Đorđe I Terter
Đorđe I Terter, Đorđe I Terterije, Georgije I Terter ili Georgije I Terterije je bio bugarski car od 1280. do 1292. godine [1] [2] [3].
| Đorđe I Terter | |
|---|---|
 Bugarska pod Terterovom vlašću | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 13. vek |
| Datum smrti | 1308./1309. |
| Porodica | |
| Supružnik | Marija Terter, Kira Marija Asen |
| Potomstvo | Teodor Svetoslav, Ana Terter |
| Dinastija | Terteri |
| Bugarski car | |
| Period | 1280−1292. |
| Prethodnik | Jovan Asen III |
| Naslednik | Smilec |
| Savladar | Šišman I |
Poreklo i dolazak na presto
urediĐorđe je bio kumanskog porekla [1] [2] i vođa bugarskih bojara [2].
Na presto je došao 1280. godine [1] [2] [3], zbacivši sa klimavog prestola cara Jovana Asena III [2], posle dugih borbi i nevolja [1].
Đorđe I Terter je bio brat kranskog despota Eltimira (ili Aldimira). Obojica su kumanskog porekla. Prema istoričaru Plamenu Pavlovu, njihovi preci su posle 1241. godine, pobegli u Bugarsku, bežeći od nemira u Ugarskoj. Potiču iz kumanske vladajuće dinastije Terteroba, a Kan Kotjen je verovatno njihov bliski rođak ili čak direktni predak.[4]
Ustoličenje
urediGodine 1276. u Bugarskoj je počeo ustanak koji je predvodio Ivajlo, koji je imao za cilj da protera Tatare iz zemlje, koji su pustošili i divljali širom severoistočne Bugarske. Nakon što su pljačkaške bande koje je poslao kan Nogaj poražene, car Konstantin I Asen Tih je Ivajla doživljavao kao pretnju. Carska vojska je krenula, ali su je ustanici dočekali na nepoznatom mestu i porazili. U bici je poginuo i sam car, nakon čega su mnogi bojari, osećajući slabu vlast bolesnog cara, prešli na Ivajlovu stranu.
Carica Marija Paleolog Kantakuzin, koja je faktički vršila vlast samo u Trnovu, posle neuspešnog jurišanja na Trnovo od strane Ivajlovih trupa, udala se za Ivajla, koji je postao zakoniti car. U to vreme Đorđe Terter se pominje kao deo pratnje carice Marije.
Posle mnogih uspeha protiv Vizantinaca, Ivajla su napali Tatari u pozadini. Dok su Ivajlovu pažnju odvlačile Nogajeve trupe kod Drustera, car Mihailo VIII Paleolog je uspeo da prikupi nove snage i pregrupiše svoje trupe, na čije je čelo stavio svog zeta Jovana Asena – sina bivšeg bugarskog cara Mice, koji je uspeo da zauzme mnoge utvrđene bugarske gradove, uključujući i Trnovo, posle čega je krunisan za cara. Ovde se kao „opozicija“ novopridošlog vladara pominje istaknuti boljar Georgije Terter. Da bi se suprotstavio njegovom uticaju i privukao ga kao saveznika, car Jovan Asen III nudi Terteru ruku njegove sestre Kire-Marije Asen. Odlučan da bude u srodstvu sa novim bugarskim carem, Terter je pristao da svoju zakonitu prvu ženu Mariju i sina Teodora Svetoslava pošalje u Carigrad kao taoce.
U međuvremenu, Ivajlo je uspeo da pobedi Tatare i pobegne iz njihove opsade. Lakhana se sa svojim trupama uputio ka prestonici Trnovu, gde je nastao metež. U tom trenutku je car Jovan Asen III napustio prestonicu, ponevši sa sobom i carsku riznicu. Posle Asenovog bekstva, trnovski bojari su započeli proceduru za izbor novog cara.
U međuvremenu, Ivajlov pohod propada jer ga mnogi njegovi vojnici napuštaju, primoravajući ga da potraži pomoć od Nogaja, gde je ubijen po naređenju samog kana.
U Trnovu su boljari za svog cara izabrali osobenog vođu bugarskih boljara - Georgija Tertera, koji se krunisao za vladara pod imenom Georgije I.
Car Bugarske
urediMeđutim, nakon što je Terter postao car, mnogi feudalci su se, uvidevši "ranjivost" cara, odvojili od centralne vlasti u Trnovu. Među njima su vidinski despot Šišman I (otac budućeg cara Mihaila III Šišmana Asena), sevastokrator Kalojan i bojari Durman i Kudelin. Drugi jednostavno počinju da vode svoju politiku u provinciji, samo formalno priznajući prevlast Tarnova. Tarnovski car se postepeno od jedinog vladara i autokrate Bugara pretvorio u više „prvog među jednakima“.
Car Đorđe I je donekle pokušao da iskoristi situaciju na Balkanu. U to vreme je napuljski kralj Karlo I Anžujski organizovao krstaški rat protiv Vizantije sa ciljem da ponovo zauzme Carigrad i obnovi Latinsko carstvo. Car Đorđe I se pridružio antivizantijskoj koaliciji koja se pripremala i počeo da prikuplja trupe.
Car Mihailo VIII Paleolog je, međutim, zaključio ugovor o savezu između Zlatne Horde i Vizantije udajom svoje vanbračne ćerke Efrosinije za tatarskog kana. Car Mihailo VIII Paleolog je bio svestan da će, ako neko od balkanskih vladara pusti zapadne trupe na Balkan, Konstantinopolj biti zauzet, a Vizantija ponovo uništena. Stoga je 1282. godine 40.000 tatarskih konjanika napalo Bugarsku i opustošilo je. Terterov pokušaj da zaustavi Tatare bio je neuspešan i bio je primoran da izađe iz koalicije kralja Karla I Anžujskog. Međutim, stvari su išle dobro pošto je iste godine umro car Mihailo VIII Paleolog.
Car Đorđe I Terter je iskoristio promenu vlasti u Carigradu i započeo pregovore za sklapanje mira sa Vizantijom. Osim toga, želi da raskine svoj drugi brak i da u Trnovo vrati svoju prvu ženu Mariju iz vizantijskog ropstva. Uspeva u ovom poduhvatu, kroz koji se vraća iz Vizantije i njegov sin Teodor Svetoslav. Tatari su ponovo upali u bugarske zemlje 1285. godine, a car Đorđe I Terter je bio prinuđen da postane vazal kana Nogaja i pošalje prestolonaslednika Teodora Svetoslava kao taoca u Zlatnu Hordu. Pored toga, udao je svoju ćerku, u nauci poznatu kao Elena, za Čaka, sina kana Nogaja. Neko vreme su se ove akcije zapravo isplatile, jer u narednih nekoliko godina nije bilo tatarskih upada na bugarsku teritoriju.[5] Ali situacija sa Zlatnom Hordom se ponovo pogoršala 1291-1292, što je opozicija u zemlji iskoristila. Godine 1292. dvorska zavera je primorala cara Georgija I Tertera da abdicira i pobegne u Vizantiju, gde je potražio utočište kod cara Andronika II. Kako primećuje vizantijski istoričar Georgije Pahimer, „Sam Terter je pobegao caru i boravio je negde oko Adrijanopolja, jer je car odbio njegov zahtev za azil, da Nogaj, tražeći za njega, ne bi izazvao njegov gnev ako on sam prihvati nego kao molioca“ [6] . Tužna careva sudbina opisana je i u vizantijskoj pesmi „Ptičji govor“ („Pulologos“):[7]
"Pobegao si, nesrećniče, i eto, došao si u Romaniju (Trakiju),a Tatari svuda traže da te uhvate i celu Romaniju potpuno su opustošili, da te uhvate, ali si se sakrio i pobegao im."
Posle bekstva cara trnovski presto je zauzeo Smilec.
Sukobi sa Vizantijom
urediProtiv Đorđa su Grci radili na sve strane [1], i onda je sasvim prirodno što se odmah pridružio savezu Karla Anžujskog protiv njih [1] [3] [2].
Udaja kćerke za kralja Srbije
urediGodine 1284. Đorđe je udao svoju kćerku Anu za srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina [8] [3].
Danas ne znamo, da li je ovde bila po sredi neka strast ili kakav politički račun [8], ali verovatnije je da je bio politički račun [3]. Đorđe Terter nije u ovaj mah bio neki značajniji politički činilac [8]. Njegova se politika sastojala u to vreme u tom, da traži sporazum na sve strane [8]; možda je on gledao da pridobije srpskog kralja ovom bračnom vezom [8] [3].
Propadanje zemlje
urediKad je Đorđe došao na presto Bugarska je bila jako oslabila usled građanskih ratova koji su je razdirali [9].
Faktički se raspala na nekoliko udeonih kneževina. Postojanje carske vlasti bilo je samo povod za stalne borbe između bojara za carsku titulu [10].
Drman i Kudelin
urediU braničevskoj oblasti behu se tada osilila dva bugarska velikaša, braća Drman i Kudelin. U Ždrelu na Mlavi, u današnjoj gornječkoj klisuri, behu se oni utvrdili, odmetnuli od svake vlasti i uznemiravahu i srpsko i ugarsko susedstvo. U njihovoj vojsci nalažahu se kao polupljačkaši a polunajamnici ljudi raznih narodnosti, a ponajviše Bugari, Tatari i Kumani. Ozlojeđeni na njih Ugari su početkom 1285. god. uputili protiv njih jednu vojsku da ih kazni. Sremski kralj Stefan Dragutin, kao neposredni sused, pokušao je sam da ih kazni, ali im nije mogao učiniti ništa [8] [3], jer su se bili odlično utvrdili u inače teško prohodnom klancu [8]. Dragutin je, po svoj prilici pretrpeo poraz, jer Drman i Kudelin pređoše odmah u napad protiv njega i zauzeše mu izvesne krajeve [8] [3]. Dragutin pozva svog brata, srpskog kralja Milutina na dogovor u Mačkovce na Moravi i zamoli ga za pomoć [8]. Milutin se odazvao. Ujedinjena srpska vojska ušla je [8] [3] krajem 1280-ih [3] u Braničevo, potukla i proterala pljačkaše i njihove gospodare, i zavladala čitavom oblašću. Braničevo je predato Dragutinu [8] [3].
Šišman
urediPosle ovog poraza Drmana i Kudelina rešio se vidinski knez Šišman I, koji je možda imao nekih veza s njima ili polagao pravo na njihovo područje, da se obračuna sa Srbima. Iznenada, ne zna se tačno koje godine [11] [3], možda oko 1290. godine [3], prodro je on sve do Hvosna, a nameravao je, među ostalima, da opljačka Pećku arhiepiskopiju [11] [3]. Kada je kralju Milutinu stigao glas o tom prepadu, koji je doveo neprijatelja tako duboko u Srbiju, on je brzo skupio vojsku [3] i s juga napao [11] i razbio Šišmana, koji je bio primoran da se naglo povuče. Srbi su se dali u poteru za njim i gonili su ga sve do Vidina. Šišman se s mukom [11] [3], sa lađama [3], prebacio preko Dunava, dok su Srbi zauzeli Vidin [11] [3] i svu ostalu Šišmanovu oblast [3]. Sa leve obale reke poslao je pobeđeni knez ljude, da mole kralja za pregovore. Mir je sklopljen sa uslovima: da Šišman prizna vrhovnu vlast srpskog kralja, a kao jemstvo imala je biti Šišmanova ženidba sa kćerkom srpskog velmože župana Dragoše [11] [3], a o povratku Braničeva Bugarskoj nije bilo ni govora [3].
Tatarska pustošenja i pad s vlasti
urediZa to vreme Tatari su plenili Bugarsku nekoliko puta [8], pa je car Đorđe 1285. godine bio primoran da prizna njihovu vrhovnu vlast [8] [3].
Đorđe im se 1292. godine učinio nedovoljno pouzdan pa je tatarski kan Nogaj ušao u Trnovo, gde je kao svog kandidata postavio na carski presto vojvodu Smilca [3]. Caru Đorđu nije ostalo ništa drugo, nego da pobegne u Vizantiju, a Smilec ga je zamenio na prestolu [11].
Brak i potomstvo
urediCar Georgije I Terter se ženio dva puta:
1. Marija, koja je, prema istoričaru Plamenu Pavlovu, bila ćerka despota Jakova Svetoslava[12]. Imali su troje dece - sin i dve ćerke:
- Teodor Svetoslav († 1322), bugarski car (1300 – 1322) ∞ 1). Efrosina, ćerka Mančusa i unuka grčkog trgovca Pandoleona, imali su sina Georgija II Tertera; 2).Teodora Paleolog, nisu imali dece;
- Ana Terter († posle 1304) ∞ 1). kralj Stefan Uroš II Milutin, kralja Srbije, imali su najmanje dvoje dece – Stefana Dečanskog i Anu Nedu; ∞ 2). Dimitrije Mihailo Duka Komnin Kutrul, pretpostavlja se da su imali dece nepoznatog broja i pola;
- Elena, ∞ udata za Čaka, sina kana Nogaja od Zlatne Horde.
2. Kira-Marija, ćerka bugarskog cara Mica Asena, nisu imali dece. Brak je bio kratkotrajan i nepriznat od Crkve i naroda i posle samo 4 godine car Đorđe I Terter uspeo je da iz vizantijskog ropstva vrati svoju prvu ženu i prestolonaslednika Teodora Svetoslava.
Reference
uredi- ^ a b v g d đ Istorija srpskog naroda 1941, str. 159.
- ^ a b v g d đ Istorija Vizantije 1959, str. 177.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć Istorija Jugoslavije 1933.
- ^ Pavlov, Plamen. „Avantюristъt-skit“ Aldimir i Teodor Svetoslav // liternet.bg. Elektronno izdatelstvo LiterNet, 2005
- ^ Plamen Palov, „Zabravenoto Srednovekovie“, izd. Bъlgarska istoriя, 2019 g., str. 188. ISBN:978-619-7496-14-7
- ^ Plamen Palov, „Zabravenoto Srednovekovie“, izd. Bъlgarska istoriя, 2019 g., str. 188. ISBN:978-619-7496-14-7
- ^ Plamen Palov, „Zabravenoto Srednovekovie“, izd. Bъlgarska istoriя, 2019 g., str. 188. ISBN:978-619-7496-14-7
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l Istorija srpskog naroda 1941, str. 162.
- ^ Istorija vizantijskog carstva 1933.
- ^ Istorija srednjeg veka II 1959, str. 357.
- ^ a b v g d đ e Istorija srpskog naroda 1941, str. 163.
- ^ Pavlov, Plamen, „Tъrnovskite carici“, V.T.:DAR-RH, 2006.
Literatura
uredi- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Šarl Dil. „Istorija vizantijskog carstva“, Beograd. 1933.
- Ćorović, Vladimir (1941). Istorija Srba. Beograd.
- Vladimir Ćorović. „Istorija Jugoslavije“, Beograd. 1933.
- Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd.
- Andreev, Й., Lazarov, Iv. i Pavlov, Pl. Koй koй e v srednovekovna Bъlgariя. 2 izd. S., 1999.
- Božilov, Iv., Gюzelev, V. Istoriя na Srednovekovna Bъlgariя VII-XIV vek. S., 1999, 537 – 540.
- Fine, Jr., John V. A. The Late Medieval Balkans. Ann Arbor, 1987.
- Angel Konakliev. Neizvestna moneta na car Georgi I Terter ot Misionis. – Vъv: Velikotъrnovskiяt universitet „Sv. sv. Kiril i Metodiй“ i bъlgarskata arheologiя – 1. Veliko Tъrnovo, UI „Sv. sv. Kiril i Metodiй“-Veliko Tъrnovo, 2010.
- Plamen Pavlov. Beležiti bъlgari, t. III. Sofiя, izd. „Svetovna biblioteka“, 2012, 84 – 91.
