Салвадор Е. Лурија
Салвадор Едвард Лурија (итал. Салваторе Едоардо Луриа; 13. август 1912 – 6. фебруар 1991) био је италијански микробиолог, касније натурализовани амерички грађанин. Добитник је Нобелове награде за физиологију или медицину за 1969. годину, коју је поделио са Алфредом Хершијем и Максом Делбриком, за истраживања на нивоу репликационих механизама и генетичке структуре вируса.[1]
| Салвадор Едвард Лурија | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. август 1912. |
| Место рођења | Торино, Краљевина Италија |
| Датум смрти | 6. фебруар 1991. (78 год.) |
| Место смрти | Масачусетс,  САД |
| Држављанство | америчко, италијанско |
| Религија | Јеврејин |
| Научни рад | |
| Поље | Микробиологија, Молекуларна биологија, Биохемија |
| Ученици | Џејмс Вотсон |
| Познат по | истраживања на бактериофагу |
| Награде | Нобелова награда за физиологију или медицину |
Детињство, младост и образовање
уредиЛурија је рођен у јеврејској породици у Торину као Салваторе Едоардо Луриа, од мајке Естер и оца Давида Лурије. Учио је медицину на Универзитету у Торину, одакле је дипломирао 1935. године. Од 1936. до 1937. године служио је у италијанској војсци као медицински официр. Затим је похађао часове радиологије на Универзитету у Риму, где се упознао са радовима Макса Делбрика о концепту гена и почео да развија методе тестирања генетске теорије на бактериофагу, вирусу који инфицира бактерије.
Наредне, 1938. године, добија стипендију за учење у Сједињеним Америчким Државама, где је требало да ради са Делбриком. Међутим, услед тадашњег режима Бенита Мусолинија, Јеврејима се стипендије забрањују, те Лурија, без средстава за рад у САД или Италији, одлази у Париз. Након упада немачке војске у Француску, 1940. године, напушта Париз и одлази у Марсеј, где добија имигрантску визу за САД.
Истраживања на бактериофагу
уредиЛурија је у Њујорк стигао 12. септембра 1940. године и убрзо променио име, из Салваторе Едоардо Луриа у Салвадор Едвард Луриа (енгл. Салвадор Едwард Луриа). Добија стипендију Рокфелер фондације, убрзо упознаје Делбрика и Хершија и са њима почиње сарадњу на експериментима у Колд Спринг Харбор лабораторији и у Делбриковој лабораторији на Вандербилт универзитету. Ова три научника била су посвећена истраживањима на нивоу бактериофага и формирала су такозвану „групу фага".[2]
Од 1943. до 1950. године, Лурија је радио на Универзитету у Индијани. Његов први дипломирани студент био је Џејмс Вотсон, најпознатији по томе што је са Френсисом Криком открио секундарну структуру ДНК.
Његов најпознатији експеримент, Лурија-Делбриков експеримент, изведен је 1943. године у сарадњи са Делбриком. Њиме су дати експериментални докази да су бактерије резистентне на бактериофаге резултат спонтаних мутација, а не да представљају директан одговор на промене околине.[3] Експеримент је показао да наслеђивање мора поштовати Дарвинове, а не Ламаркове принципе. Идеја да природна селекција утиче на бактерије имала је велики значај; објашњава, на пример, како бактерије развијају отпорност на антибиотике.
Каснији рад
уредиГодине 1950, Лурија ступа на позицију професора бактериологије на Универзитету у Илиноју. У овом периоду проучавао је културу бактерије Есцхерицхиа цоли и њене интеракције са бактериофазима.[4]
Године 1959, постао је професор микробиологије на МИТ-ју. Тада је своје истраживање фокусирао на ћелијску мембрану и на бактериоцине или колицине, протеине које производе одређене бактерије. Године 1963, на Универзитету Пастер у Паризу, открио је да бактериоцини нарушавају функционисање ћелијске мембране. Његово особље на МИТ-ју открило је да бактериоцини формирају канале у ћелијској мембрани и тако дозвољавају проток јона, који ремети електрохемијски градијент у ћелији.[5]
Лурија је био оснивач Центра за истраживање рака на МИТ-ју и његов први председник.[6] Центар је основан 1974. године, а одсек који је Лурија предводио чинили су будући добитници Нобелових награда Дејвид Балтимор, Сусуму Тонегава, Филип Ален Шарп, Х. Роберт Хорвиц.
Лурија је био и писац. Године 1953, објавио је приручник "Генерал Вирологy". Године 1974, његова књига "Лифе: Тхе Унфинисхед Еxперимент" награђена је америчком Националном наградом за књиге, у категорији научних књига.[7]
Приватни живот
уредиГодине 1945, оженио се Зелом Хурвиц (енг. Зелла Хурwитз), са којом је имао једног сина, Данијела, рођеног 1948. године.[8]
У јануару 1947. године постао је натурализовани грађанин Сједињених Америчких Држава.[8]
У току читаве каријере, Лурија је био отворено политички ангажован. Заједно са Лајнусом Полингом је протестовао против тестирања нуклеарног оружја 1957. године, а седамдесетих година је учествовао и у дебатама о манипулацији гена и генетском инжењерингу.[9]
Лурија је преминуо од срчаног удара, 6. фебруара 1991. године, у Лексингтону у Масачусетсу.[10]
Награде и признања
уреди- Добитник је Нобелове награде за физиологију или медицину за 1969. годину, коју је поделио са Алфредом Хершијем и Максом Делбриком, за истраживања репликационих механизама и генетске структуре вируса.[1]
- Постао је члан Националне академије наука 1960. године.
- Био је члан, а од 1968. до 1969. године и председник Америчког друштва за микробиологију.
- Заједно са Максом Делбриком, био је добитник Лоуиса Гросс Хорwитз награде 1969. године.[11]
- Добитник је Националне награде за књигу из области науке 1974. године, за књигу "Лифе: Тхе Унфинисхед Еxперимент".[7]
- Године 1991, награђен је Националном медаљом за науку.[12]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б „Тхе Нобел Призе ин Пхyсиологy ор Медицине 1969”. НобелПризе.орг (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ Моранге, Мицхел (1998). А хисторy оф молецулар биологy. Цамбридге, Масс.: Харвард Университy Пресс. ИСБН 9780674398559. ОЦЛЦ 37981242.
- ^ „Салвадор Луриа | Италиан-Америцан биологист”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ Луриа, С. Е.; Хуман, Марy L. (октобар 1952). „А НОНХЕРЕДИТАРY, ХОСТ-ИНДУЦЕД ВАРИАТИОН ОФ БАЦТЕРИАЛ ВИРУСЕС1”. Јоурнал оф Бацтериологy. 64 (4): 557—569. ИССН 0021-9193. ПМИД 12999684.
- ^ „Тхе Салвадор Е. Луриа Паперс: Фром Пхаге то Цолицинс, 1945-1972”. профилес.нлм.них.гов. Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ „Тхе Коцх Институте: Хисторy”. ки.мит.еду. Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ а б „Натионал Боок Аwардс 1974”. Натионал Боок Фоундатион (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ а б „Тхе Нобел Призе ин Пхyсиологy ор Медицине 1969”. НобелПризе.орг (на језику: енглески). Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ „Тхе Салвадор Е. Луриа Паперс: Политицс, Сциенце, анд Социал Респонсибилитy”. профилес.нлм.них.гов. Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ Северо, Рицхард (7. 2. 1991). „Салвадор Е. Луриа Ис Деад ат 78; Схаред а Нобел Призе ин Медицине”. Тхе Неw Yорк Тимес (на језику: енглески). ИССН 0362-4331. Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ „Хорwитз Призе Аwардеес”. Цолумбиа Университy Ирвинг Медицал Центер (на језику: енглески). 20. 6. 2018. Приступљено 14. 4. 2019.
- ^ „Тхе Пресидент'с Натионал Медал оф Сциенце: Реципиент Детаилс | НСФ - Натионал Сциенце Фоундатион”. www.нсф.гов. Приступљено 14. 4. 2019.
