Википедија

Организација централног споразума

Војни савез

Организација централног споразума (ЦЕНТО), (енгл. The Central Treaty Organization (CENTO, CenTO, Cento), The Baghdad Pact, тур. Merkezi Antlaşma Teşkilatı, Bağdat Paktı, перс. سازمان پیمان مرکزی, арап. حلف بغداد), од 1955-1958. позната као Багдадски пакт (Багдадски споразум) или Организација блискоисточног споразума (МЕТО), била је војно-политички савез на Блиском и Средњем истоку у време Хладног рата. Створена је 1955. на иницијативу Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Турске, а распуштена 1979. године.

Организација централног споразума
ЦЕНТО флаг
Застава
и
ЦЕНТО чланови означени зеленом бојом
СкраћеницаЦЕНТО
Основана24. фебруара 1955
Датум оснивања24. фебруара 1955
ТипМеђувладин војни савез
СедиштеАнкара
Подручје деловањаЗападна Азија и Европа
Чланови
5 држава

Представљала је део "политике обуздавања" (енгл. containment) коју су Сједињене Државе током Хладног рата спроводиле у циљу успоравања раста совјетске моћи у свету, успостављањем онога што се у оквиру НАТО називало "санитарним кордонима".

Њено стварање, које је следило након стварања НАТО и СЕАТО, изазвало је експлозију незадовољстава на Средњем истоку, нарочито у Египту и Сирији, али и код свих противника Сједињених Држава, који су пакт осудили као империјалистички и противан до тада заговараној политици позитивног неутрализма. Уопште се сматра делом тада актуелне америчке стратегије "пактоманије"[1][2], као и једним од најмање успешних савеза Хладног рата.

Историјат уреди

Општа хронологија догађаја уреди

  • 2. април 1954: Турска потписује Пакт о узајамној сарадњи са Пакистаном.[3]
  • 19. мај 1954: Сједињене Државе и Пакистан потписују Споразум о узајамној помоћи и одбрани.[4]
  • 14. фебруар 1955: Ирак и Турска потписују војни споразум у Багдаду, почетак коришћења назива „Багдадски пакт“. Пакту се 5. априла исте године прикључује Уједињено Краљевство, 23. септембра се прикључује Пакистан, а 23. октобра Иран.[5]
  • 14. јул 1958: Државни удар у Ираку.
  • Октобар 1958: Седиште Пакта премешта се из Багдада у Анкару.
  • 5. март 1959: Сједињене Државе потписују војне споразуме са Пакистаном, Ираном и Турском, те фактички постају члан савеза са титулом посматрача.[6][7][8]
  • 24. март 1959: Нова, републиканска власт Ирака повлачи се из савеза.
  • 19. август 1959: Због изласка Ирака, МЕТО мења назив у ЦЕНТО.
  • 1965: Пакистан покушава да добије помоћ од савезника у рату против Индије. 20. септембра Савет безбедности Уједињених нација изгласава Резолуцију 211, а Сједињене Државе и Уједињено Краљевство је подржавају тако што престају са доставом оружја обема зараћеним странама.
  • 1971: Пакистан неуспешно покушава да добије помоћ савезника у новом рату против Индије. (Сједињене Државе пружиле су ограничену војну подршку Пакистану, али не у оквиру програма ЦЕНТО.)
  • 1974: Након турске инвазије на Кипар, Уједињено Краљевство повлачи своје снаге из савеза.
  • 11. март 1979: Нова влада Исламске Републике Иран повлачи земљу из ЦЕНТО.
  • 12. март 1979: Пакистан се повлачи из ЦЕНТО.
  • 16. март 1979: Формално распуштање ЦЕНТО, Уједињено Краљевство и Турска се повлаче из организације.

Политичка позадина уреди

Претходни савези и пројекти уреди

После завршетка Другог светског рата, Сједињене Државе и Велика Британија износили су план обнове Блискоисточне Антанте, која је формално постојала од 1938. до 1948. године на основу Саадбадског пакта из 1937. и обједињавала Авганистан, Ирак, Иран и Турску.

Тај је савез био веома слаб, превасходно зато што је обједињавао земље различитих титуларних нација – Турака, Иранаца, Арапа, Паштуна. Стога су се Сједињене Државе надале створити нови блискоисточни савез, такозвани „Источни блок“, на основи једне нације из Ирака и других независних арапских држава, али је Први арапско-израелски рат довео до америчко-арапских несугласица, због чега се почело говорити о повратку првобитном пројекту, доцније измењеном утолико што се због низа разлога Авганистан морао из њега искључити, а укључен је Пакистан који је у то доба стекао независност.

Турско-пакистански споразум уреди

У пролеће 1953. године, током једне дипломатске мисије у Турској, амерички државни секретар Фостер Далис изнео је турском премијеру Аднану Мендересу идеју о антикомунистичком пакту, који би, обједињујући земље региона, требало да омогући сузбијање совјетског утицаја на Блиском истоку, те да буде карика која повезује НАТО и СЕАТО, пошто би се налазио на пола пута између те две коалиције.

Турска је била прва земља која је пројекту приступила и била његова покретачка снага. С обзиром да је већ била чланица НАТО, претрпела је доста штете због дипломатских односа са Совјетским Савезом[а] и тражила је начин да изађе из дипломатске изолације, те обезбеди безусловну подршку Сједињених Држава. Критике које је совјетска власт Мендересу упућивала преко листа „Правда“ учврстиле су га у намерама и навеле га да се зближи са Пакистаном, чланом СЕАТО.

Дана 2. априла 1954. године, две земље су потписале пакт о узајамној сарадњи. Овај је пакт био отворен за приступ другим земљама региона и њиме је било одређено да ће се Турска и Пакистан консултовати о међународним питањима, сарађивати у стварима одбране и међусобно се помагати у случају агресије. Више од пакта, у конкретном случају се радило о споразуму о војној сарадњи закљученом у складу са одредбама из члана 51 Повеље Уједињених нација.[9]

Иако је био поздрављен из западних кабинета, пакт је био крхак. У случају агресије, пакистанске снаге би неопходно морале проћи кроз Ирак, пошто је ирански планински масив спречавао пребацивање трупа. У том циљу је Турска уложила све напоре да Багдад укључи у савез.

Ирачки контекст уреди

Ирачки моћник Нури Саид био је убеђени антикомуниста и британски човек од поверења у региону. Иако није био претерано наклоњен Турској, ипак је био свестан да је у односу на његову земљу војно надмоћна и није хтео да се од ње отуђи. Његову политику према Турској описао је Халед Хана, председник ирачког парламента, објаснивши „да је боље потписати превентивни договор по коме ће они (Турци) у нашу земљу ући као савезници, а не по праву освајача. Барем ће повући када се рат заврши."[10] Поред тога, још увек је имао замисао да оживи пројекат Плодног полумесеца, од којег је 1949. године морао одустати под притиском Египта и Саудијске Арабије, а који би му омогућио да створи савез између Ирака, Јордана и Сирије.

Ирански контекст уреди

 
Три авиона америчког ваздухопловства Макдонел Даглас Ф-4Е Фантом II паркирана у ваздухопловној бази Шираз, Иран, током вежбе ЦЕНТО, 1. августа 1977.

Почетком 1950-их година, земљу су потресали немири из националистичких и комунистичких кругова, који су захтевали национализацију нафтне индустрије. На челу ове борбе био је Мохамед Мосадик, вођа Националног фронта, који је 1951. године, пошто је постао премијер, национализовао нафтну индустрију. Ова одлука изазвала је озбиљна превирања у земљи. Велика Британија није дала да буде застрашена, а избацивање западних инжењера и техничара са нафтних инсталација оставило је Иран без могућности да црпи и продаје своју сопствену нафту. Мосадек, кога су подржали Совјети, рачунао је и на подршку комуниста из редова Народне партије Ирана (Туде). Упркос томе, оборен је државним ударом кога су у оквиру операције Ајакс предводили и финансирали Сједињене Државе и Велика Британија.

По повратку шаха на власт, Вашингон ставља до знања Ирану да би придруживање Пакту било веома цењено и да би довело до увећања финансијске помоћи. Међутим, томе је препрека био руско-ирански уговор из 1921. године, будући да је дозвољавао Совјетском Савезу да у Ирану војно интервенише уколико би било која трећа страна користила његову територију „за учешће у политичким или војним операцијама против Русије“. Совјети нису пропустили да на ове одредбе подсете,[б] али су њихове претње само приморале иранску владу да убрза приступање земље Багдадском пакту.

Закључење пакта уреди

Универзалов снимак о Багдадском пакту

Дана 24. фебруара 1955. године закључен је војни пакт између Ирака и Турске, што је означило почетак рада ЦЕНТО. Овај споразум закључен је на пет година и уређивао је војна, безбедоносна и економска питања[11], преузимајући решења из ранијег турско-пакистанског пакта, уз разлике по појединим тачкама – на првом месту, стављен је под окриље Арапске лиге; друго, остао је затворен за Израел; треће, њиме је било одређено да ће бити формиран стални савет из редова министара уколико га потпишу четири државе.

Дана 4. априла 1955. године, Велика Британија је постала четврта држава која се придружила савезу. Пакт је био од суштинског значаја за Лондон, пошто му је омогућавао да поврати нешто од утицаја који је на Блиском истоку изгубио после Другог светског рата.

Пакистан се формално прикључио 23. септембра, а Иран 23. октобра исте године, тако да је савез до краја 1955. године обавезивао пет земаља[11].

Амерички допринос уреди

Амерички притисак и обећања о војној и економској помоћи били су кључни у преговорима који су довели до споразума, али Сједињене Државе у почетку нису могле да учествују. Џон Фостер Далс, који је као амерички државни секретар у кабинету председника Двајта D. Ајзенхауера био укључен у преговоре, тврдио је да је то због „произраелског лобија и потешкоћа у добијању одобрења Конгреса”. Други су изјавили да је то било „из чисто техничких разлога буџетских процедура”.

САД су се придружиле војном комитету алијансе 1958. године. Узнемирене бурном реакцијом арапског света на пакт и не желећи да кваре односе са Каиром, Ријадом или Арапском лигом, савезу нису формално приступиле. Међутим, сматрајући га стратешким питањем, Сједињене Државе су 5. марта 1959. године потписале војне споразуме са Пакистаном, Ираном и Турском, чиме су се фактички укључиле у савез, задржавајући једноставан статус „посматрача“[11].

Уочивши нове могућности које је пакт нудио, Команда стратешког ваздухопловства преместила се из Триполија у базу у Адани, чиме су амерички бомбардери смештени најближе могуће непријатељу, на 24 минута од прве совјетске ваздухопловне базе. Амерички стручњаци изјавили су да је база у Адани због своје истурености била веома рањива док је Турска била сама, те да ће се убудуће, увезана са мрежом аеродрома у Ираку и Пакистану, моћи ефикасно бранити.[12]

Реакције других арапских земаља уреди

У Јордану су се појачавали протести. Уједињено Краљевство је обећало повећати субвенције Јордану на 22 милиона фунти годишње у замену за приступ пакту. Суочени са таквом понудом и инсистирањем Британаца преко маршала Темплера, четири јорданска министра поднела су оставке, а у земљи су избили нереди. За осам дана смениле су се три владе, па је краљ Хусеин, схвативши да му прети револуција, одлучио да устукне и одбацио је споразум.

Иако је био антикомуниста и проамерички настројен, саудијски краљ Сауд није био наклоњен пакту: био је веома неповерљив према Турској као стубу тог система, а такође је знао и за замисли Нурија Саида и Британаца о стварању „Плодног полумесеца“ којим би се допринело окруживању Саудијске Арабије.

Са своје стране, Насер се жестоко противио стварању пакта. Као предводник арапског национализма, лоше је гледао на покушај Велике Британије да васпостави свој утицај на Средњем истоку. Желећи да побегну од логике Хладног рата, Египћани су бранили идеју о једном облику изолационизма.[в] Међутим, Египат је јула 1955. године са Совјетским Савезом преговарао ради набавке наоружања[14]. Сирија, противница пакта, такође се окренула Совјетском Савезу.

Делатност: проблеми и регионални изазови уреди

Суецка криза и иступање Ирака уреди

Проблеми са саставом ЦЕНТО настали су већ на самом почетку постојања организације.

Велика Британија, Израел и Француска напали су Египат 1956-1957. године због национализације Суецког канала. Тај сукоб је последично довео до пораста национализма у арапским земљама, те антимонархистичке револуције у Ираку од 14. јула 1958. године. Монархија је срушена војним пучем, а нову владу предводио је генерал Абдул Карим Касим, који је Ирак званично повукао из Багдадског пакта 24. марта 1959. године, успоставио дипломатске односе са Совјетским Савезом и заузео ванблоковску позицију. Организација је тада и одустала од назива „Багдадски пакт” у корист назива „ЦЕНТО“.

Слична револуција десила се 1962. године у Северном Јемену, који није био у саставу ЦЕНТО, али се налазио у области његовог деловања.

Британска деколонизација и сепаратизми уреди

1958. године, Султанат Маскат, који се налазио под британским протекторатом, предао је Пакистану свој последњи прекоморски посед, лучки град Гвадар. У међувремену, ситуација у самом Маскату, као и формално независном Имамату Оман, све више се подгревала. 1959. године, после активирања оманских сепаратиста и појачања национално-ослободилачке борбе, британске трупе су заједно са маскатским султаном окупирале су већи део Имамата Оман, што је довело до оштрих протеста међународне заједнице током 1960-их. Поред оманског, особито се жестоко за ослобођење борио покрет у Јужном Јемену од 1963. до 1967. године.

Велика Британија је током 1960-их постепено губила поседе у региону Средњег и Блиског истока. Независност су добили Кипар (1960), Кувајт (1961), Малдиви (1965), Народна Демократска Република Јемен (1967). Земље на југу Персијског залива и Источне Арабије – Оман, Катар, Бахреин и Уједињени Арапски Емирати стекле су независност 1971. године, углавном због одлуке Лондона с почетка 1970. године о повлачењу трупа из области „источно од Суеца“ (првенствено се имало у виду затварање британских војних база у протекторатима Персијског залива).

Арапско-израелски и индијско-пакистански сукоби уреди

Поред тога, током 1960-их и почетком 1970-их година су се међу чланицама ЦЕНТО јавиле несугласице. Неке од азијских чланица блока осудиле су курс владе Израела, подржаног од САД и других западних земаља (Шестодневни рат 1967, Јомкипурски рат 1973. године и друго), те су се заложиле за јачање економске сарадње у оквиру блока, сматрајући је једним од најважнијих задатака организације.

1960-их, Блиски Исток и Јужна Азија постали су изузетно нестабилна подручја због тада текућих Арапско-израелских сукоба и Индијско-пакистанских ратова. ЦЕНТО није био вољан да се дубоко умеша ни у један од тих сукоба. 1965. и 1971. Пакистан је покушавао да преко ЦЕНТО добије помоћ у својим ратовима са Индијом, али је то одбијено уз образложење да ЦЕНТО има за циљ обуздавање СССР, а не Индије. 1971. године се од Пакистана отцепио Источни Пакистан (Бангладеш).

Неуспех „политике обуздавања“ уреди

ЦЕНТО је мало учинио да спречи ширење совјетског утицаја у региону на државе-нечланице,[15] судећи и по томе што су се Египат и Сирија окренули Совјетском Савезу. Сваки евентуални допринос задржавању Совјета био је поништен када су ови „прескочили“ државе-чланице Пакта и успоставили блиске војне и политичке односе са владама Египта, Сирије, Ирака, Народне Демократске Републике Јемен, Сомалије и Либије. До 1970. године, Совјетски Савез је распоредио преко 20.000 војника у Египту и основао поморске базе у Сирији, Сомалији и НДР Јемен.

Распад блока уреди

Турска инвазија Кипра уреди

1974. године је Турска предузела инвазију и окупацију северног дела Кипра. Како су на Кипру још увек биле британске војне базе, то је Уједињено Краљевство навело да повуче снаге које су биле распоређене на територији савеза, а Конгрес Сједињених Држава је обуставио војну помоћ Турској и поред два председничка вета.[16]

Иранска револуција уреди

Исламска револуција у Ирану довела је до изласка Ирана и Пакистана из организације 12. марта 1979. године, те су у саставу блока остале само земље-чланице НАТО. Како је падом иранске монархије изгубљено свако преостало оправдање постојања блока, влада Турске је 15. марта саопштила одлуку да изађе из блока и поднела иницијативу за прекид његовог рада, будући да је фактички изгубио своје функције. Генерални секретар организације, турски дипломата Камуран Гурун, најавио је 16. марта да ће сазвати састанак састанак савета пакта ради његовог формалног распуштања.[17][11]

Распуштање пакта уреди

Дана 30. априла, представници Турске, Пакистана и Велике Британије, те Сједињених Држава, сматраних „придруженом чланицом“, одлучили су да распусте блок. Будући амерички и британски споразуми о одбрани са земљама у региону – попут Пакистана, Египта и држава Персијског залива – склапани су билатерално.

Формално, ЦЕНТО је наставио са радом до 26. септембра 1979. године[18]. Иранска револуција је означила крај организације, мада је она у стварности била окончана већ 1974. године, када је Турска напала Кипар.

Циљеви и мисија уреди

ЦЕНТО је био замишљен као војни блок региона Југозападне Азије и Индијског океана, по угледу на СЕАТО (1956-1957) као војни блок региона Југоисточне Азије и Тихог океана. Као његов продужетак, имао је да спречи совјетско напредовање према нафтоносним областима Блиског истока,[11][15] те да Совјетски Савез обузда успостављањем линије јаких држава дуж његове југозападне границе. Аналогно, био је познат као „Северни ешалон“ за спречавање совјетског ширења на Блиски исток.[19][16]

По узору на Организацију Северноатлантског пакта (НАТО), ЦЕНТО је обавезивао земље-чланице на сарадњу, заштиту и међусобно немешање у унутрашње послове. Чланови ЦЕНТО редовно су спроводили маневре ратних морнарица, ратних ваздухопловстава и копнених војски.

1959. године је Ирак напустио савез, чиме је ЦЕНТО изгубио представника арапског света у свом саставу. Исте године су САД потписале са Ираном, Пакистаном и Турском билатералне споразуме о сарадњи против изравне или посредне „комунистичке агресије“, те постале придружени члан организације.[15] Ови споразуми почели су играти одлучујућу улогу у делатностима ЦЕНТО, усмереним против просовјетских, антизападних и других „подривачких“ снага у региону.

Од 1960-их, ЦЕНТО се окреће економској сарадњи међу чланицама.

Организациона структура уреди

Чланство уреди

ЦЕНТО су званично чинили:

  • Велика Британија (од априла 1955),
  • Краљевина Ирак (до марта 1959),
  • Иран (новембар 1955 — март 1979),
  • Пакистан (септембар 1955 — март 1979),
  • Турска.

САД – формално се нису јављале чланом ЦЕНТО; од 1956. до 1957. године улазиле су у састав његових основних комитета и представљале придруженог члана блока.

Велика Британија и Турска, заједно са САД, истовремено су биле и чланице НАТО.

Органи и седиште уреди

Главни органи ЦЕНТО били су Стални савет министара (заседао једном годишње), Секретаријат (на челу са руководиоцем организације – генералним секретаром) и 4 комитета (војни комитет, комитет за борбу са „подривачким делатностима“, економски комитет и комитет за везе). Постојао је Заједнички штаб блока за војно планирање, као и низ поткомитета и техничких група. За разлику од НАТО, ЦЕНТО није имао јединствену војну командну структуру.

Седиште организације било је у Багдаду (1955-1958) и Анкари (1958-1979). Кипар је такође био локација важна за организацију због британских војних база у Акротирију и Декелији и близине региона Блиског истока.

Генерални секретари уреди

Генерални секретар, именован од стране савета министара на обновљиве три године, надгледао је активности ЦЕНТО-а. Генерални секретари су били:[20][21]

Име Држава На функцији
Авни Халиди   Ирак 1955 – 31.12.1958.
Осман Али Баиг   Пакистан 1.1.1959-31.12.1961.
Абас Али Калатбари   Иран јануар 1962. – јануар 1968.
Тургут Менеменџиоглу   Турска јануар 1968. – 1.2.1972.
Насир Асар   Иран 1.2.1972. – јануар 1975.
Умит Халук Бајулкен   Турска јануар 1975. – 1.8.1977.
Сидар Хасан Махмуд   Пакистан август 1977. – март 1978.
Камуран Гурун   Турска 31.3.1978 – 1979.

Положај Турске у Пакту уреди

Положај Турске у Пакту био је посебнији и уздигнутији у односу на остале чланице као што је Ирак. Запад јој је придао „посебну“ пажњу пре свега због геополитичке важности. Веровало се да би арапске земље попут Ирака могле послужити као инспирација земљама „сличног става“ и привући их пројектованој антикомунистичкој арапској алијанси. Такође, надало се да ће саглашавање око Багдадског пакта довести турско-ирачке односе до врхунца. Међутим, оптимизам се показао неоснованим, пошто је Ирак био под сталном претњом инфилтрације турских трупа, а Нури је очајнички покушавао да постигне договор. Повлашћивање Турске од стране западних земаља на крају није дало жељени исход, пошто су арапске земље, првенствено Египат, заузеле непријатељски став према Пакту.

Америчко и британско учешће уреди

За разлику од НАТО, у државама-чланицама Пакта није било основано мноштво америчких или британских војних база, мада су у Ирану САД имале објекте за комуникацију и електронско извиђање. Током првих година пакта, Сједињене Државе су у Пакистану добиле објекте за шпијунирање Совјетског Савеза. Базирани у Пешавару, шпијунски авиони Локид У-2 предузимали су шпијунске летове у совјетском ваздушном простору. После кризе са обореним авионом У-2 из 1960. године, генерални секретар КПСС Никита Хрушчов упозорио је Пакистан да је постао мета совјетских нуклеарних снага.

Уједињено Краљевство је имало приступ објектима у Пакистану и Ираку у разним периодима док је уговор био на снази.

Невојне делатности уреди

Културне и истраживачке институције уреди

Попут својих пандана НАТО-а и СЕАТО-а, ЦЕНТО је спонзорисао бројне културне и научно-истраживачке институције:

  • Конференције ЦЕНТО о настави и пракси у области јавног здравља[22]
  • ЦЕНТО програм културних дела[23]
  • Институт ЦЕНТО за нуклеарне и примењене науке
  • Научни координациони одбор ЦЕНТО[24]
  • Научно веће ЦЕНТО
  • Симпозијуми ЦЕНТО о руралном развоју[25][26]

Институције су подржавале широк спектар невојних активности, са посебним фокусом на пољопривреду и развој. На пример, 1960. године ЦЕНТО је финансирао 37 пројеката који покривају пољопривреду, образовање, здравство, економски развој и транспорт. Такође је организовао бар један симпозијум о проблему слинавке, шапа и говеђе куге.[27]

Институт ЦЕНТО за нуклеарне и примењене науке израстао је из организације коју су основале западне силе – чланице Багдадског пакта.[28] Првобитно седиште му је било у Багдаду, да би након повлачења Ирака из организације 1958. године било пресељено у Техеран.[29][30] На Институту су обучавани студенти из Пакистана и Турске, као и они из Ирана.[31]

Научно веће ЦЕНТО уреди

Научно веће ЦЕНТО организовало је низ научних симпозијума и других догађаја, укључујући састанак у Лахору, Пакистан, 1962. године, под називом „Улога науке у развоју природних ресурса са посебним освртом на Пакистан, Иран и Турску”.[32]

ЦЕНТО железница уреди

ЦЕНТО је спонзорисао изградњу делимично довршене железничке линије ради повезивања Лондона и Техерана преко Вана. Деоница од језера Ван у Турској до Шарафханеа у Ирану у већем делу је довршена и финансирана од стране ЦЕНТО (на првом месту Велике Британије). Изградња је била посебно изазовна због тешког терена. Део руте подразумевао је употребу железничког трајекта са терминалом у Татвану, на западној страни језера. У значајне карактеристике пруге са иранске стране спада 125 мостова, међу њима и високи Готорски мост дуг 453 метара, који премошћује клисуру дубоку 121 метар.[33][34]

Види још уреди

Напомене и референце уреди

Напомене уреди

  1. ^ Имајући у виду турску неутралност током Другог светског рата, СССР је хтео да јој наплати ту политику захтевајући демилитаризацију босфорског и дарданелског мореуза, који су јој осигуравали безбедност. Такође, желели су да Турска уступи Сирији покрајине Карс и Ардахан, те јој врати санџак Александрету.
  2. ^ На првом месту речима министра иностраних послова СССР, а потом и преко "Правде" као партијског органа за штампу: "Иран би тиме починио непријатељски чин према СССР, те би морао очекивати да ће сносити све његове последице."
  3. ^ Они као пример узимају Америку Џорџа Вашингтона, који је одбио да се меша у послове Европљана, али се ипак није устручавао да са њима тргује.[13], стр.77

Референце уреди

  1. ^ Цорнелиа Навари, Интернатионалисм анд тхе Стате ин тхе Тwентиетх Центурy. Роутледге. 2000. ISBN 978-0-415-09747-5. стр. 316..
  2. ^ Rajan Menon, "The End of Alliances Архивирано 2009-02-16 на сајту Wayback Machine", World Policy Journal 20(2): 1-20 (Summer 2003).
  3. ^ „Agreement Between Turkey and Pakistan Concluded on 2nd April 1954”. NATO Archives Online (на језику: енглески). 
  4. ^ Khan, Muhammad Zafrulla; Emmerson, John K. (1954). „United States-Pakistan Mutual Defense Assistance Agreement (May 19, 1954)”. Middle East Journal. 8 (3): 338—340. ISSN 0026-3141. 
  5. ^ „The Avalon Project : Baghdad Pact; February 4, 1955”. avalon.law.yale.edu. Приступљено 2023-04-17. 
  6. ^ „PAKISTAN AND THE MILITARY ALLIANCES: DOCUMENTS”. Pakistan Horizon. 20 (2): 151—162. 1967. ISSN 0030-980X. 
  7. ^ „Foreign Relations of the United States, 1958–1960, Near East Region; Iraq; Iran; Arabian Peninsula, Volume XII - Office of the Historian”. history.state.gov. Приступљено 2023-04-17. 
  8. ^ „Records of International Military Agencies”. www.archives.gov. Приступљено 2023-04-17. 
  9. ^ „Текст Повеље Уједињених нација” (PDF). Тужилаштво за ратне злочине. 
  10. ^ Benoist-Méchin, Un printemps arabe, p.480
  11. ^ а б в г д Larousse, Éditions. „Cento acronyme de CENtral Treaty Organization - LAROUSSE”. www.larousse.fr (на језику: француски). Приступљено 2023-04-17. 
  12. ^ Benoist-Méchin, Le Roi Saud ou l'Orient à l'heure des relèves p.108.
  13. ^ Benoist-Méchin, Un printemps arabe
  14. ^ Soutou, Georges-Henri,. (2011). La guerre froide 1943-1990 (Autre tirage 2013 изд.). [Paris]: Fayard. ISBN 978-2-8185-0127-6. OCLC 758503710. 
  15. ^ а б в „Central Treaty Organization (CENTO) | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-17. 
  16. ^ а б Lenczowski, George (1990). American Presidents and the Middle East (на језику: енглески). Duke University Press. стр. 88. ISBN 978-0-8223-0972-7. 
  17. ^ „CENTO pact members to dissolve alliance soon”. The Gazette. Montreal. 5=AP. 1979-03-17. стр. 46. Архивирано из оригинала 2015-11-17. г. Приступљено 15. 3. 2014. 
  18. ^ Быков, О.Н., ур. (1980). Международный ежегодник: Политика и экономика. Москва: Институт мировой экономики и международных отношений. стр. 250. 
  19. ^ „The Baghdad Pact (1955) and the Central Treaty Organization (CENTO)”. U.S. Department of State - United States Department of State (на језику: енглески). 
  20. ^ From Encyclopedia Iranica. http://www.iranicaonline.org/articles/central-treaty-organization-cento-a-mutual-defense-and-economic-cooperation-pact-among-persia-turkey-and-pakistan-wi Архивирано 2013-11-17 на сајту Wayback Machine
  21. ^ Цахоон, Бен. „Интернатионал Организатионс А-Л”. www.wорлдстатесмен.орг. 
  22. ^ Касхани-Сабет, Фироозех. Оxфорд Университy Пресс (2011) Цонцеивинг Цитизенс: Wомен анд тхе Политицс оф Мотхерхоод ин Иран. п. 291.
  23. ^ Погледати, на пример, у одељку "Самосталне изложбе" ("Соло еxхибитионс"): http://www.bengalfoundation.org/old/index.php?view=artist/ArtistProfile.php&artistID=100&page=5 Архивирано 2017-03-21 на сајту Wayback Machine
  24. ^ АСМЕ wеб паге фор Мр. Садик Какаç. https://www.asme.org/about-asme/get-involved/honors-awards/press-releases/sadik-kakac-awarded-honorary-membership Архивирано 2015-06-18 на сајту Wayback Machine
  25. ^ Beeman, William O. (1986). Language, Status, and Power in Iran. Indiana University Press. стр. 226. ISBN 9780253113184. Архивирано из оригинала 2017-12-01. г. Приступљено 2017-11-18. 
  26. ^ Amad, Mohammad Javad (2011). Agriculture, Poverty and Reform in Iran. Routledge. стр. 172. ISBN 9780415614382. Архивирано из оригинала 2017-12-01. г. Приступљено 2017-11-18. 
  27. ^ Lawrence, Mary Margaret (21. 9. 1973). „CENTO Seminar on the Control and Eradication of Viral Diseases in the CENTO Region: With Special Emphasis on Foot-and-mouth Disease and Rinderpest and Renderpest-like Diseases; [papers”. Central Treaty Organization — преко Google Books. 
  28. ^ Restivo, Sal P. (1982). Science, Technology, and Society. ISBN 9780195141931 — преко Google Books. 
  29. ^ Sahimi, M. Website. "Iran's Nuclear Energy Program. Part V: From the United States Offering Iran Uranium Enrichment Technology to Suggestions for Creating Catastrophic Industrial Failure". http://www.payvand.com/news/04/dec/1186.html Архивирано 2015-09-07 на сајту Wayback Machine
  30. ^ Orr, Tamra B. (15. 8. 2009). Iran and Nuclear Weapons. The Rosen Publishing Group, Inc. ISBN 9781435852815 — преко Google Books. 
  31. ^ Entessar, Nader. Middle East Policy Council website. "Iran's Nuclear Decision-Making Calculus". http://www.mepc.org/journal/middle-east-policy-archives/irans-nuclear-decision-making-calculus?print Архивирано 2015-06-18 на сајту Wayback Machine
  32. ^ Смитх, ML. "Тхе Роле оф Сциенце ин тхе Девелопмент оф Натурал Ресоурцес wитх Партицулар Референце то Пакистан, Иран анд Туркеy". Елсевиер (2013). https://books.google.com/books?id=g-xsBQAAQBAJ&dq=CENTO+Institute+of+Nuclear+%26+Applied+Science+-centos&source=gbs_navlinks_s
  33. ^ Генева Тимес, 15 Април 1971. п9 http://fultonhistory.com/Newspaper%2011/Geneva%20NY%20Daily%20Times/Geneva%20NY%20Daily%20Times%201971%20Mar-Apr%201971%20Grayscale/Geneva%20NY%20Daily%20Times%201971%20Mar-Apr%201971%20Grayscale%20-%201035.pdf
  34. ^ Меклис, Y. Алонг тхе Патх оф а ЦЕНТО Раилwаy: А Нарративе wитх Теxт анд Пхотограпхс Теллинг хоw Иран анд Туркеy, wитх тхе Суппорт оф ЦЕНТО Ассоциатес, аре Репеатинг Хисторy бy Линкинг Тхеир Цоунтриес wитх а Модерн Раилwаy. ЦЕНТО Публиц Релатионс Дивисион (1959?). https://books.google.com/books/about/Along_the_Path_of_a_CENTO_Railway.html?id=qEUYAAAAIAAJ&hl=en

Литература уреди

  • Цохен, Мицхаел Ј. "Фром ‘Цолд’ то ‘Хот’ Wар: Аллиед Стратегиц анд Милитарy Интерестс ин тхе Миддле Еаст афтер тхе Сецонд Wорлд Wар." Миддле Еастерн Студиес 43.5 (2007): 725-748.
  • Јалал, Аyесха. "Тоwардс тхе Багхдад Пацт: Соутх Асиа анд Миддле Еаст Дефенце ин тхе Цолд Wар, 1947-1955." Интернатионал Хисторy Ревиеw 11.3 (1989): 409-433.
  • Кунихолм, Бруце Р. Тхе оригинс оф тхе Цолд Wар ин тхе Неар Еаст: Греат поwер цонфлицт анд дипломацy ин Иран, Туркеy, анд Грееце (Принцетон Университy Пресс, 2014).
  • Подех, Елие. Тхе qуест фор хегемонy ин тхе Араб wорлд: Тхе струггле овер тхе Багхдад Пацт (Брилл, 1995).
  • Yесилбурса, Бехцет Кемал. Тхе Багхдад Пацт: Англо-Америцан Дефенце Полициес ин тхе Миддле Еаст, 1950-59 (2003) еxцерпт
  • УС Натионал Арцхивес. 333.8 Рецордс оф тхе Централ Треатy Органисатион (ЦЕНТО) 1956-79. https://www.archives.gov/research/guide-fed-records/groups/333.html#333.8.2 Архивирано 2017-08-25 на сајту Wayback Machine
  • ЦЕНТО натион хелп соугхт бy Пакистан. Цхицаго Трибуне. Септембер 7, 1965 [1] Архивирано 2015-09-09 на сајту Wayback Machine
  • Тхе Индиа-Пакистан Wар оф 1965. Оффице оф тхе Хисториан, Буреау оф Публиц Аффаирс, Унитед Статес Департмент оф Стате [2] Архивирано 2015-07-08 на сајту Wayback Machine Pakistan and India agreed on ceasefire and Pakistan had to give back all the territories gained in the war.
  • Jasse, Richard (зима 1991). „The Baghdad Pact: Cold War or Colonialism”. Middle Eastern Studies. 27 (1): 140—156. doi:10.1080/00263209108700852. 
  • A Bagdadi Paktum. In: Dokumentumok a Közel-Kelet XX. századi történetéhez. Szerk.: Lugosi Győző. Budapest, L’Harmattan. 2006. ISBN 9639683264.. pp. 309—310. (језик: мађарски)
  • Klaus Brollinger: NATO, CENTO, SEATO, OAS : imperialistische Paktsysteme, Berlin 1964. (језик: немачки)
  • Gazdik Gyula: A közel-keleti térség. In: 20. századi egyetemes történet. (II. kötet: Európán kívüli országok.) Szerk.: Németh István. Budapest, Osiris. 2006. ISBN 9633897602.. pp. 272—294. (језик: мађарски)
  • Hadley, Guy. CENTO: The Forgotten Alliance ISIO Monographs, University of Sussex, UK (1971): 2.(језик: енглески)
  • Lenczowski, George. American Presidents and the Middle East, 1990, p. 88. (језик: енглески)
  • Martin, Kevin W. (2008). «Baghdad Pact». In Ruud van Dijk et al. Encyclopedia of the Cold War. New York: Routledge. pp. 57. ISBN 9780415975155.[3] Архивирано на сајту Wayback Machine (1. октобар 2014) «Тхус, тхе Багхдад Пацт ис wиделy цонсидеред тхе леаст суццессфул оф тхе Цолд Wар сцхемес енгендеред бy тхе Англо-Америцан аллианце». (језик: енглески)
  • Димитракис, Панагиотис. «Тхе Валуе то ЦЕНТО оф УК Басес он Цyпрус», Миддле Еастерн Студиес, Волуме 45, Иссуе 4, Јулy 2009, пп 611—624. (језик: енглески)
  • Мицхаел Плоетз, Тим Сзаткоwски: Актен зур Аусwäртиген Политик дер Бундесрепублик Деутсцхланд 1979 Бд. I: Јануар бис 30. Јуни 1979. Р. Олденбург Верлаг Мüнцхен, 2010, С. 84. (језик: немачки)

Спољашње везе уреди

 
Организација централног споразума на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Organizacija_centralnog_sporazuma&oldid=27677346”