Јаков Светослав
Јаков Светослав († 1276) је био бугарски деспот и цар савладар бугарског цара Константина Асена Тихог [1].
| Јаков Светослав | |
|---|---|
 Новчић с ликом Јакова Светослава | |
| Лични подаци | |
| Датум смрти | 1276. |
| Бугарски деспот | |
Опадање земље уреди
За време његове владавине настављају се бугарске међусобице. Бугарска је још више изгубила ону политичку улогу коју је дотада играла на Балканском полуострву. На њу су стално почели да нападају Угари, Грци и Татари. Насиља и самовлашће феудалних бојара довршавали су пропадање земље. Већи део земље припадао је бојарима, вишем свештенству и манастирима.
Земља је пропадала због бојарских међусобица и положај сељаштва се погоршао и постао бедан [2].
Угарски вазал уреди
Јаков Светослав је био угарски вазал и његове помоћне чете се помињу у угарској војсци у њиховим борбама са чешким краљем Отакаром II Пшемислом 1260. године [1].
Светислав је 1266. године [3] покушао да се ослободи угарског туторства, али га Угари потукоше и заробише. Угари су према деспоту Светославу, показали доста пажње; они су га задржали на престолу, тражећи само више гарантија за будућност [1].
Сукоби с Византијом уреди
Светослав је стално ратовао против Византије, али без сталног успеха [1].
Први рат с Византијом уреди
Искористивши превирања у Бугарској, византијски цар Михајло VIII Палеолог је 1262. године упао у Бугарску и освојио најважније луке градове Андијал и Месембрију на западној обали Црног мора и успели знатно проширити своју власт на копну на рачун Бугарске [4].
Убрзо после тога 1264. године Византија је Бугарима отела један део Македоније [5]. Да им се освете Бугари су у савезу са Татарима још исте године извели један страховит напад на Византију. Византијска војска је претрпела тежак пораз, при чему и сам цар Михајло доспео у озбиљну животну, а трачка је област до те мере опустошена да се надалеко није могло видети ниједног вола за вучу и ниједног ратара [6].
Бугарска у савезу Карла Анжујског уреди
Савладар Јакова Светослава, Константин Тих је био ожењен Ирином Дуком Ласкарином, и тако био шурак Јована IV Ласкариса, кога је цар Михајло збацио с престола [7], па се 1271. [8] Бугарска придружила савезу краља Сицилије и Напуља Карла I Анжујског против Византије [7] [8].
Други рат с Византијом уреди
Царица Ирина Ласкарис је умрла око 1270. године, па се цар Константин оженио Михајловом нећаком Маријом, али пошто је Михајло задржао за себе лучке градове Анхијал и Месембрију, а пошто су били обећани бугарском цару као мираз, око 1272. године Бугари су упали у Византију, али пред навалом Татара, који су били у савезу с Михајлом, морали су се повући и одрећи тих градова [9].
Упади Татара уреди
Године 1272. цар Михајло је склопио пријатељски споразум с великим татарским војсковођом Ногајем, да би осујетио сваку бугарску акцију против Византије. Од тада па све до краја века Татари су вршили притисак на Бугарску [6].
Црквени сукоби уреди
Године 1272. цар Михајло покушао је одузме аутокефалност Бугарске цркве, с намером да је прикључи Охридској патријаршији [9] [5].
Да би дошло до уније између православне и католичке цркве сазват је велики црквени конгрес у Лиону [3] [8], 6. јула [6] 1274. год [3] [8] [6] [5]. У преговорима око уређења црквених питања Михајло је изнео предлог да се укине, као неканонски основана, трновска патријаршија и да се бугарска црква подвргне охридској. То изазва, сасвим природно, огорчење код Бугара [3] [8]. На крају је унија постигнута и признато је не само папино првенство него је прихваћена и римска вероисповест [6] [5].
Референце уреди
- ^ а б в г Историја српског народа 1941, стр. 155.
- ^ Историја средњег века II 1959, стр. 357.
- ^ а б в г Историја Југославије 1933.
- ^ Историја Византије 1959, стр. 172.
- ^ а б в г Историја византијског царства 1933.
- ^ а б в г д Историја Византије 1959, стр. 175.
- ^ а б Историја Византије 1959, стр. 173.
- ^ а б в г д Историја српског народа 1941, стр. 156.
- ^ а б Историја Византије 1959, стр. 174.
Литература уреди
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Шарл Дил „Историја византијског царства“, Београд 1933.
- Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, Београд 1941.
- Владимир Ћоровић, „Историја Југославије“, Београд 1933.
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд.