Ратко Орозовић

Ратко Орозовић је телевизијски, позоришни и филмски редитељ и сценариста и политичар из Сарајева.

Ратко Орозовић
Датум рођења(1944-02-25)25. фебруар 1944.(77 год.)
Место рођењаСарајево
 Краљевина Југославија

БиографијаУреди

Рођен је 25. 2. 1944. године. у Сарајеву, од оца Србина и мајке Хрватице и по народности је Србин.[1][2] Као ђак сарајевске Треће гимназије био је један од оснивача градског филмског клуба Ријеч младих. Био је главни уредник листа студената БиХ "Наши дани". Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву са дипломским радом из естетике Лукачева теорија романа и савремени правци у естетици. Наставио је са постдипломским студијама, али их није завршио.

Режирао је два играна филма и објавио преко 1.000 позоришних, књижевних и филмских критика. Добитник је награда за поезију, сатиру и филмску критику и уврштаван је у антологије. Дјела су му превођена на италијански, пољски, руски, њемачки, словеначки, македонски и друге језике.

Током рата у Босни и Херцеговини био је предсједник извршног одбора хуманитарног друштва Добротвор, члан извршног одбора и предсједник Комисије за филм и позориште и издавачке комисије СКПД Просвјета (Сарајевског дијела који је дјеловао самостално). Радио је у пресс-центру Добриња све вријеме трајања рата.

Након рата, четири године био је одборник испред Либералне странке и Странке зелених у Скупштини града Сарајева. Био је и предсједник Градске комисије за заштиту човјекове околине. Члан је Асоцијације независних интелектуалаца "Круг 99". Има статус самосталног умјетника и члан је Комисије за избор самосталних умјетника у Кантону Сарајево.[3]

Књижевна и позоришна дјелатностУреди

Књижевне, поетске, критичке и сатиричне радове објављује од 1960. Прву самосталну књигу афоризама и сатиричне поезије Од живота срамота објављује 1970. године. Објавио је и књигу поезије У нама неко други (1975), прозе Од Јасеновца до поларног круга (1999), као и дјело Од живота срамота / Оне ствари (2005).

Од 1975. је члан Удружења књижевника БиХ. Такође је члан Удружења БХ новинари.

Био је члан савјета часописа "Лице", дописник Младости, позоришни критичар Борбе, "Вечерњих новина" и "Јутарњих новина", "Сна", Дневног аваза и уредник "Босанске виле".

Написао је текст за романсу Има у мени нешто циганско коју је изводио Драган Стојнић (компонозитор је био Јулио Марић) и која је крајем 60-их на предтакмичењу за пјесму Евровизије завршила на другом мјесту.

Касније је писао пјесме за Мали шлагер; Тужна пјесма о мраву (2005) добила је другу награду жирија, а пјесма Љубав бумбара и цвијета (2006), трећу награду.

Урадио је адаптацију Мемоара проте Матеја Ненадовића у монодраму (изведена 60 пута), која је била у званичној селекцији Међународног позоришног фестивала "Златни витез" у Москви. У позориштима је режирао Оперу за три гроша Бертолда Брехта, Није била пета била је девета Алда Николаја, Клаустрофобичну комедију Душана Ковачевића, Хотел Мајна Владе Дијака (позоришта у Сарајеву и Мостару), Вицемафија иза решетака (Народно позориште у Мостару).[3]

Филмска и ТВ дјелатностУреди

Филмску каријеру је почео као асистент и помоћник редитеља на чувеним филмовима, Сутјеска (Стипе Делић), Сарајевски атентат (Вељко Булајић), ТВ серији Одборници и другим. Редитељски деби остварио је 1974. године, документарним филмовима Уз друга је друг и Љ - убити.

Режирао је преко 50 документарних филмова од којих се издвајају Амбасадори филма (представљао Југославију на Бијеналу у Венецији), Окружени град (награђен у Београду и Лајпцигу), Чизме бр. 46 (награђен у Београду), Фараон Стипе из Видоша (Златна медаља Београда за сценарио), Бољи живот дивљих свиња (специјална награда Међународног фестивала "Златни витез " у Калуги и Москви). На Фестивалу у Уралу 2004. године добио је награду за филм Откачена камера (2005), а филм је био и у званичној селекцији Сарајевског филмског фестивала.

Од краткометражних филмова режирао је измјеђу осталог Живот пише романе али нема ко да их чита (1981) и Балада о тенку (1985).

Режирао је два играна филма, оба у Сарајеву. Ванбрачна путовања (1987), који је наредне године био међу четири најгледанија филма у еx-Југославији и видјело га је преко милион гледалаца. Као наставак је снимио свој други филм Брачна путовања (1991), који је један од последњих филмова снимљених у Сарајеву прије рата.

Својевремено је био члан савјета Југословенске кинотеке и два пута савјета Југословенског фестивала краткометражног и документарног филма (носилац је плакете поводом 50 година рада Фестивала а био је и члан жирија). Сарађивао је и са кинематографским предузећем Форум Сарајево.

Режирао је преко 1.000 емисија (од тога 18 серија) за Телевизију Сарајево, ТВ Нови Сад, ФТВ и БХТ. Неке од серија су: Кристално и украсно стакло (1996. добила Међународну награду Никола Тесла за епизоду из серије Минерали и њихова својства), Наркоманија (7 епизода), Велики одмор (2003–2005, 80 епизода). Такође је четири године режирао еколошку серију Природна баштина БиХ (60 епизода). Двије епизоде добиле су продуцентске награде на фестивалима у Охриду и Бару. Од 2003. до 2011. године написао је сценарио и режирао серијале Откачена камера, Мини портрети сликара и Путујем и питам (2003–2005, 80+ епизода, БХТ).

Члан је Удружења филмских радника БиХ, гдје обављао функцију члана управе и секретара. Један је од оснивача филмског часописа Синеаст, чији је уредник.

Ратко Орозовић је заступљен у Свјетској енциклопедији филма. Добио је 22 међународна и 12 домаћих признања за филмско, књижевно и опште умјетничко стваралаштво. Оснивач је и умјетнички директор Међународног фестивала еколошког, туристичког филма и спотова "Јахорина фест 2007".[3]

2015. године оснива Вива филм Фестивал - фестивал интернационалног документарног филма који се одржава у Сарајеву и 12 градова БиХ. А такође је и један од ментора филмских радионица за младе "Вива школа филма".

РеференцеУреди

  1. ^ Фесперман, Дан (16. 7. 1995). „Босниа'с фацтионс ликелy то фигхт ит оут то тхе енд”. Балтиморе Сун. »...Ратко Орозовиц, wхо, беинг а Серб wитх а Муслим wифе анд а Цроатиан мотхер...« [мртва веза]
  2. ^ Којовић, Вељко (20. 11. 2007). „Крвава кошуља сарајевска (23)”. Глас Српске. 
  3. ^ а б в Хаџиалић, Сабахудин (9. 6. 2011). „Ратко Орозовиц”. ДИОГЕН про. 

Спољашње везеУреди