Ратко Орозовић
Ратко Орозовић је телевизијски, позоришни и филмски редитељ и сценариста и политичар из Сарајева.
| Ратко Орозовић | |
|---|---|
| Датум рођења | 25. фебруар 1944. |
| Место рођења | Сарајево Краљевина Југославија |
Биографија уреди
Рођен је 25. 2. 1944. године. у Сарајеву, од оца Србина и мајке Хрватице и по народности је Србин.[1][2] Као ђак сарајевске Треће гимназије био је један од оснивача градског филмског клуба Ријеч младих. Био је главни уредник листа студената БиХ "Наши дани". Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву са дипломским радом из естетике Лукачева теорија романа и савремени правци у естетици. Наставио је са постдипломским студијама, али их није завршио.
Режирао је два играна филма и објавио преко 1.000 позоришних, књижевних и филмских критика. Добитник је награда за поезију, сатиру и филмску критику и уврштаван је у антологије. Дјела су му превођена на италијански, пољски, руски, њемачки, словеначки, македонски и друге језике.
Током рата у Босни и Херцеговини био је предсједник извршног одбора хуманитарног друштва Добротвор, члан извршног одбора и предсједник Комисије за филм и позориште и издавачке комисије СКПД Просвјета (Сарајевског дијела који је дјеловао самостално). Радио је у пресс-центру Добриња све вријеме трајања рата.
Након рата, четири године био је одборник испред Либералне странке и Странке зелених у Скупштини града Сарајева. Био је и предсједник Градске комисије за заштиту човјекове околине. Члан је Асоцијације независних интелектуалаца "Круг 99". Има статус самосталног умјетника и члан је Комисије за избор самосталних умјетника у Кантону Сарајево.[3]
Књижевна и позоришна дјелатност уреди
Књижевне, поетске, критичке и сатиричне радове објављује од 1960. Прву самосталну књигу афоризама и сатиричне поезије Од живота срамота објављује 1970. године. Објавио је и књигу поезије У нама неко други (1975), прозе Од Јасеновца до поларног круга (1999), као и дјело Од живота срамота / Оне ствари (2005).
Од 1975. је члан Удружења књижевника БиХ. Такође је члан Удружења БХ новинари.
Био је члан савјета часописа "Лице", дописник Младости, позоришни критичар Борбе, "Вечерњих новина" и "Јутарњих новина", "Сна", Дневног аваза и уредник "Босанске виле".
Написао је текст за романсу Има у мени нешто циганско коју је изводио Драган Стојнић (компонозитор је био Јулио Марић) и која је крајем 60-их на предтакмичењу за пјесму Евровизије завршила на другом мјесту.
Касније је писао пјесме за Мали шлагер; Тужна пјесма о мраву (2005) добила је другу награду жирија, а пјесма Љубав бумбара и цвијета (2006), трећу награду.
Урадио је адаптацију Мемоара проте Матеја Ненадовића у монодраму (изведена 60 пута), која је била у званичној селекцији Међународног позоришног фестивала "Златни витез" у Москви. У позориштима је режирао Оперу за три гроша Бертолда Брехта, Није била пета била је девета Алда Николаја, Клаустрофобичну комедију Душана Ковачевића, Хотел Мајна Владе Дијака (позоришта у Сарајеву и Мостару), Вицемафија иза решетака (Народно позориште у Мостару).[3]
Филмска и ТВ дјелатност уреди
Филмску каријеру је почео као асистент и помоћник редитеља на чувеним филмовима, Сутјеска (Стипе Делић), Сарајевски атентат (Вељко Булајић), ТВ серији Одборници и другим. Редитељски деби остварио је 1974. године, документарним филмовима Уз друга је друг и Љ - убити.
Режирао је преко 50 документарних филмова од којих се издвајају Амбасадори филма (представљао Југославију на Бијеналу у Венецији), Окружени град (награђен у Београду и Лајпцигу), Чизме бр. 46 (награђен у Београду), Фараон Стипе из Видоша (Златна медаља Београда за сценарио), Бољи живот дивљих свиња (специјална награда Међународног фестивала "Златни витез " у Калуги и Москви). На Фестивалу у Уралу 2004. године добио је награду за филм Откачена камера (2005), а филм је био и у званичној селекцији Сарајевског филмског фестивала.
Од краткометражних филмова режирао је измјеђу осталог Живот пише романе али нема ко да их чита (1981) и Балада о тенку (1985).
Режирао је два играна филма, оба у Сарајеву. Ванбрачна путовања (1987), који је наредне године био међу четири најгледанија филма у еx-Југославији и видјело га је преко милион гледалаца. Као наставак је снимио свој други филм Брачна путовања (1991), који је један од последњих филмова снимљених у Сарајеву прије рата.
Својевремено је био члан савјета Југословенске кинотеке и два пута савјета Југословенског фестивала краткометражног и документарног филма (носилац је плакете поводом 50 година рада Фестивала а био је и члан жирија). Сарађивао је и са кинематографским предузећем Форум Сарајево.
Режирао је преко 1.000 емисија (од тога 18 серија) за Телевизију Сарајево, ТВ Нови Сад, ФТВ и БХТ. Неке од серија су: Кристално и украсно стакло (1996. добила Међународну награду Никола Тесла за епизоду из серије Минерали и њихова својства), Наркоманија (7 епизода), Велики одмор (2003–2005, 80 епизода). Такође је четири године режирао еколошку серију Природна баштина БиХ (60 епизода). Двије епизоде добиле су продуцентске награде на фестивалима у Охриду и Бару. Од 2003. до 2011. године написао је сценарио и режирао серијале Откачена камера, Мини портрети сликара и Путујем и питам (2003–2005, 80+ епизода, БХТ).
Члан је Удружења филмских радника БиХ, гдје обављао функцију члана управе и секретара. Један је од оснивача филмског часописа Синеаст, чији је уредник.
Ратко Орозовић је заступљен у Свјетској енциклопедији филма. Добио је 22 међународна и 12 домаћих признања за филмско, књижевно и опште умјетничко стваралаштво. Оснивач је и умјетнички директор Међународног фестивала еколошког, туристичког филма и спотова "Јахорина фест 2007".[3]
2015. године оснива свој Вива филм Фестивал - фестивал документарног и кратког филма који се одржава у Сарајеву и 19 градова БиХ. А такође је и један од ментора филмских радионица за младе "Вива школа филма".
Референце уреди
- ^ Фесперман, Дан (16. 7. 1995). „Босниа'с фацтионс ликелy то фигхт ит оут то тхе енд”. Балтиморе Сун. Архивирано из оригинала 11. 04. 2021. г. Приступљено 30. 01. 2021. „...Ратко Орозовиц, wхо, беинг а Серб wитх а Муслим wифе анд а Цроатиан мотхер...”
- ^ Којовић, Вељко (20. 11. 2007). „Крвава кошуља сарајевска (23)”. Глас Српске.
- ^ а б в Хаџиалић, Сабахудин (9. 6. 2011). „Ратко Орозовиц”. ДИОГЕН про.
Спољашње везе уреди
- Ратко Орозовић на сајту IMDb (језик: енглески)