Википедија

Турска књижевност

Турска књижевност (тур. Türk literatürü) обухвата усмене композиције и писане текстове на турским језицима. Османски и азерски облици турског језика, који чине основу већег дела писменог корпуса, били су под великим утицајем персијске и арапске литературе,[1] и користили су отоманску турску абецеду.

Страница из Dîvân-ı Fuzûlî, збирке поезије Азерског песника Фузилија из 16. века.

Историја шире турске књижевности обухвата период од скоро 1300 година.[2] Најстарији постојећи записи писаног турског су Орхонови натписи, пронађени у долини реке Орхон у централној Монголији и датирају из 7. века. Након тог периода, између 9. и 11. века, међу номадским турским народима централне Азије настала је традиција усмених епова, попут књиге Деде Коркута Огузских Турака – језичких и културних предака модерног турског народа — и Манасов еп Киргиза.

Почевши од победе Селџука у бици код Манцикерта крајем 11. века, огушки Турци су почели да се насељавају у Анатолији, а поред ранијих усмених предаја настала је и писана књижевна традиција која се произилазила у великој мери – у смислу тема, жанрова и стилова – из арапске и персијске литературе. Следећих 900 година, све до пада Отоманског царства 1922. године, усмена и писана традиција остале су углавном одвојене једна од друге. Оснивањем Републике Турске 1923. године, две традиције су се први пут спојиле.

Рани период турске књижевности уреди

Када се говори о најранијем периоду турске књижевности, користи се назив „туркијски народи“. Њихова књижевност почиње у преисторијском раздобљу, и то као усмена књижевност. Овај период је карактеристичан по епу, епским песмама. С обзиром да су туркијски народи живели у Азији као номади у бурним временима, већина ових предисламских епова није сачувана у целости, вед су ту само фрагменти записани много касније и то из различитих извора, турских, арапских, монголских...[3]

Турци немају епове типа Илијаде и Одисеје јер су сачувани само фрагменти епских песама из времена пре нове ере. Ти предисламски туркијски епови говоре о веровању туркијских народа, животу, ратовима, борби за егзистенцију и сличном. Деле се на епове о Оğузима, епове о Ергенекону, еп о туркијском племену Шу и неколико фрагмената других мањих епова записаних тек кад су Турци примили ислам, у 10. веку.

Еп о Алп Ер Тунги уреди

Овај еп говори о јунаштву владара туркијског народа Саке, у Европи познатијег по имену Скити. У Епу се говори о ратовању владара Алп Ер Тунге са Иранцима у 7. веку п.н.е. Алп Ер Тунга је први познати јунак туркијске историје (Алп „храбар, херој, освајач, ратник”, Ер „мушкарац, мушко, војник”, Тонга „сибирски тигар”) је био митолошки херој.[4]

Одраз овог епа види се и у чувеном персијском епу Шахнами, где је историчар Фирдуси описао Алп Ер Тунгу под именом Афрасијаба. Фирдуси је прикупио народне песме и казивања народа, додао своје стихове и тако је настала Шахнама.[5][6]

Из сачуваних фрагмената дестана о Алп Ер Тунги, историчари закључују да је био велики, праведан и частан владар. У време кад је у иранским земљама било много владара, једна од њих била је краљевина Кабул у којој се налазио чувени јунак Зал. Владар Кабула, Зев, падне у руке Алп Ер Тунги, а да би га ослободио, Зал нападне Турана и победи Алп Ер Тунгу, али не успе ослободити владара. Касније, Алп Ер Тунга ће искористити смрт Зева (владара Кабула) и напасти Иран. Тад је још у животу био Зал који у рат шаље сина Рустема. Након бројних ратова, Алп Ер Тунга је погинуо, о чему говоре казивања у овом дестану.

Предмет иранске и туркијске епике су Рустемова ратовања са Алп Ер Тунгом. 

Еп о Алп Ер Тунги
Изворни турски језик са турском транслитерацијом Превод[7]
Алп Ер Тунга öлди мü? Да ли је Алп Ер Тунга умро?
İсиз ајун калдı му? Да ли је сиромах (свет) остао без главе?
Öдлек öçин алдı му? Да ли је судбина (време) узела своју освету?
Емди yüрек yıртıлур. Сада се срце ломи.
Öдлек yıраг кöзетти, Судбина га је бранила, његово оружје,
Огрı тузак узаттı, Додала снагу његовој снази,
Беглер бегин азıттı, Натерала бегове да залутају,
Каçан калı куртулур. Како би пронашао свој спас да је остао тамо,
Улşıп ерен бöрлеyü, Храбри људи би завијали као вукови,
Yıртıп yака урлаyу, Поцепали оковратнике и гласно плакали,
Сıкрıп üни yурлаyу, Вриштали и викали,
Сıгтап кöзи öртüлüр. Проливали сузе које им замрачише очи.

Еп о Шу-у уреди

Еп о Шу-у је један о најзначајнијих дестана, и то је други по реду дестан туркијског народа Скита. Овај дестан говори о ратовањима у време Александровог освајања Азије и учешћу Турака у тим ратовима. У време кад је Александар прешао Самарканд и упутио се према туранским крајевима, владар Туранаца био је Шу. Своју тврђаву названу Шу саградио је у близини града Баласаган. Како је владар очекивао Александров долазак, тајно је послао извидницу од 40 пробраних команданата према реци Хуџем. Кад је Александар прешао реку Хуџем и када је Шуова извидница донела вест, владар се повукао на исток са још 24 ратника, и од тих ратника настала су 24 племена Оğуза. Након дугог времена, Александар је дошао и видео ова 24 племена и њихове потомке. Назвао их је „Тüркменен” и од тада су се прозвали Туркменима. Еп даље говори о бројним ратовима између Александра и Туркмена који су завршили миром. Александар се вратио у своје крајеве, а Шу и његови поданици су се населили у околину Баласагуна и под називом Туркмени наставили живети седелачким животом. 

Дестан о Ергенекону уреди

 
Прво издање магазина Ергенекон, инспирисано епом.

То је један велики туркијски еп који говори о ратовима за суверенитет које су водили Турци у преисторијско време. Име епа је настало од две речи, ергене-планински кланац и кон-дворац. То је био део огуског дестана и спада у њихову историју. Постоји више верзија овог епа:

Прва верзија говори о томе како су након смрти Оğуз-хана на власт дошли његови синови Гокхан, Ајхан, Јилдизхан, Денизхан и Илхан.

За време најмлађег сина Илхана, Татари су напали Турке и захваљујући лукавству и превари успели су их победити. Они су погубили све Турке и завладали њиховом државом. Спасила су се само два İлханова сина са женама. Бежећи од Татара, путем су скупили нешто стоке, и тражили су другу земљу да се населе, јер се у своју нису могли вратити. Једног дана су се нашли пред огромним планинским кланцем ког нису могли прећи. Кад су изгубили сву наду, нашли су трагове сивог вука (бозкурт) и следили његов траг, нашли су се с друге стране кршевитог брда. Тамо је било као у рају, зеленило и плодно тло. Ту су се настанили, размножили и постали многобројан народ који на том месту није више могао остати јер су били опкољени планином. Знајући да им је домовина с друге стране планине, тражили су пролаз да изађу. Најзад се један ковач досетио да истопи један пролаз кроз железни део планине и тако су се Турци, предвођени сивим вуком, вратили у домовину.[8][9][10]

Другу верзију бележе Кинези у својим историјским књигама. Турци су формирали државу на обалама Каспијског мора. У ратовим су изгинули сви Турци, осим једног којем је владар дао да се одсеку руке и ноге и наредио да се баци у мочвару. Случајно је тим путем наишла једна вучица која му је, видевши га без руку и ногу, донела храну и пиће. Кад се човек мало опоравио, одвукла га је у своју јазбину и родила му десетеро деце.  Временом су се њихови потомци размножили и постали су бројни народ предвођен вуком. Ову верзију забележио је историчар монголског порекла Решиду-д-дин. Он објашњава да се њихов излазак из Ергенекона сматра њиховим ослобођењем. Тако су Турци нападали своје непријатеље имитирајући вука. Чак се у Епу о Оğуз-хану говори како је он имао и облик вука.[11][12]

Еп о Оğуз-хану (Оğуз-кагану) уреди

За више информација погледајте: Огуз-хан

Дестан о Оğуз-кагану настао је у 2. веку пре нове ере, а записан је тек у 13. веку када су Турци већ били исламизирани. Данас постоји Оğуз-каган дестан  забележен ујгурским писмом. Поред овог примерка епа који садржи елементе шаманског веровања, постоје и три различита примерка дестана прожета исламским духом и написана арапским писмом. Један примерак је забележен и у делу Џамиу'-т-теварих.

У овом дестану није испричана биографија једне личности, него и бројни историјски догађаји. То је туркијски дестан који описује туркијски начин живота, а са становишта осликавања догађаја, то је дело било извор настанка других дестана. Најближе извору је примерак написан ујгурским писмом, који у односу на верзије на арапском језику доста другачије описује младост Оğуз-хана. У ујгурској верзији се једва спомињу његови родитељи; отац се обрадовао његовом рођењу, а мајка га је само једном нахранила млеком, те је одмах тражио свеже месо и вино тако да је за 40 дана нарастао, проходао и играо се. Ноге су му било као код бика, леђа као код вука, а прса као код медведа. У исламским верзијама се говори опширно о његовом оцу и племену.[13]

У првом делу овог епа говори се о формирању Оğузове личности, како је давао посебну важност природним појавама јер је рано бачен у наручје природе. Од рођења је имао наднаравне погледе и разликовао се од других људи. Његова женидба је такође била необична. Први пут се венчао са девојком која се у снопу светлости спустила с неба. Она му је родила три сина: Гуна (Сунце), Јилдиза (Звезда) и Аја (Месец).

Други пут се венчао са девојком коју је нашао у дупљи дрвета. I она му је такође родила три сина, Гока (Небо), Да (Планина) и Дениза (Море).

Након што су се родили његови синови, Огуз хан је направио велику гозбу и позвао све своје бегове. На гозби им је дао наредбе:

Ја ћу постати ваш хан;

Узмимо све сабље штитове;

Божанска моћ биће наша снага;

Сиви вук биће наш бојни поклич;

Наша гвоздена копља биће шума;

Хулан ће ходати по ловишту;

Више мора и више река;

Сунце је наша застава и небо је наш шатор.

У другом делу дестана говори се о тме како се Оğуз прогласио каганом и завладао светом. У трећем делу се говори о успостави државе коју је оставио у наслеђе својим синовима чиме је дао пример праведне поделе отаџбине и управљања државом.[14][15][16]

Почеци писмености и најстарији писани споменици уреди

Данашњи туркијски језици настали су из јединственог политичког друштва. Иако не постоје поуздани извори за дефинисање тог времена, остаци тих споменика упућују на време много пре ових сачуваних, уклесаних у камену. Турска племена која су од најстријих времена живела на великим азијским пространствима и међусобно удаљена, имали су између себе велике језичке разлике. Према томе, бројни туркијски народи мешајући се и са другим народима на овим просторима доказују да је турски народ настао из више различитх скупина. За ове тврдње важни су и кинески извори који говоре о различитим туркијским скупинама. Кинези спомињу Ту-кју(е) (обзиром да немају гласа „р“ у свом језику). Сходно различитом пореклу настанка појединих туркијских народа, разликују се и дијалекти којима су они говорили, тако се стари турски дијалекти дијеле на три главне групе:

  1. Северни турски или гöк тüркçе, језик којим су написани чувени орхонски споменици, језик на Јенисеју, Карабалгасону, Туркистану, те на неким споменицима ископаним на Турфану.
  2. Јужни турски дијалекти који се сусреду на турфанским ископинама.
  3. Мешани дијалекти, могу се поделити на источне и западне, а по морфолошкој структури не могу се уврстити у прве две скупине.

Иако се не може поуздано знати време првих писаних споменика код Турака, из неких историјских извора је познато да су постојали неки споменици и из 4. века. То је посредно јер ти споменици, нажалост, нису сачувани. Сачувани су споменици из 8. века, иако још раније, у 6. веку, настаје превод Библије на турски језик писан грчким писмом, те се не узима као почетак писмености, јер је коришћено грчко писмо.

Најстарији турски писани споменици пронађени су у околини реке Орхон у Монголији, због чега се називају орхонски споменици (најстарији сачувани турски алфабет).

Ово писмо је специјално створено за писање на дрвету или камену, а пише се с десна на лево и одозго према доле, састоји се од 38 знакова, од којих су 4 знака за вокале, 3 за полувокале, и остало за консонанте. Консонанти се употребљавају зависно од тврдоди и мехкоди слога, а поједини имају 2-3 облика. Карактеристично је да се вокали не пишу увек, неке речи се пишу састављено, што је отежавало дешифрирање.

Најстарији натписи исписани орхонским писмом налазе се на надгробним споменицима и то на споменику Гöлтекину, који је умро 731. године, Билгехакану, који је умро 734. године, а споменици су подигнути годину дана након њихове смрти. На територији Монголије коју су насељавали ти турски народи, постоји још недатираних споменика, потичу из другог турског каганата (630. - 744. године), а постоји и још неколико датираних. Поред ових писаних споменика у исто време су настајали споменици око реке Јенисеј.

Између писама на Орхонским споменицима и оних на јенисејским постоје уочљиве разлике у облицима, а како је јенисејско писмо слабије развијено, сматра се да је оно чак и старије од писма на орхонским надгробним споменицима. Друго најстарије туркијско писмо је ујгурско писмо. Ово писмо је друго најважније писмо Турака коришћено пре исламизације за писање будистичких и манихејских верских текстова. Као једно од најраширенијих турскијских писама оно је имало и своје недостатке. Садржало се од 14 знакова, писало се с десна на лево, а знакови су се међусобно повезивали. У источном Туркестану који је припадао Ујгурима пронађени су многи хисторијски споменици писани ујгурским писмом. Из периода Ујгурског каганата (744.-840. године) постоје 4 сачувана натписа.

За разлику од орхонског, ово писмо се сачувало и дуго времена након прихватања арапског писма. Његова се употреба нарочито наставила користити у Трансоксанији (простор преко реке Оксуз), и источним турским земљама. Све већим ширењем ислама оно се постепено губи, али у поједним крајевима оно је трајало чак до 18. века.

Исламска цивилизација и Турци уреди

У време кад су Ту-кјуи били у прилици да уједине све туркијске народе у подручју Трансоксаније, продрла је арапска војска под вођством Кутејбе. Турци су се у почетку опирали да прихвате ову монотеистичку религију, а онда су постепено, почевши од 10. века примали ислам и улазили у исламски цивилизацијски круг. То се догодило у време Емевија (арапска владајућа династија, емевијски калифат). Уласком у исламски цивилизацијски круг туркијски народи су у потпуности прихватили и систем вредности који је владао код већ ранијих муслимана. Од самих почетака исламизације, почиње интерес за оним исламским дисциплинама које су вед биле развијене међу Арапима и Персијанцима. Тако је прва дисциплина која је пробудила интерес Турака био Тефсир (тумачење Кур'ана). За све нејасноће вере тражени су одговори у Кур'ану, који на извесним местима није детаљно објаснио све одредбе, и онда се прилазило Тефсиру.

Следећа дисциплина којој су и Турци дали пажњу је Хадис. Ова дисциплина прво је настала код Арапа и Персијанаца, а касније прихваћена и код Турака, из разлога што се појавила потреба за новонастале промене. Хадис је дисциплина где су речи Посланика забележене из неколико различитих извора. Потреба проучавања Кур'ана и Хадиса наметала је и развој исламског права, и то је била трећа дисциплина која се развила међу исламизираним турским народима. После овог настају потребе за историјским делима.

Историја и пре појаве ислама није била непозната Арапима, а након појаве ислама јавља се један нови облик писања историје, а то су писање биографије Посланика, описивање прилика у којима се налазио, и на тај начин се развија жанр који се зове Сира (арап.). После су бележени и каснији важни лидери, калифи итд. Из тога се развија наука историја, у чијем развоју је и грчка историја имала свој утицај. У редоследу развоја наука појављује се и географија, јер је требало писати и бележити освојена подручја. Када је реч о развоју филозофије, код Арапа ова наука настаје већ у 2. веку по Хиџри у облику апологетике, а то је стога што се најпре појавио интерес за проучавање Божијих атрибута, а онда у вези с тим судбине и људске воље.

У све ове научне области Турци су се укључили већ од 10. века, али ако је реч о развоју књижевности као уметности, највећи утицај на рану турску књижевност имала је арапска књижевности и уметност, те персијска књижевности и уметност. Прихваћене су и устаљене арапске језичке и књижевне норме јер су напросто биле неприкосовене.

Референце уреди

  1. ^ Спулер, Бертолд (2003). Персиан Хисториограпхy анд Геограпхy: Бертолд Спулер он Мајор Wоркс Продуцед ин Иран, тхе Цауцасус, Централ Асиа, Индиа, анд Еарлy Оттоман Туркеy. Пустака Насионал Пте Лтд. стр. 69. ИСБН 9789971774882. 
  2. ^ „Орал Традитион анд тхе Литерарy Херитаге”. Приступљено 13. 4. 2016. 
  3. ^ Халман, Талат. А Миллениум оф Туркисх Литературе. стр. 4–6.
  4. ^ Wиллиам M. Цлементс, Тхе Греенwоод Енцyцлопедиа оф Wорлд Фолклоре анд Фолклифе: Соутхеаст Асиа анд Индиа, Централ анд Еаст Асиа, Миддле Еаст, Греенwоод Пресс, (2006) ISBN 0-313-32849-8, п. 432.
  5. ^ Емел Есин, Антецедентс анд Девелопмент оф Буддхист анд Маницхеан Туркисх Арт ин Еастерн Туркестан анд Кансу, Тхе Хандбоок оф Туркисх Цултуре, супплемент то волуме II, сецтион оф тхе хисторy оф арт, Милли Еğитим Басимеви, 1967, п. 11.
  6. ^ M. Öцал Оğуз, Туркеy'с Интангибле Цултурал Херитаге, Министрy оф Цултуре анд Тоурисм оф тхе Републиц оф Туркеy Публицатионс, (2008) ISBN 975-17-3369-3, п. 23.
  7. ^ Сабир Рустамкханли (2005). Мy Роад оф Лифе. стр. 369.
  8. ^ Ориентал Институте оф Цултурал анд Социал Ресеарцх, Вол. 1–2, 2001, п. 66
  9. ^ Мурат Оцак, Тхе Туркс: Еарлy агес, 2002, пп. 76
  10. ^ Дурсун Yıлдıрıм, „Ергенекон Дестанı”, Тüрклер, Вол. 3, Yени Тüркиyе, Анкара, (2002) ISBN 975-6782-36-6, пп. 527–43.
  11. ^ Јиеxиан Цхен, Гуоли Таиwан даxуе, Процеедингс оф тхе Фифтх Еаст Асиан Алтаистиц Цонференце, Децембер 26, 1979 – Јануарy 2, 1980, Таипеи, Цхина, Натионал Таиwан Университy, 1980.
  12. ^ Бахаеддин Öгел, Тüрк Митолојиси Вол. I, Милли Еğитим басıмеви, İстанбул, 1971, Тüрк Митолојиси I: 'Каyнакларı ве Аçıкламаларı İле Дестанлар, Тüтк Тарих Куруму, Анкара, 1989, пп. 14–15. (ин Туркисх)
  13. ^ Мицхаел Герверс, Wаyне Сцхлепп: Религион, цустомарy лаw, анд номадиц тецхнологy, Јоинт Центре фор Асиа Пацифиц Студиес, 2000, п.60
  14. ^ Абū’л Гхāзī. 1958. Родословнаиа Туркмен. Андреи Н. Кононов, ед. Мосцоw: Наука.
  15. ^ Голден, Петер Б. 1992. Ан интродуцтион то тхе хисторy оф тхе Туркиц пеоплес. Етхногенесис анд стате форматион ин медиевал анд еарлy модерн Еурасиа анд тхе Миддле Еаст. Wиесбаден: Харрассоwитз.
  16. ^ Рашīд ад-Дīн. Дие Гесцхицхте дер Оġузен дес Рашīд ад-Дīн. Карл Јахн, транс. Виенна: 1969

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Турска књижевност на Викимедијиној остави.

На енглеском уреди

На турском уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Turska_književnost&oldid=27676150”