Соња Дрљевић
Соња Дрљевић (Жирци, 8. фебруар 1942 – Београд, 22. децембар 2017) била је анархокомунисткиња, феминисткиња и активисткиња антиратног покрета. Учествовала је у готово свим иницијативама за одбрану и унапређење женских и радничких права, од студентских протеста 1968. до смрти.
| Соња Дрљевић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 8. фебруар 1942. |
| Место рођења | Жирци Независна Држава Црна Гора |
| Датум смрти | 22. децембар 2017. (75 год.) |
| Место смрти | Београд Република Србија |
| Образовање | Грађевински факултет Економски факултет |
| Занимање | Грађевинска инжењерка |
| Активни период | 1968 - 2017 |
| Деловање | Мостоградитељка, активисткиња |
| Родитељи | Генерал Саво Дрљевић (отац) |
| Родбина | Ратибор Тривунац (сестрић) |
| Награде | Анђелка Милић |
Одрастање и младост уреди
Соња Дрљевић рођена је у браку Милене Тривунац, учитељице из Алексинца, и Сава Дрљевића, народног хероја и генерала-пуковника Југословенске народне армије. Са анархистичким и социјалистичким идејама упознала се врло рано и као један од кључних утицаја истицала роман руског револуционара Николаја Чернишевског – „Шта да се ради?". Формативну улогу у личном и раном развоју приписивала је едукативном раду своје мајке, истичући значај развода својих родитеља, те чињенице да ју је мајка након развода у потпуности самостално одгајала. Сматрала је да су родне неправде које су њеној мајци у животу нанете у њој пробудиле жељу да помаже онима који се налазе у позицији жртве да из те позиције изађу. Као такође значајну фигуру у свом одрастању истицала је још једну самосвојну жену непоколебљиве воље – извесну тета Росу, предратну комунисткињу и партизанку, која је издржала мучења у разним затворима, те издржавала себе и ћерку, док јој је супруг био затворен у логору на Голом отоку.
Једино је моја мајка, која није обраћала пажњи ни на шта, никад се није држала никаквих правила већ само оног што она одабере, разговарала са тетка-Росом. Били смо врата до врата и ја сам се дружила с њеном девојчицом која је пошла у школу, а ја сам већ била четврти разред. Та жена је на мене оставила снажан утисак својом стаменошћу, ништа је није могло поколебати. Рекли су јој да мора да напусти Београд, она није, отпустили су је из службе, она је по целу ноћ прекуцавала неку историјску енциклопедију, нешто преко везе, тако је издржавала себе и дете све док муж није дошао са Голог отока.
—А што ћу ти ја јадна причат: животне приче жена[1]
Након завршетка Прве београдске гимназије Соња Дрљевић уписала је Грађевински факултет. Као одлична студенткиња примала је стипендију Мостоградње, предузећа у којем је провела већи део свог радног века. Завршила је Грађевински факултет 1965. (Универзитет у Београду), а потом и Економски факултет 1978. (Универзитет у Београду).
Соња Дрљевић је била чланица Савеза комунистичке омладине Југославије од шеснаесте године, учествујући на радним акцијама у Београду, Мијатовцу и Владичином Хану у Србији и у Ђевђелији у Македонији.[2] Током студентских демонстрација у Југославији 1968. године упознала са идејама Нове левице. Са анархизмом се теоријски ближе упознала преко познанства са италијанским анархистом Умбертом Томазинијем (Умберто Томмасини), те словеначким анархистом Жетком Габријелом. Године 1968. добила је сина, касније познатог редитеља, Олега Новковића.
Професионални живот и феминистички активизам уреди
Посао грађевинске инжењерке, те сусрет са предрасудама и дискриминацијом жена у овој струци, на занимљив начин преплићу се са изградњом њеног политичког идентитета као феминисткиње и срчаног борца за једнакост жена у друштву. Самим својим радом на терену, као шефица градилишта, ангажована на конструкцији 33 моста, између осталог и београдске Газеле и Железничког моста у Београду, Соња Дрљевић рушила је неписана правила патријархалног друштва да жене не могу бити шефице градилишта. Међутим, она се од почетка борила против дискриминације жена и сексуалног узнемиравања радница, посебно честим у доминантно „мушкој” сфери каква су градилишта и конструкције. Директно искуство тлачења и дискриминације формирало је њен увид да је југословенско друштво, декларативно социјалистичко, ипак задржало многе патријархалне обрасце, те да је почивало на прећутном консензусу да постоје границе, како у приватној, тако и у јавној сфери, које жене не би требало да прекораче.[3]
Кад смо радили на железничком мосту у Београду ево шта је било. Једна од две поменуте куварице имала је ћерку, па се та ћерка несрећно удала, а није се венчала, и муж ју је малтретирао и тукао. А наша куварица Витушка оде тамо, тог мужа ишамара, узме своју ћерку и доведе је себи. I запосли се девојче као спремачица (имала је седамнаест година) код нас на градилишту. А шеф спремачица је уцени: – Ако хоћеш да радиш, мораш да ми даш. То јест да спава с њим. Такви су то били, као и сад, као вероватно и пре сто година, мушко-женски односи. Ако мушкарац има моћ, а при том мислим да има апсолутну, он то злоупотребљава у сваком погледу. I добро, ту се тако издешавало. Међутим, ова се девојка на крају пожалила мајци. I сад како је ова наша куварица, која је отприлике била као и ћерка кад сам је ја упознала, десет година пре тога, сад стекла самопоштовање, постала главна куварица, завршила школу и схватила самоуправљање као нешто што се подразумева, предузме све кораке по реду: на раднички савет, па на дисциплинску комисију, па смо се ми жене организовале и од тога се направи велика афера. Мада су се све колеге подсмевале мени: – Ти, Соња, само трошиш време на глупости - јака ти је она твоја штићеница: гаће доле – гаће горе! Пошто је на дисциплинској девојка причала шта је тај радио у том хотелу, али без обзира, ми смо то: – Гаће, нека – биле су доле, биће горе. I онда је одлучио раднички савет и дисциплинска комисија и правобранилац да га суспендују и сви који су ту не знам шта брујали и исмевали девојку по том мушко-женском питању, набише се у мишју рупу. То се не би могло десити да није било самоуправљања. I да та жена није кроз школовање и кроз остале активности стасала у самосвесну личност.
—А што ћу ти ја јадна причат:животне приче жена[1]
Од организације конференције Друг-ца Жена 1978, Соња Дрљевић учествује у стварању феминистичког покрета у Југославији, касније у Србији. У периоду од 1979. до 1994. иницирала је оснивање следећих организација и учествовала у њиховом раду; то су Феминистичка истраживачка група Жена и друштво (1979), затим Центра за женске студије, истраживања и комуникацију (1992, заједно са Марином Благојевић, Недом Божиновић, Биљаном Дојчиновић Нешић, Дашом Духачек, Јасмином Лукић, Лепом Млађеновић, Зорицом Мршевић, Жараном Папић, Славицом Стојановић и Јасмином Тешановић), где је радила као програмска координаторка до 1998. и држала предавања о руском феминизму. Соња Дрљевић је била иницијаторка формирања Центра за женске студије, сматрајући да је богате дискусионо-трибинске и едукативне програме групе Жена и друштво у том тренутку било неопходно подићи на виши истраживачки и теоријски ниво. Учествује и у оснивању СОС телефона за жене и децу жртве насиља и Београдског женског лобија (1990), организације која је промовисала укључивање жена у политички живот. Феминистички активизам у последњој деценији двадесетог века у Србији био је растрзан између политичког организовања у ужем смислу, са једне, и повезивања и организовања вишеструко маргинализованих и потлачених жена, хуманитарног рада (са избеглицама и на СОС телефону), са друге стране.
Соња Дрљевић, заједно са феминисткињама које увиђају да рад са жртвама насиља није довољан, оснива Београдски женски лоби као феминистички одговор на дневно-политичке изазове све агресивније националистичке и ратничко-патријархалне политике. Београдски женски лоби организовао је бројне протесте као одговор на покушај власти да Уставом ограничи не само право на абортус већ и да ограничи право на контролу рађања популационом политиком која је агресивно промовисала подстицање рађања српске етничке већине науштрб мањинских етницитета. Београдски женски лоби апеловао је на јавност и институције, између осталог, и Резолуцијом о популационој политици, Захтевом скупштини града за отварање склоништа за жене и децу жртве насиља, Минималним програмом женских захтева, чија је креаторка и потписница била Соња Дрљевић. Када је након првих вишестраначких избора у децембру 1990, у скупштину Србије изабрано тек нешто више од 1% посланица, Соња Дрљевић, заједно са Анђелком Милић, Соњом Лихт, Јелком Кљајић Имшировић, Весном Пешић, оснива Женску парламентарну мрежу, која се борила за укључивање жена у све институције јавно-политичког живота. Почевши од организације Жена и друштво, чије су чланице приступиле Удружењу за југословенску демократску иницијативу након његовог оснивања, све ове организације заузимале су снажне антиратне позиције.[4]
Соња Дрљевић сматрала је да је за системску промену друштва неопходно оснивање женске мреже на три нивоа – једном који би обухватао практичну женску солидарност која се тиче свакодневних проблема жена, док би други ниво подразумевао синдикално организовање радница, а трећи удруживање политичарки. Координисање ова три нивоа, те њихово међусобно прожимање представљало би основу за то да жене учешћем у парламентарном систему заиста могу да заговарају и спроводе политику у интересу већине жена. Важан аспекат активизма Соње Дрљевић током ратова у бившој Југославији био је и рад са избеглицама од 1992. до 1997. Разне феминистичке невладине организације писале су заједничке пројекте за помоћ (хуманитарну и социјално-психолошку) избеглицама. Тако је Соња Дрљевић, као представница Центра за женске студије, била у координационом телу Куће за жене избеглице из Крајине – „Ластавица” – те координаторка програма „Здраво да си”, који је обухватао 50 избегличких центара у Србији и Црној Гори.
Године 1995. Соња Дрљевић одлази у пензију завршавајући свој радни век у одсеку за финансије у предузећу Југоекспорт. Имајући у виду њене многобројне активности од одласка у пензију до смрти, може се рећи да њена страст према политичком организовању и активистичка истрајност доживљавају свој пуни замах у наредним деценијама. У свом вишедеценијском политичком ангажману држала се става да су феминистичка теорија и пракса неодвојиве, одређујући феминизам као „теорију и праксу која се залаже за ширење права и улоге жене у друштву”[3]. У књизи која се детаљно бави историјом женског покрета у Србији током деведесетих година прошлог века, „Ка видљивој женској историји" (приредила Марина Благојевић), указује се на тензију која је постојала између проакадемски и проактивистички оријентисаних феминисткиња. Компромисни назив, Центар за женске студије, истраживања и комуникацију, како је ова невладина организација званично регистрована 1993, један је од показатеља те напетости, будући да је реч „комуникација” додата како не би само теоријско-истраживачки рад (женске студије) био у фокусу. Међутим, како је интеграција у академску јавност зацртана као један од стратешких циљева Центра, 1998. долази до стратешког разилажења унутар ове феминистичке организације.[5]
АЖИН. Економска права жена и радничко организовање уреди
О односу анархокомунизма и феминизма говорила је овако: Да ли ми је феминистичка политика мењала живот? Како да кажем, у сваком случају је утицала, да је мењала, рекла бих и не нарочито јер ја сам имала неко своје опредељење, односно, ја сам у феминизам дошла из анархизма. Ако гледамо идејно, комунизам и анархизам представљају моје основно опредељење, и некако нормално из тог опредељења за мене иде и феминизам. Не могу да кажем да сам се мењала кроз феминизам, већ да сам оне идеје које сам већ прихватила из анархизма, даље спроводила и у свом феминистичком ангажману.
—Солидарност и феминистичка политика[6]
Због тог разилажења, Соња Дрљевић и активистички оријентисане феминисткиње оснивају невладину организацију АЖИН, Асоцијацију за женску иницијативу, са Информационо-документационим тренинг центром (касније ЖИНДОК). Истрајна у очувању анархокомунистичких вредности и доследно антикапиталистички оријентисана, Соња Дрљевић препознала је да ће претрајавања патријархалних структура из претходног система у сусрету са неолиберализмом проституцију, као један од фундаменталних облика тлачења жена, претворити у индустрију која ће поробљавати све већи број жена. Због тога је, у оквиру АЖИН-а, као програмска координаторка ове невладине организације, иницирала кампању за борбу против трговине женама. Од јануара 2000. до јуна 2002. била је, заједно са другим чланицама АЖИН-а, једна од уредница феминистичког билтена „Новости са женске сцене”[7]. Након Петооктобарских промена, била је координаторка предизборне кампање за повећање броја жена у политичким странкама, парламенту и јавној сфери.
Такође, бавила се програмима економског оснаживања жена кроз задругарство, те је доследно подржавала антиприватизацијске кампање, радничке протесте и штрајкове, укључујући и најскорији генерални штрајк у Србији, 2014. године. Сарађујући са разним левичарским колективима, попут Фондације Роза Луксембург и групе за самообразовање Учитељ незналица и његови комитети, дала је значајан допринос практичном повезивању левичарског и феминистичког активизма у Србији. Један од примера такве сарадње био је и циклус трибина у организацији Фондације Роза Луксембург „Род и левица”.[8]
Не мање важно, од 2004. била је чланица Савета за равноправност полова у Влади Србије и учесница Женске платформе за развој Србије. Једна је од првих добитница (2016) награде „Анђелка Милић” за пионирски допринос развоју женског покрета у Србији. Ова награда се додељује за феминистичко стваралаштво у области науке и културе[9].
Иако непоколебљива у ставу да њено феминистичко деловање произилази из анархокомунистичких принципа, инсистирала је на женској солидарности као основу за дијалог између либералних и лево оријентисаних феминисткиња. Упркос неуморном учествовању у готово свим фронтовима за једнакост и социјалну правду, пре свега као координаторка, едукаторка и организаторка, Соња Дрљевић иза себе није оставила теоријске студије нити обимније политичке текстове.[10]
Смрт уреди
Дрљевић је преминула крајем децембра 2017. године. По њеним жељама, она је кремирана, а преко ковчега је стајала застава СФРЈ. У тренутку кремације је интонирана Интернационала.[11]
Приватни живот уреди
Њен син је познати редитељ Олег Новковић, а сестрић познати српски анархиста Ратибор Тривунац. Према Ратиборовом сведочењу, она га је привукла љубави према анархији дајући му књиге с анархистичком тематиком.
Референце уреди
- ^ а б Свенка Савић 2008.
- ^ „Интервју са Соњом Дрљевић”.
- ^ а б „А што ћу ти ја јадна причат”: животне приче жена (2008). Приредиле Свенка Савић ет ал. Нови Сад: Футура публикације
- ^ „Солидарност и феминистичка политика” (2010). Уредиле Катарина Лончаревић и Јелена Вишњић. Београд: За глас разлике.
- ^ „Ка видљивој женској историји” (1998). Приредила Марија Благојевић. Београд: Центар за женске студије, истраживања и комуникацију.
- ^ Солидарност и феминистичка политика, Катарина Лончаревић и Јелена Вишњић 2010.
- ^ Станисављевић, Невена (2018). Библиографије билтена ”Новости са женске сцене“и ”Ж”. У „Феминистички часописи у Србији: Теорија, активизам и уметничке праксе у 1990-им и 2000-им”. Уредиле Биљана Дојчиновић и Ана Коларић. Београд: Филолошки факултет.
- ^ „Род и левица” (2012). Уредила Лидија Васиљевић. Београд: Жиндок
- ^ „Награда Анђелка Милић”.
- ^ Стојаковић, Гордана (2011). „Солидарност или лајковање: Дневник феминисткиње о феминизму и левици у Србији (1978−2007). Београд: Жиндок.
- ^ РТВ Марш ХД Ваљево (9. 3. 2019). „ГОВОРНИЦА 09.03.2019 РАТИБОР ТРИВУНАЦ”. Приступљено 5. 3. 2022.
