Певање

Певање је назив за посебан начин употребе људскога гласа у музици, приликом певања звук се производи гласницама. Готово свако ко може да говори може и да пева, јер у многим аспектима певања је само један облик континуираног говора. Код певања врло је важна техника дисања. Певачи морају да вежбају глас као и спортисти, јер у бити то је сићушни орган са мишићима. Певачи изводе музику познату као композиција, која се може изводити соло (без пратње) или уз пратњу музичара и инструмената. Певање се често изводи у саставима, на пример као што су хорови.

Хари Белафонте, певање, 1954.

Пети Смит, певање у микрофон, 2007.

Техника певања увелико зависи од врсте музике која се изводи. Певање на високим аматерским или професионалним нивоима, обично захтева одређену количину урођеног талента и стручног образовања. Најзахтевнија је техника певања оперских певача. Оно захтева дугогодишње образовање. Техника певање доста је слична техници дисања код свирача дувачких инструмената. Важан је константни притисак ваздуха помоћу дијафрагме, те једнолико и снажно пропуштање ваздуха кроз гласнице. При томе снага притиска ваздуха није мања ако певач пева пиано тј. тихо. Притисак је једнако јак, само је количина ваздуха мања, ређа. Напротив, певање забавне музике не захтева образовање, већ се његује глас такав какав човек има. Код обе технике потребан је јако добар слух. Стручно образовани певачи обично изграде своју каријеру око једног специфичног музиког жанра и кроз каријеру постају учитељи или тренери певања.

Људски глас и певање

У свом физичком аспекту, певање на добро дефиниран начин да зависи од употребе плућа, која делују на начин да ждрело опскрбљују ваздухом. Ваздухом из плућа добија се писак и вибрација тона, који имају функцију појачала као што су цеви у дувачким инструментима, а језик, заједно с непцом, зубима и уснама, артикулише константни вокал на појачани звук. Иако ова четири људска механизма функционишу самостално, они се ипак координирају у оснивању вокалне технике и начина за интеракцију један на другоме. За време пасивног дисања, ваздух се удише помоћу дијафрагме, а издисање се догађа без напора. Инхалација је потпомогнута кориштењем спољашњег међуребреног мишића, накривног мишића и вратних мишића. Висина тона се мења са гласним жилама. Артикулирање са затвореним устима зове се певушење или зујање.

Глас код сваког појединца се разликује и приликом извођења певања, његов тон је јединствен и то не само због стварне величине појединца, него и због гласних жила на које утиче величина и облик те особе. Човек има способност вокалног завијања, које може опустити, затегнути или му променити чврстоћу и густину, а том приликом дах може бити пренесен на различите притиске. Изглед прса, вратних мишића, положај језика и затвореност иначе неповезаних мишића може бити промењив. Било која измена тих делова тела, резултира променом у гласноћи, боји или тону произведеног звука. Звук је такође резонантан у различитим деловима тела, па стога појединачне величине и структура костију могу утицати на звук који производи појединац.

Певач такође може изводити звук на одређени начин тако да је резонантнији унутар његовог вокалног простора. То је познато и као вокална резонанција. Још један велики утицај на извођење вокалног звука и његову израду је функција гркљана, који људи могу да манипулишу на разне начине, чиме производе различити звукови. Те разне функције врста ждрела, описане су као различити вокални регистри. Примарна метода код певања је кориштење вокалног форманта, који на спектрограму приказује акустичну резонанцију за најосетљивије делове уха.

Вокални регистар

Приказ анатомског дијаграма вокалног набора

Главни чланак: Вокални регистар

Вокални регистар односи се на систем вокалних регистара унутар људског гласа. Регистар људског гласа је одређени низ тонова који се производе приликом вибрирања вокалног узорка, а поседује исте квалитете. Регистри настају од функције ждрела. Они се појављују јер су вокални узорци способни да се појаве у неколико различитих вибрацијских осцилација. Сваки од тих вибрацијских узорака, појављује се унутар одређеног распона и производи одређене карактеристичне звукове. Израз 'регистар', може да звучи помало збуњујуће, јер обухвата неколико аспеката људског гласа. Појам 'регистар' користи се за било који од следећих односа:

• одређени део и вокални распон, као што су горњи, средњи или нижи регистри,
• простор резонанције, као што су дубоки глас или главни глас,
• фонаторни (артикулацијски) процес,
• неке вокалне боје,
• простор гласа који је дефинисан или разграничен од вокалног прелома,
• подскуп језика који се користи за одређену намену или у одређеном друштвеном окружењу.

У лингвистици, регистар језика је језик који обједињује фонацију тона и вокала у један фонолошки систем.

Унутар логопедије појам вокални регистар има три конститутивна елемента: одређени вибрацијски узорак, одређени низ висинског распона и неки тип звука. Логопедни говор идентифицира четири вокална регистра, а темељи се на физиологији и функцији ждрела: слободни вокални регистар, обавезан регистар, фалсето регистар и дувачки (звиждук) регистар. Овај приказ усвојили су многи вокални педагози.

Вокална резонанција

Главни чланак: Вокална резонанција

Преглед главе и врата

Вокална резонанција је процес који је основни производ фонације да побољша боју или интензитет ваздуха који испуњава шупљину кроз коју пролази на путу према ван. Различити услови који се односе на процес резонанције укључују појачање, обогаћивање, проширење, побољшање, интензивирања и продужење, иако би по строго научним правилима њихова акустична употреба била упитна. Главна сврха овога је да се извуче из певача или говорника крајњи резултат резонанције како би се добио што бољи звук.

Постоји седам подручја која би могла бити наведена као могућа вокална резонанција. Редоследом по телу од најнижих према највишим та подручја су; плућа, душник, гркљан, ждрело, усна шупљина, носна шупљина и синуси.

Дубоки глас и главни глас

Главни чланак: Дубоки глас

Главни чланак: Главни глас

Појмови дубоки глас и главни глас користе се унутар вокалне музике. Кориштење ових термина варира унутар вокално педагошких кругова и тренутачно мишљења међу међу вокалним музикеним професионалцима о тим терминима нису усклађена. Дубок глас се може користити у односу на следеће:

• одређени део вокалног распона или врсте распона вокалног регистра,
• резонанција вокалног простора,
• специфична вокална боја.

Главни глас се може користити у односу на следеће:

• одређени део вокалног распона или врсте распона вокалног регистра,
• резонанцију вокалног простора.

Историја и развој

Људски глас је најстарији музички инструмент. Наши преци су властитим гласом проналазили начине изражавања, да би тек касније открили друге изворе звука. Вокална музика постоји колико и историја човечанства. Сумери су певали у својим храмовима пре 5000 година. На западу традиција певања развила се из средњевековног цонтус плануса (врста грегоријанских мелодија), преко опере у 17. веку, па до данашњих разноликих музичких стилова. Прво забележено спомињање појмова дубоког гласа и главног гласа било је око 13. века, када се почео разликовати „грлени глас” (pectoris, guttoris, capitis — у овом тренутку се верује да је главни глас наведен у фалсето регистру), а то су забилежили писци Жан де Гарланд и Жероме од Моравије. Израз је касније усвојен у оквирима Бел цанта (методе италијанског оперног певања), где је дубоки глас идентификован као најнижи, а главни глас као највиши у три вокална регистра: плућа, пролазак кроз шупљину и главни регистар. Овај приступ и данас подржавају неки вокални педагози. Тренутно други популарни приступ који се темељи на Бел канто моделу, је подела на мушке и женске гласове у три регистра. Мушки гласови су подељени у „плућни регистар”, „главни регистар”, и „фалсето регистар”, а женски гласови у „плућни регистар”, „средњи регистар” и „главни регистар”. Учитељи певања указују да се главни регистар у певању користи резонанцијом и осећајем из главе.

Међутим, како се знање о људској психологији повећало током последњих двеста година, дошло је до бољег разумевања физичког процеса певања и вокалне продукције. Као резултат тога, многи вокални педагози, као што су Ралф Апелман са Универзитета у Индиани и Вилијам Венард са Универзитета Јужне Калифорније, наново су дефинисали или чак избацили термине дубоки глас и главни глас. Конкретно, кориштење термина плућног регистра и главног регистра постаје контроверзно, јер данас више није уобичајено да се виде вокални регистри као производ који долази из гркљана, а да нема везе с прсима, плућима и главом. Из тог разлога, многи вокални педагози сматрају да треба говорити о вокалном регистру као производу прса и главе. Они додају да је вибрација која се осећа у тим подручјима, појава резонанције и требало би да буде описана уз термин вокалне резонанције, а не уз регистар. Ти педагози радије употребљавају термине дубоки глас и главни глас него термин регистар. У том погледу сматра се да је проблем који људи идентификују с регистром, уствари проблем код прилагођења резонанције. Ово је такође стајалиште једнако резултатима студија вокалног регистра с других акамедмских подручја која укључују: логопедију, фонетику и лингвистику. Иако су обе методе још увек у употреби, актуална вокална педагошка пракса, склона је више новијим научним погледима, док неке друге школе узимају у обзир оба гледишта.

Савремено кориштење појма дубоки глас, често се односи на одређену врсту вокалне боје и њеног тона. У класичном певању, његова је употраба ограничена искључиво на доњи део обавезног регистра или нормалног гласа. Унутар других облика певања, дубок глас се често примјењује током модалног регистра. Плућима се може произвести низ звукова које певачи интерпретирају из своје палете. Међутим, претерано кориштење јаког дубоког гласа у вишим регистрима и покушаја да се добије што виши тон, у плућима може довести до форсирања, а оно опет може довести до вокалног погоршања.

Класификација певачких гласова

Главни чланак: Врсте певачких гласова

У европској класичној музици и опери, гласови се третирају као музички инструменти. Композитори који пишу вокалну музику морају да разумеју способности, таленте и вокална својства певача. Класификација гласова, је процес којим се вреднује људско певање и тиме се одређује врста гласа. Те карактеристике укључују, али нису ограничене на: вокални распон, вокалну тежину, вокалну текстуру, вокалну боју и вокалну тачку измена као што су предаси и подизање гласа у певању. Остала разматрања су физичког карактера, нивоа говора, научна испитивања и вокална регистрација. У науци је класификација гласа развијена унутар европске класичне музике, те се споро прилагођава модернијим облицима певања. Класификација гласа често се користи унутар оквира опере, где се могуће улоге додељују потенцијалним гласовима. Тренутно се у оквирима класичне музике употребљава неколико различитих система, а они укључују: немачки Fach (гласовни фах) систем и музички хорски систем међу многим другима. Овај систем је универзално примљен и прихваћен.

Међутим, већина система у класичној музики, признаје седам главних различитих категорија гласа. Жене су обично подељене у три групе: сопран, мецосопран и алт. Мушкарци су обично подељени у четири групе: контратенор, тенор, баритон и бас. Код деце пре пубертета прихватљив је само термин сопрана. Унутар сваке од ових главних категорија има неколико поткатегорија које идентификују специфичне вокалне квалитете, од вокалне тежине до различитих гласова.

Треба напоменути да се у оквиру хорске музике певачки гласови деле искључиво на основу вокалног распона. Музички хор најчешће се дели на високе и ниске гласове унутар сваког пола. Као резултат тога, типична ситуација у музичком хору допушта могућност догађања многих погрешака. Будући да већина људи има средњи глас, треба им доделити место које за њих неће бити превисоко или прениско, мецосопран мора да пева сопран или алт, а баритон мора ца пева тенор или бас. Грешка у додељеном вокалног месту може представљати проблем код певача, али за већину извођача мање је опасно прениско него превисоко певање.

Унутар савремених музичких облика (понекад се називају комерцијалном савременом музиком), певачи се разврставају по стилу музике који изводе, као што су џез, поп, блуз, сол, кантри, фолк, рок и други стилови. Тренутно нема ауторитативног система класификације певачких гласова у оквирима некласичне музике. Било је покушаја да се класични глас усвоји за друге облике певања, међутим такви су покушаји дочекивани уз контроверзе. Код савремених музичара, користе се различите вокалне технике, а употребом микрофона нису присиљени да се уклапају у одређену вокалну улогу, где примене термина као сопран, тенор, баритон, и други, могу бити варљиве или чак и нетачне.

Вокална педагогија

Концерт Ерколеа де' Роберта из око 1490. године.

Главни чланак: Вокална педагогија

Вокална педагогија је проучавање подучавања певања. Уметност и наука вокалне педагогије имају дугу историју која почиње од античке Грчке и даље се развија и мења све до данас. Професије које се баве науком и уметношћу вокалне педагогије укључују вокалне тренере, хоровође, наставнике вокалне музике, оперске диригенте и друге учитеље певања. Типична подручја проучавања укључују:

• људску анатомију и физиологију које се повезују с физичким процесом певања,
• дисање и употребу ваздуха приликом певања,
• фонацију,
• вокалну резонанцију и вокалну пројекцију,
• стил изражавања и артикулацију,
• вокални регистар,
• состенуто и легато у певању,
• остале елементе певања, као што су домет распона, квалитет тона, вибрација, колоратура,
• вокално здравље и поремећаје гласа везане уз певање,
• вокални стил, као што је учење певања опере, гласно певање и уметничка композиција,
• фонетику,
• вокална класификација.

Сви ови различити концепти део су развоја одговарајуће вокалне технике.

Вокална техника

Певачки гледано, када се заврши с интеграцијом правилне вокалне технике и почне се делотворно деловати, следи координирање физичких процеса певања. Четири су физичка процеса укључена у производњу вокалног звука: дисање, фонација, резонанција и артикулација. Ти се процеси догађају следећим редом:

1. Удах
2. Звук се покреће у гркљану
3. Вокални резонатори примају звук и утичу на њега
4. Артикулатори обликују звук у препознатљиве јединице

Иако се ова четири процеса током проучавања често проматрају одвојено, у пракси се стапају у једну координирану функцију. Ефектан певач или говорник ретко кад размишља о овим процесима зато што су његов ум и тело тако координирани да особа примећује само коначну јединствену функцију. Међутим, многи проблеми произлазе из недостатка координације унутар тог процеса.

Будући да је певање координирани чин, тешко је расправљати о сваком од појединачних техничких подручја и процеса, а без њихових односа са другим. На пример, фонација долази до изражаја само када је повезана с дисањем; артикулатори утичу на резонанцију; резонатори утичу на гласнице; гласнице утичу на контролу дисања, и тако даље. Вокални су проблеми често резултат неисправности једног дела тог координираног процеса, приликом чега се наставници често усредоточују на једно подручје процеса својих ученика, све док не реше проблем. Међутим, нека подручја уметности певања у толикој су мери резултат координираних функција да је тешко о њима расправљати на темељу традиционалне фонације, резонанције, артикулације или дисања.

Након што је ученик постао свестан свог вокалног физичког процеса који чини певање и начина на који процеси функционирају, добија задатак да их покуша координирати. Неизбежно је да се ученици и наставници укључе у једно техничко подручје више него у остала. Различити процеси могу напредовати различитим брзинама, што резултира неравнотежом или недостатком координације. Подручја вокалне технике која највише зависе од способности ученика да координира различите функције су:

1. Продужење вокалног распона до свог максималног потенцијала
2. Развој доследне вокалне продукције и тонског квалитета
3. Развијање флексибилности и агилности
4. Постизање уравнотежења вибрације

Развој певачког гласа

Певање није природни процес, већ је вештина која захтева високо развијен мишићни рефлекс. Певање не захтева велику снагу мишића, али зато захтева висок ступањ координације међу њима. Појединци могу да развију своје гласовне могућности кроз опрезни и систематски рад, као и кроз композиције и вокалне вежбе. Вокални учитељи своје ученике упућује да глас користе на интелигентан начин. Певачи би требало да стално размишљају о врсти звука који изводе и да га осећају приликом певања.

Вежбање певачког гласа

Постоји неколико сврха вокалног вежбања, укључујући:

• Загревање гласа
• Продужење вокалног распона
• 'Горња линија', глас хоризонтално и вертикално
• Кориштење вокалних техника као што су повезивање, стакато, контрола динамике, брза фигуратитивност, певање у широким интервалима, трилс певање, певање мелисма и исправљање вокалних грешака.

Продужење вокалног распона

Важан циљ у развоју вокалне технике је да се научи певати до природних граница вокалног распона, без неких очитих или ометајућих промена у квалитету или техници. Вокални педагози певаче уче да овај циљ могу да постигну када свладају координисање свих физичких процеса који су укључени у певање (као што су акције ждрела, одржавање даха, прилагођавање резонанције и извођења артикулације). Већина вокалних педагога верује у координацију ових процеса успостављањем добрих вокалних навика и угодног певања, након чега долази полагано проширење распона.

Постоје три фактора која значајно утичу на способност вишег или нижег певања:

1. Енергетски фактор — у овом кориштењу, реч „енергија” има неколико конотација. Односи се на укупан одзив тела на производњу звука. То се односи на динамичну везу мишића који служе за удисање и мишића који служе за издисање, познату као потпора дисајног механизма. Такође се односи на количину испорученог ваздуха и притиска на гласнице и њихову отпорност на тај притисак, а односи се на динамички ниво звука.
2. Просторни фактор — „Простор” се односи на количину простора створену кретањем усана и позицијом непца и гркљана. Уопштено говорећи, певач уста треба да отвори шире што више пева. Унутарњи простор или положај непца и гркљана могу се проширити опуштањем грла. Вокални педагози често описују тај осјећај као „почетак зевања”.
3. Дубински фактор — у овом кориштењу, реч „дубина” има две конотације. Односи се на стварни физички утицај дубине у телу и у вокалном механизму, и односи се на ментални концепт дубине који се повезује с квалитетом тона.

Макини каже: „Та три фактора могу се изразити у три основна правила: (1.) Што певач више пева, треба да користи више енергије; што певач ниже пева, треба да користи мање енергије. (2.) Што певач више пева, треба да користи више простора; што певач ниже пева, треба да користи мање простора. (3.) Што певач више пева, треба да користи више дубине; што певач ниже пева, треба да користи мање дубине.”

Став тела

Процес певања најбоље функционише када се тело физички налази у одређеном положају. На способност слободног кретања ваздуха у тело и из тела те на добијање потребне количине ваздуха могу озбиљно утицати положаји различитих делова дисајног механизма. Ако се тело налази у погнутом положају, ограничиће се капацитет плућа, а напети трбушни зид онемогућиће путовање ваздуха наниже од дијафрагме. Добро држање тела омогућава дисајном механизму да ефикасно испуни своју основну функцију без непотребног трошења енергије. Добро држање такође олакшава иницирање фонације и подешавање правилног поравнавања резонанције, као и спречавање непотребне напетости у телу. Вокални педагози такође наводе да заузимањем доброг става код ученика јавља већа доза самопоуздања и сталожености приликом извођења. Публици такође више одговарају певачи с добрим држањем. Добро држање које је прешло у навику на крају побољшава целокупно телесно здравље зато што омогућава бољу циркулацију крви и спречавање умора и стреса.

Дисање и његова подршка

Природно дисање има три фазе: раздобље удисаја, раздобље издисаја те раздобље одмарања или опоравка; тим се фазама обично не управља свесно. Код певања постоје четири фазе дисања:

1. раздобље удисаја (инхалација)
2. раздобље постављања контроле (суспензија)
3. раздобље контролираног издисаја (фонација)
4. раздобље опоравка

Ове фазе морају бити под свесном контролом певача док не постану условљени рефлекси. Многи извођачи који немају контролу над овим фазама касније имају хроничне вокалне проблеме.

Вибрација

Вибрације су техника коју користе певачи (и многи инструменталисти; на пример жичани инструменти који се свирају с гудалом могу произвести вибрацијске тонове) и у којој континуирано измењују више и ниже тонове дајући при тому благи осећај подрхтавања. Техника вибрирања употребљава се у непрекидном тону. Вибрација се развија кроз опсежне вокалне вежбе, кроз демонстрацију у вокалном програму учења.

Вибрација даје богатство тоновима. Брзе вибрације могуће је изводити без „оштећења” нота како се фреквенција нота повећава. Споре вибрације изводе се у ниским фреквенцијама, како би се у потпуности пропагирале пре мењања фреквенције.

Вибрација је резултат правилне подршке дисања. Неки певачи користили су вибрацију као средство изражавања. Многи успешни музичари су изградили своје каријере на дубокој, богатој вибрацијској способности. Поп и Р&Б дива Витни Хјустон и сол легенда Пати Лабел често користе технику вибрације у својим извођењима као начин изражавања емоција.

Вокална музика

Главни чланак: Вокална музика

Вокална музика је музика коју изводи један или више певача, са или без инструменталне пратње, у којој се певањем ставља тежиште на извођење. Музика која користи певање, али не у видљивом значају, генерално се сматра инструменталном музиком. Вокалну музику карактерише певање речи које се обично називају лириком, иако има примера где се певање изводи помоћу шумова, понекад као музичка ономатопеја. Музичка тема с текстом (лириком), назива се композиција.

Вокална музика је веројатно најстарији облик музике, јер не захтева ни један инструмент осим људског гласа. Све музичке културе имају неки облик вокалне музике, а широм света постоје дуге традиције певања.

Жанрови вокалне музика

Главни чланак: Музички жанрови

Вокална се музика пише у много различитих облика и стилова који су често обежени унутар одређеног музичког жанра. Ти жанрови укључују: уметничку музику, популарну музику, традиционалну музику, регионалну и националну музику и мешавине тих жанрова. Унутар тих већих жанрова многи су поџанрови. На пример, популарна музика би обухватила блуз, џез, кантри музику, једноставно слушање, хип хоп, рок музику и неколико других жанрова. Такође је могуће постојање поџанра у поџанровима као што је вокално певање или певање у џезу.

Први и позадински вокали

У многим сувременим музичким групама, први певач изводи примарни вокал или мелодију у композицији, док пратећи певач пева позадинске вокале или хармонију. Пратећи вокали обично не изводе целу песму него само неке њене делове, често само припев у песми или певушење у позадини. Изузетак је госпел музика, у којој једну песму пева најмање пет извођача.

Научни учинци певања

Сматра се да певање има позитивне учинке на здравље људи. Прелиминарна студија темељена на прикупљеним подацима из анкете студената, који учествују у хорском певању, налазе знатну физичку корист, укључујући повећан капацитет плућа, побољшано расположење, смањење стреса, као и уочену друштвену и духовну корист. Међутим, једна од пуно старијих студија о капацитету плућа, није успела поређењем професионалних вокалних плућа с осталим плућима да утврди повећање капацитета плућа.

Певање може позитивно да утиче на имунски систем смањењем стреса. Једна студија објашњава да певање смањује ниво хормона стреса и појачава имунолошку функцију.

Види још

• Шансона
• Опера

Literatura

• Blackwood, Alan. The Performing World of the Singer. London: Hamish Hamilton, 113 p., amply ill. (mostly with photos.). 1981. ISBN 978-0-241-10588-7.
• Реид, Цорнелиус. А Дицтионарy оф Воцал Терминологy: ан Аналyсис. Неw Yорк: Ј. Пателсон Мусиц Хоусе, xxи, 457 п. Н.Б.: „Тхис дицтионарy хас беен препаред …то дефине анд [то] аналyзе тхосе термс анд еxпрессионс ин цоммон усаге бy тхе воцал профессион фром тхе еарлy севентеентх центурy то тхе пресент, ас wелл ас тхосе [термс анд еxпрессионс] интродуцед …бy мемберс оф тхе вариоус сциентифиц дисциплинес цонцернед wитх тхе субјецт.”—фром тхе Интрод., он п. xиx. 1983. ISBN 978-0-915282-07-4.

Спољашње везе

• Кратка повијест певања
• Вокалне вјежбе
• Сингинг анд Хеалтх: А сyстематиц маппинг анд ревиеw оф нон-цлиницал ресеарцх