jack: representing naval manhood in the British Empire, 1870–1918. Manchester University Press. 
  • Hubbard, Eleanor (2016). „Sailors and the Early Modern British Empire: Labor, Nation, and Identity at Sea.”. History Compass. 14 (8): 348—58. .
  • Kemp, Peter (1970). The British Sailor: a social history of the lower deck. 
  • Langley, Harold D. "Union Jacks: Yankee Sailors in the Civil War." Journal of Military History 69.1 (2005): 239.
  • Ortega-del-Cerro, Pablo, and Juan Hernández-Franco. "Towards a definition of naval elites: reconsidering social change in Britain, France and Spain, c. 1670–1810." European Review of History: Revue européenne d'histoire (2017): 1–22.
  • Smith, Simon Mark. "‘We Sail the Ocean Blue’: British sailors, imperialism, identity, pride and patriotism c. 1890 to 1939" (PhD dissertatation U of Portsmouth, 2017. online

Prvi svetski rat

уреди
  • Bennett, Geoffrey (2014). Naval Battles of the First World War. Pen and Sword. 
  • Halpern, Paul (2012). A naval history of World War I. Naval Institute Press. .
  • Hough, Richard (1987). The Great War at Sea, 1914–1918. Oxford University Press. 
  • Marder, Arthur Jacob. From the Dreadnought to Scapa Flow (4 vol. 1961–70), covers Britain's Royal Navy 1904–1919
  • O'Hara, Vincent P.; Dickson, W. David; Worth, Richard, eds. To Crown the Waves: The Great Navies of the First World War (2013) excerpt also see detailed review and summary of world's navie before and during the war
  • Sondhaus, Lawrence (2014). The Great War at Sea: A Naval History of the First World War. . online review

Drugi svetski rat

уреди

Historiography

уреди
  • Harding, Richard ed. (2015). Modern Naval History: Debates and Prospects. London: Bloomsbury. 
  • Higham, John, ed. A Guide to the Sources of British Military History.  (2015) 654 pp. excerpt
  • Messenger, Charles. Reader's Guide to Military History (Routledge, 2013) comprehensive guide to historical books on global military & naval history.
  • Zurndorfer, Harriet (2016). „Oceans of history, seas of change: recent revisionist writing in western languages about China and East Asian maritime history during the period 1500–1630.”. International Journal of Asian Studies. 13 (1): 61—94. .
  • Warming, Rolf (2019). „An Introduction to Hand-to-Hand Combat at Sea: General Characteristics and Shipborne Technologies from c. 1210 BCE to 1600 CE”. Archaeological and Historical Perspectives on Early Modern Maritime Violence and Warfare (Ed. Johan Rönnby). Södertörn Högskola: 99—12. Приступљено 16. 2. 2019. 

Spoljašnje veze

уреди
  • Tiwana, M.A. Hussain (novembar 1998). „The Angry Sea”. www.defencejournal.com. M.A. Hussain Tiwana Defence Journal. Архивирано из оригинала 13. 3. 2009. г. Приступљено 15. 11. 2016.